Koliko je lako napraviti nuklearno oružje: Jednima otpad, drugima strateška šansa

Ruska agresija na Ukrajinu, koja traje već gotovo tri godine, u javni diskurs svetskih lidera i diplomata ponovo je vratila ideju nuklearnog odvraćanja (nuclear deterrence). Ideja nastala na samom početku Hladnog rata pedesetih godina prošlog veka i odmah prihvaćena od oba tadašnja bloka velikih sila, u svojoj osnovi je veoma jednostavna – svako korišćenje nuklearnog oružja (i oružja za masovno uništenje na velikom nivou) garantuje potpuno uništenje istim takvim oružjima sa druge strane.

Iako se početkom devedesetih godina, nakon niza potpisanih ugovora između SAD-a i zemalja tadašnje Severno-atlantske alijanse sa jedne, te nove Rusije, naslednice bivšeg SSSR-a, sa druge strane, smatralo da je nuklearno odvraćanje postalo stvar istorije, samo nekoliko decenija kasnije, svet je bliži opštem nuklearnom ratu nego ikada pre u svojoj istoriji.

Međunarodna organizacija “Panel nuklearnih naučnika” (Bulletin of Atomic Scientists) je još u prvim godinama nakon Drugog svetskog rata stvorila Sat Sudnjeg dana (Doomsday Clock), neku vrstu godišnje analize vrhunskih svetskih naučnika, od kojih su mnogi i dobitnici Nobelove nagrade u raznim oblastima. Ovaj svojevrsni sat pokazuje koliko je zapravo čovečanstvo blizu ili daleko od globalnog sukoba u kome bi se koristilo nuklearno oružje. On je gotovo celo vreme Hladnog rata bio na oko pet minuta do ponoći, gde ponoć označava kraj međunarodnog poretka kakvog danas poznajemo. Nakon raspada SSSR-a i preuzimanja obaveze u okviru međunarodnog INF sporazuma 1991. godine da se svo nuklearno oružje i oružje za masovno uništenje (hemijsko i biološko) uništi, Sat Sudnjeg dana je vraćen unazad na 17 minuta do ponoći. A onda je, 2022. godine, počela ruska agresija na Ukrajinu, koja je sat približila na samo 100 sekundi do ponoći.

Samo SAD ulaže više od Kine u naoružavanje

Tome nije doprinela samo ambicija Kremlja i Vladimira Putina da u nekom obliku ponovo kontrolišu države nekadašnjeg SSSR-a. Kina je u poslednjih nekoliko decenija postala značajna svetska vojna sila, od koje samo SAD ulaže više novca u razvoj različitih oružja i borbenih sistema.

Iako Washington i Pentagon ubedljivo ostaju na prvom mestu, sa gotovo 900 milijardi dolara potrošenih godišnje na svoje vojne snage prisutne širom sveta, ni Kina sa gotovo 300 milijardi dolara vojnog budžeta godišnje ne zaostaje mnogo. Tome doprinosi i njihov veoma unificirani sistem projektovanja i proizvodnje oružja, koji je u SAD-u (kao i u gotovo celom NATO-u) prepušten u potpunosti privatnom sektoru ili nekoj vrsti javnog-privatnog partnerstva. Kina danas ima 500-ak nuklearnih bojevih glava, od kojih je aktivno (u stanju da se odmah lansira) njih manje od stotinu, na prvom mestu postavljenih na podmornice klase “Jin 09-IV”, sposobne da nose balističke projektile “JL-1” i “JL-2”.

Nova vrsta “nuklearne rakete-drona” tipa DF-ZF je 2019. godine iznenadila i stručnjake i sam Pentagon, svojom mogućnošću da bude lansirana sa veće balističke rakete (tipa DF-17), čineći tako dva u jednom oružje koje je izuzetno teško presresti tradicionalnim sistemima vazdušne odbrane.

Blizu finalnog razvoja je i DF-41, interkontinentalna raketa velikog dometa (od 12 do 15.000 kilometara), sa MIRV bojevom glavom, koja ima više nezavisnih nuklearnih projektila. Većina stručnjaka smatra da je DF-41 zapravo zasnovana na dobro poznatom dizajnu ruske rakete “RT-23 Molodets”. Iako su ove ruske rakete u teoriji povučene iz upotrebe još 2015, čelnici NATO-a veruju da su one zapravo unapređene u aktualnu generaciju “SS-24 Scalpel” balističkih projektila.

Može li Ukrajina stvoriti nuklearno oružje?

Nedavno su se u evropskim medijima pojavile tvrdnje da bi Ukrajina mogla i sama da stvori neku vrstu nuklearnog oružja ograničenog dometa (Low yield Nuclear Weapon, Ly-NW), koristeći domaće znanje i resurse. Iako je 1992. godine, tada već nezavisna, Ukrajina u okviru “Lisabonskog protokola” pristala da Rusiji vrati gotovo 1.800 nuklearnih bojevih glava u različitim fazama izrade, veći deo ovih projekata, dizajna i nacrta je do danas ostao u sefovima u Kijevu. Ukrajina je de facto bila treća nuklearna sila u svetu nakon raspada SSSR-a, a najveći strah tadašnjeg Kremlja je bio da bi Ukrajina mogla da postane članica NATO-a zajedno sa svojim nuklearnim arsenalom. To se nikada nije dogodilo, pre svega zbog uveravanja tadašnjeg zvaničnog Washingtona i predsednika Georgea H. W. Busha (te kasnije i Billa Clintona) da se NATO neće širiti na zemlje nekadašnjeg Varšavskog pakta.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je, prema tvrdnjama ukrajinskih medija, na nedavnom sastanku sa novoizabranim američkim predsednikom Donaldom Trumpom “zatražio momentalni prijem u NATO ili će Kijev u suprotnom razviti svoje nuklearno oružje kao odgovor na iste takve pretnje iz Kremlja”.

Stručnjaci navode da, iako Ukrajina – barem u teoriji – ima neophodna znanja i deo resursa za tako nešto, ona nije u mogućnosti da sama proizvede fisiono jezgro, skup posebno sastavljenog nuklearnog materijala koji zapravo i počinje nuklearnu detonaciju. Ono što je Ukrajina sasvim sigurno u stanju je proizvodnja tzv. prljave nuklearne bombe (eng. dirty bomb) koja se sastoji od klasične balističke rakete sa konvencionalnim eksplozivom, na koju se dodaje deo sa nuklearnim materijalom (poput gorivnih šipki iz nuklearnih centrala ili visoko obogaćen uranijum). Takva bomba nema potencijal inicijalne detonacije poput pravog oružja, ali bi oblak nuklearnog materijala visoke radioaktivnosti mogao nakon detonacije nošen vetrom (ili čestice nošene vodom, tzv. nuklearni sneg) da zagadi stotine kvadratnih kilometara za vreme od najmanje nekoliko decenija. Ovakva prljava bomba bi, u praksi, bila i gotovo jednako opasna za ljude, životinje i useve.

Evropski centar za strateške analize (CEPA) navodi podatak da Kijev ima na raspolaganju tone fisionog materijala (gorivne šipke za svoje nuklearne centrale) te stotine tona potrošenih šipki i drugog nuklearnog otpada.

Stvaranje ‘prljave bombe’

Sličan scenario je moguć i na Bliskom istoku. State Department, Pentagon i obaveštajna zajednica već decenijama tvrde da zvanični Teheran ne želi nužno da razvije sopstveni nuklearni raketni program širokog spektra, već da stvori dovoljno nuklearnog materijala za izradu ovakvih prljavih bombi, kao sredstva odvraćanja od napada Izraela i Saudijske Arabije.

Nedavno je otkriveno i da je američka obaveštajna agencija CIA još osamdesetih godina znala da Iran ima planove za “serijsku proizvodnju prljavih bombi”, ali je tadašnja administracija Ronalda Reagana te tvrdnje odbacila kao “malo verovatne”.

Ono što je sasvim sigurno je da Iran već godinama ima nekoliko lokacija na kojima istražuje procese nuklearne fisije, proizvodnju teške vode i deuterijuma te obogaćivanje uranijuma. Ova postrojenja se nalaze u Araku, Ardakanu, Natanzu, Darkovinu i Bonabu. Postrojenje u Natanzu je od 2010. godine bilo i meta više državno sponzorisanih sajber-napada (koje su zajednički izveli Pentagon i Izrael), kako bi se oštetili ili uništili sistemi i same centrifuge za obogaćivanje uranijuma.

Iza projekta ‘prljave bombe’ ne mora stajati država

Svakako da za stvaranje prljave bombe nije potrebno da iza projekta stoji neka država. Već decenijama stručnjaci upozoravaju da su brojne terorističke i radikalne organizacije širom sveta više nego sposobne da stvore prljavu bombu, ako ne u formi balističkog projektila, onda sasvim sigurno u formi automobila bombe (ili kamiona bombe) te izuzetno opasnog nuklearnog ranca. Takav nuklearni ranac bi sadržavao konvencionalni eksploziv male mase i velike razorne moći (poput različitih vrsta plastičnog eksploziva, tipa “Semtex” ili PE-2/SX-2) te relativno male količine nuklearnog materijala (nekoliko kilograma).

Nuklearni ranac bi mogao da na dugi vremenski rok kontaminira gradska jezgra ili čitave manje gradove, te dovede do smrti desetina hiljada ljudi. CIA je takav scenario označila kao veoma moguć od pripadnika terorističke organizacije Al-Kaida na tlu SAD-a nakon 11. septembra 2001. godine, što je bio i jedan od glavnih momenata da tadašnji predsednik George W. Bush odobri invaziju međunarodnih koalicionih snaga u Avganistanu.

Napad nuklearnim rancem se zamalo desio i krajem novembra 1995. godine u Moskvi. Tada su čečenski separatisti u parku Ismailovski podmetnuli napravu sastavljenu od 30-ak kilograma dinamita i veoma radioaktivnog izotopa Cezijum-137. Naprava, ipak, nije detonirana, ali je još tada demonstrirana mogućnost da čak i male grupe terorista ili pobunjenika izvedu napad nuklearnim oružjem bilo gde u svetu.