Uspomene generacije koja je doživjela raspad svoje države

“Ako bi trebao da izabereš jedan predmet koji te podseća na dom, koji bi to predmet bio”, pisalo je na italijanskom jeziku na panou jedne milanske galerije koja je početkom novembra ugostila izložbu “Casa mia” (Moj Dom).

Crno-bele fotografije, ikone, omoti ploča i kasete rok bendova, mali crno-beli grundingov televizor, heklani stolnjak, ćilim preko starog dvoseda samo su neki od trideset pet predmeta koji su bili izloženi u jednoj od prostorija kulturnog centra Fabbrica del Vapore u Milanu, a koji je deo projekta “Moj Dom”.

Italijanska nevladina organizacija Codici u saradnji sa laboratorijom za istorijska istraživanja Lapsus, kao i nekolicina univerziteta i istraživačkih centara iz Slovenije, Austrije i Hrvatske, a među kojima i centar za suočavanje sa prošlošću Documenta, tokom 2023. i 2024. godine radili su na ovom projektu kako bi sakupili svedočenja, predmete i uspomene na period jedne generacije koja je doživela raspad svoje države.

Portreti, predmeti i uspomene

„Moj Dom/Casa mia, izložba portreta, predmeta i sećanja 30 godina nakon raspada Jugoslavije“, koja se od 6. do 10. novembra održala u Milanu, poziv je na razmišljanje o tome šta čini da se osećamo “kao kod kuće”. Kroz predmete i sećanja u vidu fotografija i video zapisa, učesnici ove izložbe podelili su svoja svedočanstva o životu tokom ratova u Jugoslaviji, kao i životu u Italiji, zemlji u koju su izbegli.

Za potrebe izložbe, učesnici iz Vićence, Verone, Piaćence i Milana, gradova u kojima žive ljudi koji su došli iz zemalja bivše Jugoslavije, izdvojili su i izložili one predmete koje ih najviše podsećaju na detinjstvo, odrastanje, ali i zrelost.

Osjećaj za dom, kroz pripadnost i otuđenje

Podsećanje na život u državi koja više ne postoji i na dom koji su sticajem okolnosti morali da napuste, zatim stvaranje novog u tuđini, koji na neki način podseća na onaj iz prošlosti, fokus je na kojem je baziran projekat Moj Dom.

“Ovaj projekat istražuje različite interpretacije jugoslovenskih ratova, fokusirajući se na izazove koji proizilaze iz brisanja ili instrumentalizacije sećanja”, kaže socijalni istraživač Lorenzo Shalchi iz organizacije Codici.

On dodaje da je cilj projekta bio da podstakne kolektivna razmišljanja o tome kako traumatski događaji utiču na osećaj pripadnosti i doma za one koji su primorani da migriraju.

“Ja sam poreklom iz Goricije i tokom perioda kada su migranti balkanskom rutom prolazili kroz moj grad i Trst, zapitao sam se šta ljudi koji tamo žive misle o ljudima koji migriraju”, objašnjava Scalchi i dodaje da tada nastaje prvi njihov projekat “Reznica”, koji istražuje odnos lokalne sredine i migranata koji u nju dolaze.

“Moj Dom je nastavak Reznice”, kaže Scalchi.

Osim pomenute izložbe, dvogodišnje istraživanje rezultiralo je proizvodnjom edukativnih programa, stvaranjem pozorišne predstave i dokumentarnog filma.

“Posebno je značajan edukit koji smo realizovali i koji je koristan novim generacijama kako bi razumele iskustva vezana za osećaj pripadnosti i napuštanje doma te raseljavanja ljudi koji su iz Jugoslavije emigrirali u inostranstvo.”

Tuđina, riječ koja na italijanskom jeziku ne postoji

Za potrebe ove izložbe italijanski fotograf Marco Carmignan realizovao je video sadržaje i portrete ljudi koji su stavljeni u dijalog sa predmetima koji su odabarali. Kaseta jugoslovenskog benda Riblja Čorba, džezva za kuvanje kafe, ikone, porodične fotografije, lični nakit – neki su od predmeta sa kojim su  izabrani učesnici identifokovali sebe u odnosu na život u Jugoslaviji. Takođe, ovi izabrani predmeti našli su svoja posebna mesta u njihovim novim kućama u Italiji.

“Tuđina je reč na našem jeziku, za koju nisam našla adekvatni prevod na italijanskom”, izjavila je jedna od učesnica na ovom projektu.

“Ona znači sve kroz šta prolazite u procesu integracije: neprijateljstvo, nerazumevanje, nerazmatranje, maltretiranje…Tužna je to reč koja te nikada ne napušta”, dodaje ona.

Razumevanje tuđine i nostalgije, integracije i ponovnog stvaranja doma, neke su od tema koje su prikazane kroz ilustracije i crteže sa ciljem povezivanja prošlih događaja sa budućim.

Nikad završeni odmor

“Endless holiday” naziv je dokumentarnog filma režisera Davora Marinkovića, koji prati priču Almine Basić koja je 1995. godine napustila Sarajevo. Rat se tada bližio kraju, ona je imala 12 godina, a njeni roditelji su dobili priliku da nju i njenog mlađeg brata odvedu u Italiju. Tada su se doselli u mesto Francavilla al Mare, poznato letovalište u centralnoj Italiji. Rečeno joj je da će tu ostati samo za odmor tokom leta. Letovanje koje za Aminu, sada odraslu ženu, još traje.

Davor Marinković je rođen u Srbiji, ali kao mali je sa roditeljima došao u Italiju, gde je odrastao. Kao student snimio je nekoliko igranih kratkih filmova pre nego što je prešao na dokumentarne. Njegov kratki dokumentarni film Reznica iz 2022. godine predstavljen je na Sarajevo Film Festivalu, Beldocs-u i Pordenone Film Festivalu.

Razumjeti prošlost zarad budućnosti

Nakon rata ostaju sećanja. Nakon migracije, raseljavanja ili preseljenja, javljaju se mnoge emocije. Dom je centralni pojam u obnovi narativa nečije prekinute priče i može pomoći u organizovanju sećanja, simbolizujući sigurnost i pripadnost. U isto vreme, može predstavljati stalan osećaj gubitka, naročito za one koji često menjaju mesto boravka i osećaju se da nigde ne pripadaju.  A šta pomisao na dom budi u ljudima i koje društvene i političke probleme pokreće, teme su završne konferencije „Moj dom: Sećanja na dom u prošlosti i budućnosti, koja će se održati 18. i 19. novembra u Narodnom muzeju Slovenije u Ljubljani.

“Konferencija ima za cilj da predstavi lične priče isprepletane sa događajima u gradovima i mestima u bivšoj Jugoslaviji i u Italiji. Ove priče otkrivaju uticaj sukoba na modele društvene solidarnosti. Jedno od glavnih pitanja koje postavljamo jeste da li se osećaj za dom menja generacijski”, kaže Scalchi.

Mnogi ljudi koji su preživeli rat u Jugoslaviji još ne govore o svojim iskustvima rata, raseljavanju ili migracijima. Vraćanje u prošlost, kako veruje Scalchi, prilika je da se bliže sagledaju rane koje su u njoj nastale.

“Takođe, na ovoj dvondnevnoj konferenciji bavićemo se pitanjem prenošenja prošlosti na nove generacije i koje etičke odgovornosti tako nešto uključuje”, dodaje on i zaključuje da razumevanje jugoslovenskih ratova devedesetih godina nije samo akademska vežba, već ključan proces za mlade ljude da shvate složene istorijske, društvene i političke dinamike.