Vujović: Kolektivna empatija je pokretačka snaga urušenog društva željnog promjene

Od kada je pad nadstrešnice novosadske železničke stanice na licu mesta usmrtio četrnaestoro, a teško povredio troje ljudi, od kojih je jedna osoba dve nedelje kasnije preminula u bolnici, u Novom Sadu ne prestaju okupljanja građana. U prvim danima posle tragedije okupljanja su bila spontana. Nakon toga su na blokade i proteste pozivale organizacije mladih, neformalne grupe i opozicione političke partije. Građani Novog Sada i ostatka Srbije odazivaju se tim pozivima.

„Tragedija u Novom Sadu predstavlja traumu za čitavo naše društvo“, kaže Kristina Vujović, master psihološkinja i diplomirana psihoterapeutkinja, žiteljka Novog Sada. Ona objašnjava da kolektivni traumatični događaj, osim što može da pobudi individualna i osećanja koje deli cela zajednica, neretko pokreće i proces promena u društvu.

U inicijativi „Kad ustane ruka i motika“, koju je nekoliko dana nakon tragedije pokrenula arhitektkinja Dragana Kojičić, stoji da je došlo vreme kolektivne tuge i kolektivne brige, te da je to jedan od načina borbe u cilju društvene promene. Da li je ovaj tragičan događaj zaista kap koja je prelila čašu, te je li došlo vreme da se sami pobrinemo da nam bude dobro, pitamo Kristinu Vujović.

„Da, jer svi smo mi mogli da budemo ispod te nadstrešnice. Zato smo i sposobni da u ovolikoj meri saosećamo sa porodicama nastradalih, da kolektivno tugujemo. Nema mesta u Vojvodini i šire, u kome nisu paljene sveće za nastradale. Kolektivna empatija predstavlja pokretačku snagu urušenog društva željnog promene i obuhvata osećaj kolektivne brige za drugoga, ali i za sebe. S obzirom na to da živimo u Srbiji, borba počinje od nas samih kroz udruživanje u brojne manje društvene grupe, kakva je i navedena inicijativa“.

• Za pokretanje inicijativa je potrebno da prođe određeno vreme od traumatičnog događaja. Međutim, već u prvim satima nakon pada nadstrešnice, dok još nije bilo informacija pomoću kojih bi građani mogli da razumeju šta se zaista dogodilo, saosećanje je pokrenulo neverovatan broj ljudi da daju krv za povređene.

– To je, takođe, bila empatija. Saosećanje nije isto što i empatija. U saosećanju je dominantna emocionalna komponenta, pa mi osećamo kada je neka osoba, na primer, tužna i tugujemo zajedno sa njom. Empatija se od saosećanja razlikuje po tome što uz emocije uključuje i razum, a kada razumemo razlog bola i tuge pojedinca ili naše zajednice, možemo i da pomognemo. To, naravno, zavisi od stepena empatskog kapaciteta koji je različit od osobe do osobe. Masovnost odaziva na poziv da se dâ krv je pokazatelj emocionalnog povezivanja unutar traumatizovane zajednice.

• U proces kolektivne brige za porodice nastradalih i druge građane pogođene ovom tragedijom ubrzo su se uključile brojne inicijative. Vaša struka je obezbedila psihološku podršku kroz delovanje Društva psihologa Srbije, Centra Srce i Doma zdravlja Novi Sad. Neke organizacije su počele sa prikupljanjem novca za porodice stradalih. Međutim, izlazak desetina hiljada građana na ulice Novog Sada, neki predstavnici vlasti su okarakterisali kao pokušaj da tragedija u Novom Sadu bude iskorišćena za rušenje predsednika Aleksandra Vučića, a ne kao čin kolektivnog tugovanja i solidarnosti. Premijer Miloš Vučević je čak građane nazvao ‘svetinom’ u kontekstu ‘traženja nečije glave’. Šta je zapravo izvelo ljude na ulice?

– Smatram da je našem društvu najteže pao svojevrstan pritisak da bude prihvaćeno nešto što nikada nije smelo da se dogodi. Zbog toga su izmešana osećanja tuge i besa, ali i straha izazvanog nepoverenjem u način gradnje u celoj Srbiji, izvela ljude na ulice Novog Sada. Dakle, desetine hiljada ljudi se jeste okupilo radi iskazivanja solidarnosti i empatije, ali i da bi pozvali na odgovornost za tragediju prouzrokovanu nemarom i nestručnošću. Osim toga, snaga da se stabilizujemo nakon doživljene kolektivne traume crpi se iz okupljanja, gde se, kao društvo, povezujemo na emocionalnom nivou. To je pokretačka snaga potrebna da transformišemo osećanja besa i tuge u borbu za pravdu nastradalih, a dugoročno u cilju društvenih promena.

• Koliki kapacitet ima kolektivna empatija kada su društvene promene u Srbiji u pitanju, uzimajući u obzir da je naše društvo već decenijama izloženo kolektivnim traumama? Jesmo li se navikli?

– Mi u Srbiji ne živimo nego preživljavamo i tugujemo svakog dana. Nezaceljene traume ostavljaju duboke ožiljke sa kojima, na žalost, ulazimo u nove traume. Ovo je začarani krug koji pokazuje koliko je narušena naša potreba za sigurnošću, jer se ne osećamo bezbedno da živimo u sopstvenoj zemlji. Naš kolektivni „organizam“ pokazuje simptome post-traumatskog stresnog poremećaja. Naše kolektivno sećanje, odnosno istorija našeg naroda sa ovakvim nezamislivim tragedijama, postaje svedočanstvo neprekidne borbe za sigurnost i opstanak. Pored toga, izgubili smo poverenje u društvene strukture i institucije, što može dovesti do toga da se osećamo bespomoćno. Ipak, aktivno udruživanje društvenih zajednica može pomoći u obnavljanju poverenja i stvaranju osećaja međusobne podrške, koja nam je preko potrebna u ovim teškim trenucima.

Da, postoji opasnost i od navikavanja, odnosno prilagođavanja postepenom pogoršavanju životnih uslova, o čemu govori čuveni sindrom kuvane žabe. Ne treba da smetnemo s uma ni fenomen socijalne izolacije u digitalnom dobu, koji pogađa sve više mladih ljudi potpuno zavisnih od interneta. Istovremeno, u medijima se sve vrti oko loših vesti jer se jure klikovi i šerovi. Zatrpavanje negativnim informacijama gasi empatiju i saosećanje. Sve u svemu, situacija nije dobra.

Ipak, mi smo, kao društvo, kroz dosadašnje mnogobrojne inicijative pokazali empatiju i saosećanje sa porodicama stradalih. I ne samo to. Naše društvo traži odgovornost za tragediju, traži preispitivanje bezbednosti objekata izgrađenih ili rekonstruisanih u poslednjih 10-12 godina. Ljudi su se ohrabrili, više stručnih lica iz oblasti građevinarstva i arhitekture je istupilo u javnost kako bi ukazali na propuste u izvođenju radova i kvalitetu gradnje. Da li je to samo “odsecanje pipaka” od tragedije do tragedije ili je dovoljno da proces društvene promene, koju ćemo definisati kao proces transformacije društvenog ponašanja i odnosa između društvenih grupa, bude započet, tema je za socijalne psihologe i sociologe. Sa uzdržanošću ću reći da se nadam da još uvek, kao društvo, imamo snagu da izazovemo promenu.

• Šta treba da radimo da bismo ojačali kolektivnu empatiju?

– Kao društvo imamo problem jer živimo u doba narcističke kulture, gde je akcenat na materijalnom, a ne na emocijama i razumevanju drugih. Zato je uloga roditelja presudna, od najranijeg detinjstva, u smislu negovanja mira u kući i dobrih, empatičnih odnosa u porodici. Zatim kreće uloga vrtića i ostalih obrazovnih institucija, jer je to odličan poligon za učenje kolektivne empatije. Trebalo bi udružiti snage: obrazovne institucije, mediji, savetovališta za roditelje, da se svi zajedno empatskom kulturom borimo protiv narcističke.