Branimir Staletović: U Srbiji dosta toga zavisi od snage opozicije

„Region nosi za sobom kompleksnu istoriju konflikata. U suštini, etnonacionalističke politike se trenutno koriste kako bi se izazvale krize koje nemaju dublju društvenu podršku i strateški se koriste da bi se odvukla pažnja od unutrašnjih i geopolitičkih izazova“, kaže dr. Branimir Staletović koji je završio doktorske studije na Univerzitetu u Grazu (Austrija) te se bavi istraživanjem autoritarizma, nacionalizma, urbanih politika kao i politike protesta. Trenutno je i urednik akademskog časopisa Contemporary Southeastern Europe u Centru za Jugoistočne studije u Grazu.

• Kako komentirate trenutno političko stanje u zemljama Zapadnog Balkana?

– Situacija varira od zemlje do zemlje, ali postoje određeni zajednički elementi, kao što su nepoverenje građana u institucije, izražene socijalne i ideološke podele i izazovi vezani za stabilizaciju demokratije i institucija. Sa druge strane, primećujemo da građani iskazuju želju za promene.

Protesti u Srbiji protiv nasilja su postepeno izgubili na intenzitetu, ali se očekuje da ponovo dobiju na snazi, naročito ukoliko dođe do ujedinjenja opozicije. Takođe, najavljeno je formiranje proevropske vlade u Crnoj Gori nakon nedavno održanih izbora. U Severnoj Makedoniji se suočavamo sa napetostima oko predloženih ustavnih izmena, na koje se konzervativna opozicija snažno protivi, a i očekuju se da će politička desnica imati dobre izglede na predstojećim izborima, delimično zbog nezadovoljstva nedostatkom reformi koje su socijaldemokrati sproveli nakon odlaska bivšeg premijera Nikole Gruevskog. Geopolitički gledano, region nije u fokusu evropskih zemalja i Evropske unije, jer se trenutna pažnja usmerava na rat u Ukrajini.

• Da li je rat u Ukrajini promijenio evropski pogled na Zapadni Balkan?

– Teško je precizno definisati pojam “evropskog pogleda”, jer se radi o dinamičnom i istorijski složenom konceptu. Rat u Ukrajini je svakako usmerio pažnju Evrope ka Ukrajini, posebno u ovom trenutku kada se ratna situacija u Ukrajini približava kritičnoj tački u kontekstu ukrajinske protivofanzive. Nakon rata u Ukrajini, otvoriće se i pitanje u vezi pristupanje Ukrajine u Evropsku uniju, što može dodatno da utiče na to da region bude stavljen u drugi plan. U isto vreme, primećuje se napor da se reše pitanja na Kosovu koja proizlaze iz Briselskog sporazuma, sa ciljem postizanja održive stabilnosti. Jedan od izazova je svakako nedostatak jedinstvenog evropskog pristupa Zapadnom Balkanu, naročito u vezi sa daljim proširenjem. Ovaj trend može se nastaviti i u narednim godinama, s obzirom na različit pristup po pitanju proširenja unutar pojedinačnih zemalja članica.

• Kako gledate na stalne međudržavne tenzije i napetosti u regiji i trebamo li biti zabrinuti?

– Građani trebaju izraziti zabrinutost jer se često namerno izazivaju tenzije kako bi pažnja bila preusmerena sa stvarnih problema sa kojima se suočavaju. Ostaje da vidimo kako će se situacija između Srbije i Crne Gore odvijati sa novim predsednikom i novom vladom u Podgorici. Međutim, nedavne izjave predsednika Srbije Aleksandra Vučića ne pružaju mnogo razloga za optimizam, jer njegova politika i dalje uključuje politizaciju etničkih prilika u Crnoj Gori oslanjajući se na transdržavni nacionalizam. U celini gledano, zabrinutost treba da bude prisutna, ne toliko zbog očekivanja većih konflikata, već zbog toga što se međudržavne tenzije i nacionalizam koriste kao sredstva za učvršćivanje pozicija moći, dok se istovremeno ne rešavaju sistemski i realni problemi građana.

• Koliko su opasne etnonacionalističke politike na Zapadnom Balkanu?

– Region nosi za sobom kompleksnu istoriju konflikata. U suštini, etnonacionalističke politike se trenutno koriste kako bi se izazvale krize koje nemaju dublju društvenu podršku i strateški se koriste da bi se odvukla pažnja od unutrašnjih i geopolitičkih izazova. Primeri poput situacije između Kosova i Srbije, odnosno stvaranje povremene krize na Kosovu, potvrđuju ovu dinamiku. Posebno je opasno kada se etnonacionalne politike primenjuju unutar autoritarnih okvira. Autoritarizam stvara uslove da se etnonacionalne politike radikalizuju, kao što je bio slučaj tokom ratova u Jugoslaviji. I to je koren problema. I zato su jake, demokratske institucije potrebne da bi bile u stanju sprečiti potencijal kakve radikalizacije. Važno je naglasiti da etnonacionalističke politike nisu jedini faktor koji doprinosi problemima i podelama. Slabe i korumpirane institucije i socioekonomski problemi takođe igraju ulogu u ovim pitanjima.

• Šta nam donosi uspon desnice i autoritarnih lidera u Evropi?

– Istorija nam jasno pokazuje da uspon autoritarizma ne donosi pozitivne ishode. Radikalna desnica trenutno dobija na snazi u zemljama poput Nemačke i Austrije, što može potencijalno izazvati ozbiljne krize u tim državama, kao i unutar Evropske unije. Te prilike mogu poslužiti određenim političkim strukturama na Balkanu da ne osećaju pritisak za sprovođenje suštinskih reformi i nastave sa taktikom „upaliti vatru pa je zatim ugasiti”, čime se promovišu kao nekakav faktor stabilnosti. Tu se naročito ističe predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

Autoritarizam stvara plodno tlo za razvoj kriza jer se ne pridržava institucionalnih pravila. Najbolji primer za to je apsolutna dominacija Vladimira Putina u Rusiji. Uspostavio je radikalno centralizovanu strukturu vladanja, eliminisao političke protivnike i okružio se istomišljenicima i pristalicama, što je i stvorilo uslove da se rat u Ukrajini sprovede bez značajnijeg otpora. U ovom kontekstu, kontrola centara moći i medija ozbiljno ugrožava stabilnost jer omogućava potpunu političku kontrolu ideološkim narativima koji se baziraju na podele i antagonizam.

• Jesu li višestruki identiteti prednost ili mana našeg podneblja?

– Identiteti sami po sebi nisu bili niti će biti izvor problema za region. Ovo je važno naglasiti jer i dalje postoji tendencija da se Balkan opisuje kao žarište konflikata zbog svojih različitosti, što nije tačno. Ako bi identiteti bili problem, onda bi konflikti bili stalna pojava, što nije slučaj. To ne važi samo za Balkan, već generalno posmatrano. Identiteti i različitosti se često politički manipulišu, ali i u tom slučaju sami identiteti nisu izvor problema. Umesto toga, problem leži u političkim mehanizmima (centralizacija vladavine, autokratski lideri, informalne mreže) putem kojih se socijalne razlike instrumentalizuju. Rat u Jugoslaviji ilustruje ovu dinamiku. Pitanje je kako normalizovati različitosti koje su karakteristika pre svega u Bosni i Hercegovini, Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, gde one nažalost služe za manipulaciju, stvarajući iluziju opasnosti od “drugih”.

• Ko su, prema Vašem mišljenju, ruski saveznici na Balkanu i mogu li dugoročno opstati u regiji?

– Ruski uticaj na Balkanu prodire duboko u istorijske i ideološke korene. Rat u Ukrajini je izazvao pritisak na vlast Aleksandra Vučića da se distancira od Vladimira Putina i Rusije. Međutim, iskreno sumnjam da će se to odvijati prema očekivanjima internacionalnih faktora, barem kako se sada stvari odvijaju. Takođe, vidimo kako Milorad Dodik, predsednik bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska otvoreno izražava svoje naklonosti prema ruskoj strani, čak podržavajući referendume koji su bili organizovani u okupiranim delovima Ukrajine. Ruski naklonjene organizacije imaju prisustvo i u Crnoj Gori, mada je proruski Demokratski front nedavno prestao da postoji posle 11 godina.

Bez obzira na to, verujem da će ruski uticaj i dalje biti prisutan, čak i nakon odlaska Vladimira Putina, zbog ideoloških sličnosti koje se ogledaju u antizapadnoj retorici, protivljenju Severnoatlanskom savezu (NATO) i ideološkom konzervatizmu određenih lidera i političkih organizacija, naročito u Srbiji, bosanskohercegovačkom entitetu Republika Srpska i Crnoj Gori. Da ne zanemarimo i kulturološki uticaj koji je prisutan kroz ruske medije i raznih organizacija, kao i ekonomske, energetske odnose između Beograda i Moskve.

• Kako gledate na proces evropskih integracija zemalja regije i treba li Evropska unija pojednostaviti prijem novih članica?

– Za građane regiona, ovaj proces može biti frustrirajući, posebno u Severnoj Makedoniji gde se nakon usvajanja novog imena očekivalo ubrzanje i početak pregovaračkog procesa. Međutim, to nije slučaj jer je proces blokirala Bugarska. U Srbiji, entuzijazam za evropske integracije opada, delom usled kompleksne procedure i unutarnjih podela unutar Evropske unije. Međutim, isto tako, nedostatak iskrene posvećenosti vladajuće elite prema evropskim i liberalnim vrednostima, uz prisutnost antizapadne ideologije, takođe doprinose tom trendu. Situacija u Bosni i Hercegovini takođe ne obećava. Milorad Dodik je nedavno naglasio da Evropska unija ima alternative, a to je savez BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina, Južna Afrika). Pratimo takođe ishod rata u Ukrajini i posle ratne integraciju te zemlje u Evropsku uniju, te kako će to uticati na Zapadni Balkan. Što se tiče pojednostavljenja teško je reći, ali trenutni sistem daje malo nade da ćemo videti Zapadni Balkan uskoro u Evropskoj uniji.

• Kakva su Vaša predviđanja i očekivanja kada je riječ o Zapadnom Balkanu?

– Geopolitički gledano, trenutna situacija je uslovljena ratom u Ukrajini, jer se radi o bezbednosnoj, humanitarnoj i ekonomskoj krizi koja obuhvata čitavu Evropu. Što se tiče pristupanja zemalja Zapadnog Balkana Evropskoj uniji slika nije nimalo optimistična. Iako je nedavno predsednik Evropskog saveta, Charles Michel, naglasio nužnost da se proširenje dogodi do 2030. godine, francuski predsednik Emmanuel Macron nije dugo čekao da ponovo promoviše politiku “Evrope sa dve brzine”. To ukazuje na sve izraženije razlike unutar Evropske unije u vezi sa proširenjem.

U Severnoj Makedoniji su izbori sledeće godine kada se očekuje povratak desnice koja se nije distancirala od Nikole Gruevskog. Nova vlada u Crnoj Gori bi trebalo da sprovede ključne reforme i doprinese stabilizaciji zemlje, što predstavlja ogroman izazov, imajući u vidu duboku ideološku podeljenost u zemlji i problem demokratske i političke stabilizacije nakon pada bivšeg predsednika Mila Đukanovića. U Srbiji dosta toga zavisi od snage opozicije, tačnije o sposobnosti da iskoriste potencijal koji se stvorio sa protestima i mobilizacijom delom građana nezadovoljnim dominacijom Aleksandra Vučića. Sve u svemu, trenutni izgledi nisu baš optimistični u smislu stvaranje neke građanske politike koja bi gurnula u drugi plan međudržavne tenzije i unutrašnje podele. Jasnija i iskrena strategija Evropske unije za inkluziju ovog regiona je neophodna kako bi se stvorili uslovi za iskrene i sistematske reforme.