Tajni razvojni centar Irana na udaru Izraela

Sukob na Bliskom istoku traje već više od godinu dana, bez skorih šansi za postizanje mira, iako su i Vašington i Brisel već nekoliko puta najavili takvu mogućnost i ponudili svoje posredovanje.

Tako se uz aktuelnu rusku agresiju na Ukrajinu, desila i prava agresija na Pojas Gaze, gde je svoje živote do sada, po podacima UN-a, izgubilo više od 43.000 ljudi.

Izraelski lider Benyamin Netanyahu se zbog brojnih stradanja civila, nepoštovanja Ženevske konvencije od strane snaga IDF-a našao i na optužnici Međunarodnog krivičnog suda.

U međuvremenu se sukob proširio i na Liban, gde Izrael napada snage Hezbollaha, koje pak imaju podršku Irana. Sukob velikih razmera između Irana i Izraela je nešto čega se međunarodna zajednica pribojava još od devedesetih godina, a on bi značio i dalje rasplamsavanje sukoba u regionu, te mogućnost širenja na severnu Afriku i centralnu Aziju. To bi sasvim sigurno dovelo i do velikog rasta cena goriva u svetu, pada vrednosti akcija na svetskim berzama, te najverovatnije i do nove svetske ekonomske krize.

Mračne tajne Teherana

U najnovijoj seriji napada na ciljeve u Iranu, izraelske snage su prvi napale i nove ciljeve, za koje tvrde da su deo iranskog programa razvoja nuklearnog oružja, te oružja za masovno uništenje. Prvi put su gađani vojni ciljevi u Khajiru i oblasti Parchin, veliki kompleksi koje Teheran koristi još od sredine osamdesetih. Početkom devedesetih, u Parchin je stigla i oprema za testiranje i proizvodnju bojevih glava, do tada korišćena u drugom iranskom centru za nuklearna istraživanja u Araku.

Centar u Araku, pak, ima delimično operativan reaktor tipa IR-40, koji je povezan sa AHWP sistemom za proizvodnju teške vode (deuterium-oksida). Ovaj reaktor je više puta menjao svoj dizajn, a Teheran je decenijama tvrdio da je u pitanju “stvaranje domaćeg reaktora za proizvodnju električne energije”.

Međunarodna agencija za atomsku energiju (IAEA) smatra da reaktor u Araku i druga postrojenja mogu da se koriste i za proizvodnju radioaktivnih materijala za stvaranje tzv. prljave bombe (eng. dirty bomb), iako ona u poslednjoj inspekciji nije naišla na takve znakove. Neki od iranskih disidenata su tvrdili i da Iran u planinama u oblasti Chalus ima podzemno skladište nuklearnog materijala iz Araka i Parchina, ali SAD i njene obaveštajne agencije za sada to nisu nezavisno potvrdile.

Međunarodna Inicijativa za monitoring nuklearnih pretnji (NTI) navodi da postoje opravdane sumnje da se u Parchinu skoro dve decenije razvija i neka vrsta nuklearnog oružja koje bi sadržalo osiromašeni uranijum (depleted uranium, DU) u vidu neke vrste bojeve glave, ili tzv. pakova (malih pločica koje se koriste unutar standardnog eksploziva), te artiljerijskih granata. Ovakva oružja nisu primarno namenjena uništavanju žive sile (svojim radioaktivnim osobinama), već uništenju oklopnih vozila i utvrđenja. Iako IAEA u svojim poslednjim posetama Parchinu nije pronašla dokaze za razvoj DU oružja, inspektori nisu imali pristup svim postrojenjima u okviru kompleksa.

Nemaju atomsko oružje, ali ga lako mogu stvoriti

Zvanični Vašington je već duže od decenije na stanovištu da “Iran nema spremno atomsko oružje, ali da ga može u relativno kratkom roku stvoriti od do sada razvijenih materijala“. To je i razlog dugogodišnjeg zalaganja State Departmenta i Bele kuće među svojim saveznicima unutar NATO-a, te unutar Saveta bezbednosti UN-a da se Iranu ne ukidaju (veoma oštre) međunarodne sankcije.

Krajem 2022. godine, američka obaveštajna zajednica je tvrdila i da se u Parchinu izvode eksperimenti sa uranijum-fluoridom, “od kojeg se može dobiti uranijum visoke čistoće”.

Sva ova nuklearna postrojenja u Iranu zavise od “centralnog istraživačkog centra” Natanz, koji je po metodologiji agencije IAEA “FEP postrojenje”, odnosno postrojenje za obogaćivanje nuklearnog goriva. Natanz je i najveći ovakav centar u Iranu, sa površinom od preko 80.000 kvadratnih metara. IAEA veruje da u postrojenju postoji najmanje 7.000 centrifuga za obogaćivanje uranijuma, dok američka obaveštajna zajednica navodi brojku od preko 10.000. Zvanični Teheran, pak, navodi brojku od samo 3.000 centrifuga, koje se “koriste u mirnodopske svrhe”.

NTI tvrdi da se u “Natanzu može instalirati čak i do 50.000 centrifuga za obogaćivanje uranijuma”, te da se “od 2011. godine gradi i veliki podzemni kompleks”. Postrojenje u Natanzu je 2009. godine bilo pogođeno i jednim od najvećih “državno sponzorisanih” sajber napada kada je izuzetno napredni kompjuterski virus StuxNet kojeg su zajedno razvile američke obavještajne agencije NSA i DIA iz pomoć Izraela, uništio najmanje 1.000 centrifuga, te značajno usporio istraživanja.

Nova raketa za nove napade

Stručnjaci u Pentagonu i unutar NATO-a smatraju da bi Iran, u slučaju da se odluči da koristi neku vrstu nuklearnog oružja, to učinio raketama srednjeg dometa, te klasičnim artiljerijskim sredstvima, pre nego li balističkim raketama velikog dometa. “Sejil”, iranska raketa dometa do 2.500 kilometara, čini se kao “prvi izbor” za iranski nuklearni napad, ali ona ima i lako predvidljiv kurs leta, te bi bila “laka meta” za izraelski sistem “Čelična kupola” (Iron Dome).

Iran ubrzano razvija i zamenu za “Sejil”, u vidu rakete “Haj Qasem”, dometa do 1.400 kilometara, navođenu modernim kompjuterskim sistemima, koja može da nosi bojevu glavu do 500 kilograma.

Najverovatniji izbor Teherana za napad nuklearnim oružjem na Izrael bi bio sistem “Fajr-3”, dometa od 1.200 do 1.800 kilometara, u zavisnosti od njegove generacije i pogonskih motora. Iako “Fajr-3” ima samo inercioni navigacioni sistem, visina leta je dosta niža od većih raketa u iranskom arsenalu, te je i dosta teža za obaranje raketama C-RAM koje se koriste u “Čeličnoj kupoli”.

Korišćenje “prljave” bojeve glave ima “prednosti” čak i u slučaju da raketa-nosač bude oborena, jer radioaktivni materijal nastavlja da ubija živu silu i nakon obaranja. Još je opasniji scenario “nuklearne kiše”, kada se radioaktivni materijali iz pogođene bombe pomešaju sa vlagom u vazduhu, te na zemlju padaju u vidu magle oblaka ili kiše. “Fajr-3” se može lansirati sa stacionarnih ili pokretnih lansera kao i sa aviona.