Manje časova društvenih predmeta u stručnim školama brine samo profesore

Saznanje da je fond časova pojedinih društvenih predmeta u srednjim stručnim školama smanjen nije uznemirila gotovo nikoga, osim profesore. Filozofija, likovna i muzička kultura verovatno mnogima bivaju okarakterisani kao uzgredni predmeti koji nemaju suštinsku svrhu za budući život školaraca, ali situacija je zapravo drugačija.

Ne mora se biti dobar poznavalac istorije filozofije ili pojedinih grana umetnosti da bi se na adekvatan način ocenio njihov značaj za društvo, a u širem kontekstu za celu civilizaciju. Kroz društvene nauke čuva se osobenost i duh jednog naroda, nasleđe, tradicija, ali se i kreira budućnost. Stoga i predavači, shodno obrazovnom planu i programu, približavaju mladima svetsku i domaću baštinu, njene vodeće predstavnike, diskutuju o fenomenima, analiziraju strukturu sveta, pobuđuju zapitanost i razvijaju kritičku misao.

Čuđenje i potreba da se odgonetnu određena pitanja razvijaju kognitivne funkcije dece i omladine, prave ih mislećim građanima i građankama društva, a ne samo jedinkama na popisu stanovništva i pristupačnom radnom snagom.

Reforma predmeta

“Pored pismenog zadatka iz Srpskog jezika, jedini momenat u toku školovanja kada imaš priliku da pitaš i budeš autentičan jeste na časovima filozofije. Sve ostalo jeste umeće usvajanja različitih unapred postavljenih rešenja – reprodukcija postojećeg”, kaže profesor filozofije Ivan Vučković.

Doktorand filozofije i profesor Nikola Knežević mišljenja je da treba podržati reformu predmeta koja bi podrazumevala raslojavanje. Uz već postojeću logiku i etiku u školama bi se izučavala istorija filozofskih ideja, savremene filozofske teorije i filozofija politike.

“Svaki od tih predmeta bi imao konkretnu svrhu u intelektualnom, moralnom, kulturnom i građanskom vaspitanju mlade osobe, čak i od ranijih uzrasta. Držim da je već to što nemamo ovakvu obrazovnu strategiju šamar društvu”, kaže Knežević.

Sa ovim stavom slaže se i profesor Vučković, ali uz dozu skepticizma. “Filozofija treba ozbiljno da se reformiše, ali se bojim da će vrlo teško biti vratiti se makar i na početnu poziciju. Štaviše, siguran sam u to.”

Zagovornici ideje da društvene nauke nisu relevatne za svakodnevicu i prosperitet najčešće koriste floskule kojima se saznanja iz oblasti muzike, istorije slikarstva i filozofije banalizuju, a potom i degradiraju. Takav pravac razmišljanja je opasan za buduće generacije. Jedna od ideja koja stoji kao potencijalna opcija jeste da ovi predmeti postanu izborni.

“Ne znam koliko bi se učenika opredelilo, ali je verovatno bolje zapitati se koliko njih zna šta uopšte bira ili šta treba da bira. Što se tiče statusa profesora, naravno da smo ugroženi, tim pre što smo plaćeni shodno procentu nedeljnog fonda časova. Opadanje broja učenika, spajanja ili ukidanja odeljenja već uveliko utiču na fondove časova, promena statusa predmeta u izborne ovu situaciju može samo da pogorša”, jasan je Knežević, koji je dodao i da je nepošteno olako pustiti generacije školovanog kadra.

“Ti predmeti nisu provizorni eksperiment, već postoje oduvek. Nije kao da smo bili nepromišljeni pa sami to tražili čim smo se upustili u to da ih predajemo.”

Argumentovano promišljanje

Ivan Vučković, kao višegodišnji prosvetni radnik i teoretičar, pozabavio se analizom veštine argumentovanog promišljanja koje mladi stiču izučavajući društvene predmete.

“Potreba da se razmišlja rađa veštinu mišljenja, a veština mišljenja iznova rađa i novu potrebu za razmišljanjem. Taj krug znanja i neznanja se tako neprestano širi. Pored toga filozofija je preko potrebna kako bi mladi na vreme shvatili da u okviru društvenih pitanja nema konačnih odgovora, već da je uvek potrebno voditi iznova i iznova otvorenu diskusiju, analizirati, preispitivati (se). Na taj način se suzbijaju predrasude i jednostavno tumačenje pojava, a rađa razumevanje slike sveta.”

Posledice ukidanja ili smanjenja fonda časova društvenih predmeta u stručnim školama tumačio je sociolog Aleksa Jovanović. “U što ranijoj fazi života se upoznamo sa tim sferama veća je šansa za duhovni rast i bolje upoznavanje sebe i društva. Shodno tome, bilo kakva elminacija takvih sadržaja je pogubna i nazadna. Poznato je da je u nekim ekstremno totalitarnim društvima ljudima zabranjeno da kritički misle, pa čak i da biraju svoj profesionalni poziv, već im režim dodeljuje radno mesto u skladu sa procenom tržišta. Ne želim da mislim da smo društvo koje ide u tom smeru, ali priznajem da me plaše odluke naše nomenklature.”

Nikola Knežević podsetio se perioda pandemije kao vrhunskog lakmus papira kojim su se testirali politički i ideološki sistemi sa jedne strane, a sa druge društvene oblasti. To poređenje je izneo kao osnovni argument zbog čega su važni predmeti poput likovne i muzičke kulture, filozofije, istorije… “Umetnosti i narativne, eksplanatorne discipline, iznova su prošle test kao preostali čuvari duševnog zdravlja i oplemenjivanja ljudi. Tražili smo utočište, zabavu, katarzu, nove perspektive za promišljanje sveta, promenu dotrajalih paradigmi… Setite se količine upijenih filmova, beletristike, prenosa pozorišnih predstava, dokumentaraca i slično.”

Raznolikost obrazovanja pruža mogućnost učenicima da se udalje od nametnutih parametara i steknu individualnost. Međutim taj proces je zahtevan, naveo je Vučković. “Nepogrešivo se globalno ide ka  tome da se sve ono što izlazi iz ‘očekivanog šablona’ proglasi za gubljenje vremena, te se brže bolje smesti u recycle bin. U neoliberalizmu nema mesta za individualnost i dušu, jer ono što ne može jasno da se podredi proceni tržišta, to ne vredi. Čovek je roba, a roba mora da zadovolji strogo kontrolisan proces proizvodnje – ništa ne sme da ‘štrči’ i odudara od očekivanog finalnog proizvoda. Ne očekuje se od tebe da razmišljaš, već da obaviš ono što ti je korporacijski zadato. Vrlo je retko drugačije.”

Opredjeljenje za profesionalnu budućnost

Dugoročan uticaj smanjenja ili potpunog ukidanja pojedinih društvenih predmeta možda deluje bezazleno kada se kaže da ih neće izučavati učenici srednjih stručnih škola, jer su se oni već opredelili za profesionalnu budućnost i polje delanja. Time se gotovo onemogućava potencijalni iskorak učenika koji žele da se usavršavaju i nastave školovanje izvan zanatskih usmerenja. To otvara prostor za pitanje o potencijalnoj manipulaciji generacijama mladih i stvaranju jeftine radne snage.

“Manipulisati kroz obrazovanje i prekrojavati nastavni program kako bi se stvarali poslušni građani jako je pogrešno i pogubno i može samo dovesti do bumerang efekta koje će dodatno naneti štetu društvu. Niže obrazovan sloj društva je kroz istoriju uvek bio podložniji manipulaciji i glavno sredstvo u rukama diktatora i totalitarnih režima. Međutim globalizacija je donela i prepreku tom modelu sa globalnim tržištem i otvaranjem granica. Ono što bi kod nas bila ‘jeftina radna snaga’ u smislu nižeg zanatskog obrazovanja, danas ima pristup informacijama koje mu govore da su te veštine jako vrednovane i plaćene u ‘belom svetu’ i posledično dolazi do tržišne migracije”, smatra sociolog Aleksa Jovanović.

Kao izučavalac urbane kulture i savremenih prilika Jovanović veruje u potencijal novih naraštaja koji se iskazuje uprkos svemu. “Smatram da mladi i nove generacije neće pristati da budu jeftina radna snaga kog god da su obrazovanja. Taj obrazac je odavno prevaziđen i čija god da je ideja da ga reciklira, taj ne samo da ima lošu nameru, već ga ni pamet ne služi.”

Bez obzira da li je tržište rada procenilo da nedostaje veći broj manuelnih radnika, pa je odlučeno da se pospeši dualni sistem obrazovanja, to nije opravdanje da se učenicima uskrati prilika da doznaju više o određenim oblastima van njihove struke. Ujedno radnik koji ima širinu obrazovanja na lakši i kreativniji način može doći do određenih rešenja. Važno je i pitanje da li se na ovaj način šalje poruka da društvene nauke i kultura nisu dobrodošle u korporativnom sistemu ili da se samo prividno održavaju.

“Korporativno-kapitalistički sistem zanima samo jedna stvar, a to je profit. Međutim paradigma sticanja profita se odavno promenila. To više nije zastrašivanje, besprekorna poslušnost i vernost istom random mestu do penzije. Promene i inkluzivno okruženje polako postaju konstanta čim i u društvima u večitoj tranziciji poput našeg. Zbog takve dinamike kapitalizam i opstaje, stalno se inovira i traži nova rešenja kako bi se održao. Tako da je u poslednje vreme došlo, moram da priznam i na moje iznenađenje, do ozbiljnog upliva društvenjaka u korporativni svet”, kaže Jovanović.

Konkurentnost na tržištu je i podsticaj učenicima da dobiju što veći spektar obrazovanja i time postanu slobodniji u donošenju odluke kojim poslom žele da se bave i budu svesniji svojih mogućnosti i prava koja imaju kao radnici i građani. Takve mogućnosti dobijaju iz društvenih predmeta koji ih uče da promišljaju, argumentuju, inkorporiraju znanje i veštine u skladu sa sobom i poretkom u kojem žive.

“Da biste imali zadovoljne zaposlene morate imati i kreativne menadžere koji imaju širu svest. Pojavila su se nova radna mesta koja ‘brinu’ o organizaciji i zaposlenima u širom smislu, od organizacije team buildinga, preko procene talenata, do kreiranja edukativnih sadržaja za odrasle i nastojanja da se održi zdrava i prijatna radna atmosfera, jer se ispostavilo da je upravo u takvim uslovima profit siguran i konstantan. Dakle društvene nauke i umetnost sa jedne strane i korporacije sa druge strane, našli su zajednički jezik. Ko god da misli i želi da bude drugačije, rekao bih da greši”, zaključio je Jovanović.