Sovjetske nuklearne baterije i dalje kriju opasnost

Iako se pod pojmom nuklearnog programa najčešće misli na atomske bojeve glave, te nuklearne centrale za proizvodnju električne energije, radioaktivni izotopi se često koriste za različite namene u čitavom nizu industrija. Takođe, u medicinu se neke vrste zračenja koriste za dijagnostiku, kao i za terapiju određenih oboljenja.

Naučnici gotovo jedan vek proučavaju radioaktivne izotope, te proces nuklearne fisije, i može se reći da je nauka danas u najvećoj meri ovladala snagom atoma.

Iako većina ljudi na pomen radioaktivnih opasnosti pomisli na događaje u Černobilju, ova nuklearna katastrofa je zapravo bila izazvana nizom ljudskih grešaka u kontroli reaktora. Dokaz za to su i ostala tri reaktora tipa RBMK-1000, koji su decenijama nakon katastrofe nastavili da normalno rade – sve do aktuelne ruske agresije na Ukrajinu.

Sovjetske arktičke baterije

Početak decembra 2001. godine je bio naročito hladan, sa temperaturama u stalnom minusu. Nije to bilo dobro vreme za bilo kakve aktivnosti na otvorenom, ali su trojica drvoseča u dolini Enguri, u zapadnoj Gruziji, ipak odlučili da krenu u seču šume koju bi prodali za ogrev. Kada su prešli reku Chanitskali, ubrzo je padao mrak, te su odlučili da postave mali šator i kamp. Dok je tražio drvo za potpalu, jedan od drvoseča je primetio omanji metalni cilindar koji je ličio na veliku šerpu. U celom području oko njega nije bilo snega, a sva trojica bi osećali prijatnu toplotu kada bi stajali pored njega. Smatrajući da je u pitanju neka vrsta „naprednog bojlera za grejanje“, cilindar su preneli blizu njihovog kampa i otišli na spavanje.

Ujutro su sva trojica drvoseča imali zdravstvene probleme – vrtoglavicu, mučninu i malaksalost. Ipak, to su pripisali velikoj iscrpljenosti i hladnoći, te su krenuli natrag u svoje selo Lia. Sva trojica su na putu do sela izgubili svest nakon što su simptomi postali daleko ozbiljniji.

Kada su uspeli da se vrate u Liu, njihove porodice su njihovo loše stanje pripisali lažnoj votki koju su pili, a koja je bila veoma česta u siromašnim krajevima Gruzije. Tek nakon četiri dana od prvih simptoma, sva trojica su u veoma lošem stanju prebačeni u vojnu bolnicu u Tbilisiju. Iskusnim lekarima je odmah bilo jasno da se radi o simptomima radijacijske bolesti, a pacijent koji je spavao najbliže „peći“ je već imao i velike rane na koži.

Ministarstvo zdravlja je kontaktiralo Međunarodnu agenciju za nuklearnu energiju (IAEA), nakon čega je jedan pacijent prebačen u Federalni biomedicinski centar u Moskvu, dok je drugi poslat u Pariz, u vojni medicinski centar „Percy“. Dvojica pacijenata su se nakon godinu dana oporavili, dok je pacijent koji je bio najbliži „peći“, zapravo sovjetskoj „nuklearnoj bateriji“ tipa „Beta-M RTG“ na žalost preminuo.

U međuvremenu su vlasti Gruzije organizovale veliku akciju uklanjanja RTG-a, koja je bila uspešna, s tim da druga baterija nikada nije pronađena – Sovjetski savez ih je najčešće instalirao u paru.

Napušteni uređaji širom bivšeg SSSR-a

RTG ili radioizotopski termoelektrični generator je zasnovan na prilično jednostavnom efektu u fizici, nazvanom „Seebeck efekat“. Nemački fizičar Thomas Seebeck je još 1821. godine u svojim eksperimentima otkrio da dva različita metala u istom kućištu stvaraju električni napon kada se zagrevaju ili hlade.

Ovaj efekat se naziva i „termoelektrični efekat“, te suštinski RTG nisu baterije već „termoelektrični konvertori i generatori“, koji funkcionišu tako što visoku temperaturu male količine nuklearnog materijala konvertuju u električni napon. Ovaj napon nije velik – za to bi bio potreban RTG veličine kamiona, ali je sasvim dovoljan za napajanje sijalica i radio predajnika. I to je bila njihova glavna namena – SSSR je imao na stotine „radio pojačivača i releja“ širom Sibira, Dalekog istoka, te Dalekog severa, na tzv. Arktičkoj morskoj ruti. Prevashodna namena im je bila pojačavanje radio signala za vojne komunikacije, te radarsku detekciju ili su služile kao „antene“ za velike radare, poput nekadašnjeg masivnog sistema „Duga“ blizu Černobilja u Ukrajini.

Ovakve stanice su obično koristile jedan do dva RTG-a, koji su zahtevali malo ili nimalo održavanja – barem u prvoj deceniji njihovog rada. Vremenom su se mnogi od njih, usled uticaja hladnog vremena, oštetili te prestali sa radom. Mnogi od njih su ostali napušteni širom bivšeg SSSR-a nakon njegovog raspada početkom devedesetih.

Neki od njih su, na žalost, postali i „mete“ lokalnog stanovništva, koji su delove RTG generatora prodavali kao staro gvožđe, a na mnogima je (kao što je to bio slučaj u Gruziji) čak bilo otvoreno i unutrašnje kućište, gde se nalazio izuzetno radioaktivan i otrovan izotop stroncijum-90. Ovaj izotop je korišćen pre svega jer je bio veoma lak za proizvodnju, te vrlo jeftin, u poređenju sa drugim tipovima radioaktivnog goriva. „Moderniji“ RTG generatori, proizvedeni pred kraj SSSR-a osamdesetih godina, koristili su cezijum-137 ili cerijum-144 kao gorivo.

Najmoderniji model, „Beta-M 84“ je bio veličine oko 1,5 x 1,5 metara, te je imao različite bezbednosne sisteme. Ipak, on je i najređi. Većina RTG-a koji se i danas nalaze rasuti širom bivšeg SSSR-a su mnogo stariji – i mnogo opasniji.

Kao i mnoge druge stvari u tadašnjem Sovjetskom savezu, i sam broj RTG-a je bio državna tajna, kao i same njihove lokacije, budući da su to bile i lokacije radarskih ili radio sistema. Procene njihovog broja idu između 1.200 i 1.700, a neki izvori iz nekadašnjeg KGB-a su tvrdili da ih „u divljini“ ima barem 2.400, te barem još nekoliko stotina u različitim fazama izrade i sklapanja.

SAD i EU, a na prvom mestu nordijske zemlje, godinama su finansirale i međunarodni program uklanjanja 800-ak RTG-a, naročito onih u blizini Baltika. Ovaj program je prekinut nakon 2014. godine i ruske agresije na Ukrajinu, te proglašenja međunarodno nepriznate Donjecke republike.

Svjetlija budućnost – ili ipak ne

Moglo bi se pretpostaviti i da je današnja Moskva shvatila i uvažila greške iz sovjetskog vremena, te da ih neće ponavljati u budućnosti. Ne baš. Zapravo, Rusija trenutno razvija nekoliko novih tipova RTG generatora, koji bi mogli da proizvedu više energije i to „u manjem pakovanju“. Moskovski Institut za primenjenu fiziku i državna nuklearna kompanija Rosatom razvijaju mali RTG generator zasnovan na plutonijumu, sa ugrađenim bezbednosnim sistemom, koji bi mogao da neprekidno radi najmanje 20 godina.

Ovi novi RTG uređaji su pre svega namenjeni za korišćenje u novim ruskim vojnim instalacijama na Dalekom severu i Arktiku, gde su svi drugi izvori električne energije ili suviše slabi, ili nepouzdani na izuzetno niskim temperaturama.

Pojas Arktika je sve više interesantan svetskim silama, kao područje za transport robe i energenata, izvor novih značajnih nalazišta nafte i zemnog gasa, te kao strateško područje u vojnim operacijama. Više od 53 odsto arktičkih morskih puteva je danas pod kontrolom Rusije, a i sam Vladimir Putin je više puta posećivao nove ruske instalacije u ovoj regiji.