Zabrana korištenja društvenih mreža: Ništa novo što se ne može ‘zaobići’

Društvene mreže su za nešto više od jedne decenije prešle put od stotina miliona do gotovo pet milijardi korisnika. Zapravo, najnovije statistike pokazuju da čak dve trećine ukupnog svetskog stanovništva koristi neku od društvenih mreža, dok velika većina koristi njih dve ili više.

Ovakvim brojkama je najviše doprinela mreža Facebook, koja je i najpopularnija, sa najmanje 3,2 milijarde aktivnih korisnika, te više od četiri milijardi otvorenih naloga. Sledi Instagram, sa više od dve milijarde te WhatsApp sa najmanje dve milijarde. Sve ove tri mreže su, zapravo, pod istim krovom jer imaju istog vlasnika – kompaniju Meta.

Treba reći i da je poslednjih godina dominacija američkih mreža – Facebooka, YouTubea i Messengera ozbiljno uzdrmana sve većom popularnošću njihovih kineskih konkurenata. TikTok je i dalje društvena mreža sa najvećim rastom novih korisnika, a dnevno se otvori gotovo 50.000 novih naloga. TikTok je proizvod kompanije Byte Dance iz Hong Konga, koja ima i kinesku verziju ove aplikacije, pod imenom Douyin. Kombinirano, ove dve mreže dnevno privuku gotovo 700 miliona korisnika, dok imaju ukupno oko 1,5 milijardi otvorenih naloga. TikTok je naročito zanimljiv mladima – tinejdžerima i populaciji do 25 godina, zbog svoje jednostavnosti i fokusa na kratke video klipove. Za razliku od YouTubea, TikTok ne zahteva znanje montaže videa i zvuka, niti video sadržaje na ozbiljne teme. Svaki smartfon danas je dovoljno dobar za kreiranje TikTok sadržaja. Unutar same aplikacije postoje i opcije za montažu videa, te dodavanje zvuka i zvučnih efekata. To je i jedna od najvećih prednosti TikToka. Poseduje i džinovsku bazu najrazličitijih muzičkih numera, kako lokalnih tako i svetskih izvođača, koje se mogu koristiti uz video klipove korisnika.

Mreža WeChat, takođe, postaje sve popularniji van Kine i zemalja Jugoistočne Azije. Ta mega aplikacija zapravo sadrži i brojne druge opcije sem mogućnosti komunikacije, kao što je kupovina sa brojnih kineskih online robnih kuća. Unutar Kine aplikacija se koristi praktično za sve – online plaćanja, kupovine, komunikaciju instant porukama, te čak i za bezgotovinsko slanje novca između korisnika.

Epidemija zavisnosti

Sa ovakvom globalnom statistikom ne čudi da brojne vlade širom sveta, stručnjaci i naučne institucije sve više upozoravaju na epidemiju zavisnosti od društvenih mreža i online sadržaja uopšte. Ako neko, možda, nema naloge na Facebooku i Instagramu, vrlo verovatno koristi YouTube koji je postao svetska televizija. Analitičari su izračunali da se na YouTube svakoga dana postavi više od 500 sati novog sadržaja, te da u praksi niko nikada neće moći da pogleda većinu (ili sve) YouTube sadržaje. Za to bi bilo potrebno više od 156 miliona sati ili oko 17.800 godina.

Na sve ovo treba dodati i veliki broj aplikacija za instant dopisivanje (instant messaging) koje su tokom godina, dodavanjem brojnih opcija, postale sopstvene društvene mreže. Tako je mreža Telegram počela kao aplikacija za sigurno dopisivanje između dva korisnika (encrypted chat), ali je vremenom dobila opcije poput grupa i online zajednica, te svojevrsnih kanala za razmenu različitog sadržaja.

Zbog svega navedenog, neke od vlada u svetu počinju sa donošenjem i konkretnih zakona i propisa kako bi se smanjila zavisnost od online sadržaja u društvu.

Kritike potezu Australije

Australija je u Parlamentu nedavno izglasala Zakon o online bezbednosti, koji bi u praksi trebalo da onemogući korišćenje društvenih mreža za korisnike mlađe od 16 godina na taj način što bi tehnološki giganti morali da pronađu načine i nove tehnologije za sigurnu verifikaciju uzrasta korisnika. Zakon predviđa i velike kazne za mreže i aplikacije koje ne primene ovakve mere, čak i do zabrane rada.

Zakon je (očekivano) odmah naišao na brojne osude, kako građana Australije, tako i šire globalne tehnološke zajednice i stručnjaka. Najčešće nazivan „spiskom lepih želja Australijske vlade“, kritičari ističu da se takvim propisom zapravo pokušava „prebacivanje odgovornosti“ na teren same tehnološke zajednice i pranje ruku nadležnih u Canberri.

U praksi nije jasno ni na kakve se „razumne korake“ tehnoloških giganata misli u smislu verifikacije korisnika. Većina društvenih mreža već godinama zahteva tzv. 2FA autorizaciju i potvrdu naloga pri samom njihovom kreiranju (Two-Factor Authentication), koja najčešće podrazumeva korišćenje jedinstvene email adrese i broja telefona, uz potvrdu jedinstvenim kodom putem SMS poruke. Veliki problem 2FA sistema je što omogućava korišćenje jednog „autorizovanog“ naloga za stvaranje novih, bez dalje potvrde. Neki stručnjaci predlažu i korišćenje tzv. lične tokenizacije (personal tokens), kao neke vrste „digitalnog sertifikata“ koji se vezuje za jedinstvenog korisnika, uređaj i tačno određene mreže i aplikacije na njemu. Ipak, u praksi bi to zahtevalo drastičnu promenu samog načina funkcionisanja mreža, verovatno i na globalnom nivou, te investicije u nove mreže i velike sisteme serverskih računara.

Kako onemogućiti pristup mrežama?

Aktivisti za ljudska prava ukazuju i na činjenicu da bi, u idealnom slučaju, tehnološke kompanije morale da znaju tačan identitet svih svojih korisnika na nekom području (ili celoj državi), kako bi uspešno mogle da onemoguće pristup mlađima od 16 godina. Veliko je pitanje i koliko smartfona, tableta i kompjutera u Australiji podržava „digitalno potpisivanje“, te da li sami korisnici (ili njihovi roditelji) umeju da koriste ovakve softverske alate.

Spekuliše se i da bi sami provajderi interneta u Australiji mogli da počnu da koriste tzv. ograničenje usluga na osnovu lokacije (geofencing) kako bi na mestima gde se okupljaju maloljetnici mogli da ograniče pristup određenim aplikacijama, uslugama ili web stranicama.

Uz sve to, i dalje nije jasno kako će se (i koliko) ovaj zakon u praksi sprovoditi te kako će se ograničiti da osobe ispod 16 godina imaju pristup mrežama sa uređaja koji su registrirani (odobreni) na starije korisnike ili čak članove njihovih porodica.

Takođe, danas su široko dostupne desetine VPN usluga (Virtual Private Network) koje su jeftine (najčešće između pet i 10 dolara mesečno) i omogućavaju da se lokacija uređaja na internetu prikazuje kao da dolazi iz neke druge zemlje, te da se samim tim u potpunosti zaobiđu sva ograničenja.

Ništa novo

Aktivisti za privatnost podataka smatraju i da bi u slučaju pune primene ovakvog zakona tehnološke kompanije i internet provajderi morali da jednostavno nadziru celokupan sadržaj prema svim društvenim mrežama, kako bi bili u stanju da „prepoznaju“ uređaje u vlasništvu maloletnika.

Iako je proces usvajanja ovog zakona burno propraćen i u Australiji i u ostatku sveta, većina njegovih odredbi zapravo nije ništa novo. I sami “Uslovi korišćenja” (Terms of Service) većine društvenih mreža navode da je zabranjeno korišćenje mlađima od 13 godina.

Facebook ima i niz alata za roditelje, kojima oni mogu da ograničene pristup određenim vrstama sadržaja. Evropski zakon o zaštiti podataka na Internetu (GDPR EU) ne dozvoljava da tehnološke kompanije prikupljaju podatke za osobe mlađe od 16 godina bez znanja i odobrenja roditelja ili staratelja. Slično je predviđeno i u američkom federalnom zakonu o zaštiti dece na društvenim mrežama (Protecting Kids on Social Media Act), koji je trenutno u proceduri u Američkom kongresu.