Fudbalom protiv diskriminacije

U jednom multietničkom kvartu u Milana, blizu centra grada, nalazi se poseban fudbalski teren na kojem fudbal igraju devojčice i devojke, uzrasta od četiri do osamnaest godina. Različitog porekla, uverenja, životnih priča i ličnosti, Anna, Karima, Claudia i mnoge druge, dele jedinstvenu strast prema svom fudbalskom klubu “Devojčice u fudbalu” (Le bimbe nel pallone).

Do sada su učestvovale na mnogobrojnim takmičenjima i osvojile više trofeja. Osim igre sa loptom ove devojčice, devojke ali i žene koje treniraju u ovom klubu, uz tehniku, uče i mnogo više od samog fudbala. Kako kaže njihova trenerica Joanna Borella, poznatija kao “Mister Jo”, one uče o tome šta znači biti tim i kako se boriti za prava koja im pripadaju.

Joanna je ove godine dobila nagradu “Panettone d’Oro” koja se dodeljuje počasnim građanima Milana zbog njihove građanske aktivnosti. Od malena je igrala fudbal, a tokom svoje karijere u kojoj nije postala profesionalac, uglavnom se borila protiv predrasuda i stereotipa, posebno kada je reč o ženskom fudbalu koji još uvek predstavlja tabu i u najrazvijenijim društvima.

‘Niko ih i ne pita da li žele da igraju fudbal’

“Nije tačno da je fudbal sport samo za muškarce”, kaže pedesetosmogodišnja Joanna, koja je u Italiju došla kao usvojeno dete.

Rođena u Indiji, ova sićušna žena koja ne skida osmeh sa lica, prve mesece života provela je u sirotištu. Kada su je njeni roditelji Italijani usvojili 1967. godine, imala je skoro dve godine i još uvek nije znala da hoda.

“U domu za napuštenu decu u kojem sam provela prvih godinu i po dana, niko me nije naučio da hodam”, priča ona.

Inače, Joanna je bila prvo dete usvojeno iz insostranstva u Italiji. Njena starija braća često su se igrali sa loptom, te je zahvaljujući njima i fudbalskoj lopti naučila da hoda. Od tada, kako kaže, ljubav prema lopti i ovom sportu, nikada nije prestala.

“U osnovnoj i srednjoj školi, devojčice naravno nisu igrale fudbal, niti su postojali turniri za žene”, priča i dodaje da zapravo niko od nastavnika je nikada nije pitao da li ona želi da igra fudbal, iako je to bilo i više nego očigledno.

Škola fudbala radi igre i radi prava žena

U školi je krišom igrala fudbal sa dečacima iz odeljenja. Učitelji i nastavnici su je zbog toga nekada kažnjavali, međutim to je nije sprečavalo da nastavi da igra.

Nazivali su je i muškaračom, ali ni to je nije mnogo doticalo. Jedini cilj joj je bio da igra i mnogi njeni drugovi su rado hteli da ona bude u njihovom timu. Takođe u to vreme, ona je bila jedina učenica tamnije puti u razredu. U školi u kojoj je bilo preko hiljadu učenika, bilo je možda četvoro stranaca koja su ostala deca često zadirkivala.

Sve do 1990. godine, u Milanu nisu postojali ženski fudbalski timovi. Danas je to drugačije, a Joanna je 2015. godine otvorila svoju školu za fudbal “Le bimbe nel pallone”, u kojoj treniraju devojčice, devojke, ali i njihove mame ili bake.

“U mojoj školi postoje kursevi za devojčice, ali i za njihove mame i bake. Zapravo sve žene koje u ovom sportu pronalaze nešto više od fudbala. Na treninge dolaze devojke i žene koje dele slične probleme i kojima je osećaj za zajedništvo i tim važniji od pobede”, kaže Joanna.

Fudbal je više od igre

Kada je završila studije, preselila se u kraj grada u kojem žive uglavnom migranti, najviše njih iz Afrike i Latinske Amerike. U to vreme su počele da se osnivaju prvi ženski timovi, a ona je počela da igra za fudbalski klub “Pro Sesto”. Često je odlazila i u dva obližnja parka u kojem bi rekreativno odigrala neku utakmicu sa muškarcima iz kraja.

“Nije bilo jednostavno objasniti nekom Egipćaninu ili Marokancu da i ja hoću da igram”, kaže ona.

Međutim, vremenom su je prihvatili tako da je često odlazila nedeljom u park. Kada se udala i rodila dvoje dece nije ni tada prestala da se bavi sportom za koji kaže da nije samo igra.

‘Bez fudbala moj život ne bi imao smisla’

“Fudbal je moj život. On nije samo sport kojim se bavim”, priča Joanna i dodaje da razlog zbog koje je osnovala školu ženskog fudbala bio pre svega taj kako bi razbila predrasude o ovom sportu koji je oduvek bio namenjen pre svega muškarcima.

U njenoj školi postoje kursevi za devojčice, za tinejdžerke, za mame, ali i za sve druge žene starosne dobi do 99 godina. Kako objašnjava, ova škola nastaje i zbog toga kako bi u kraju u kojem živi, a koji je bio u nekoj vrsti socijalne i društvene degradacije, sklonila devojčice sa ulice, te kroz ovaj sport ih podstakla da smisao pronađu u nečem drugom.

“Moje devojke u školi učim da je igranje fudbala kao borba za nešto što vam je oduzeto. Kada vam protivnički igrač oduzme loptu, vama je cilj da je ponovo preuzmete i podelite sa igračima vašeg tima”, objašnjava Joanna.

Poznata izdavčka kuća Mondadori je 2022. godine objavila njenu knjigu Le ragazze di Mister Jo (Mister Džo i njene devojke) u kojoj Joanna piše o ženskom fudbalu ali i o svom životnom putu u kojem ovaj sport ima posebno mesto.