Hod po tankoj oštrici: Pasivan otpor preostale bjeloruske opozicije

U Bjelorusiji su zabranjeni natpisi koji govore o ratu: mora se reći, međutim, da na zidinama grada nema ni nacrtanih slova Z, kao na primjer u Srbiji.

Najistaknutiji eksponenti pobune 2020. godine izabrali su put izgnanstva, ali neki su ostali i pasivno se opiru (Reuters)

Opozicija u Belorusiji je potpuno pokorena represijom protesta 2020. Najistaknutiji eksponenti pobune izabrali su put izgnanstva, ali neki su ostali i pasivno se opiru. Takav je slučaj i sa Marinom, koja sa suprugom i dvoje male dece živi na periferiji Grodna. Nije njena porodica bogata, ali oboje supružnika rade i izgradili su elegantnu i prostranu vilu sa velikom baštom u kojoj raste raznobojno cveće. Na frižideru je crtež, rad starijeg dečaka, koji pohađa treći razred osnovne škole: dva čoveka se grle, jedan nosi majicu sa bojama beloruske, drugi sa bojama ukrajinske zastave. Ako bi policija ušla u kuću, roditelji bi mogli biti uhapšeni zbog ovog crteža. U Belorusiji su zabranjeni natpisi koji govore o ratu: mora se reći, međutim, da na zidinama grada nema ni nacrtanih „Z”, kao na primer u Srbiji. Belorusija je, bar teoretski, neutralna i ne želi da se meša u sukob. Marina pomaže političkim zatvorenicima, donosi im hranu i poruke od prijatelja advokata: vlasti ovo tolerišu, ali je ipak igra veoma rizična.

„Hodam po tankoj oštrici”, kaže Marina. „Samo jedan pogrešan korak, jedna reč previše i za mene će se otvoriti vrata zatvora… Ali nešto se mora učiniti, ne možemo da sedimo i gledamo”.

Roditelji dece koji pohađaju školu u koju idu i Marinina, više ne finansiraju aktivnosti koje promovišu nastavnici; zapravo, u Belorusiji nastavnici imaju običaj da prikupljaju sredstva za pomoć određenim kategorijama, kao što su, na primer, vatrogasci, radnici hitne pomoći… Ukoliko dođe do požara u gradu i vatrogasci uspeju brzo i efikasno da ga ugase, škola prikuplja fond za nagradu herojima koji su ugasili požar i spasli živote.

„Sada nijedan roditelj ne želi da doprinese”, odlučno tvrdi Marina. „Pre tri godine, na izborima, nastavnici su podržali Lukašenka, a oni koji su bili protiv bili su otpušteni. Nastavnici su izgubili neprikosnoveni autoritet koji su imali ranije, za njih je to težak udarac”.

Postoje li dobre strane sistema?

P., ekonomista iz Bresta, želi da istakne da beloruski sistem takođe ima i dobre strane.

„Lukašenko nije čudovište. Jednostavno, više nije aktuelan. Ima sovjetski mentalitet, ne razume mlade i mladi ne razumeju njega. Belorusija ima viši životni standard od zemalja bivšeg SSSR-a jer kod nas nije bilo divlje privatizacije. Mladi gledaju na Zapad kao na nepogrešiv model i ne shvataju da postoji rizik, u slučaju revolucije, da naša zemlja postane topovsko meso za strane multinacionalne kompanije, koje bi mogle da kupe naše fabrike i da ih preprodaju, ili adaptiraju svojim potrebama ne uzimajući u obzir naše“, smatra E. P.

Ipak, priznaje, da je „sovjetski ekonomski model na koji se pozivaju u Belorusiji potpuno zastareo“. Kao primer navodi da je Lukašenko, kako bi podržao nacionalne tekstilne kompanije koje sada veoma malo izvoze zbog konkurencije sa Kinom i zbog sankcija, uveo obavezne uniforme za osnovce. Dakle, svi roditelji kupuju cipele i kecelje u jedinoj prodavnici koja ih prodaje, a koja je slučajno prodavnica tog državnog tekstilnog preduzeća.

„Šta ako dođe do ekonomske krize, izazvane ratom u Ukrajini ili mogućim pooštravanjem zapadnih sankcija? Ljudi više ne bi imali novca da kupe kecelje, novac bi prestao da kruži i to bi bio ekonomski kraj zemlje, koja bi automatski izgubila svoju političku nezavisnost. Zato Lukašenko toliko insistira na ekonomiji, poziva ljude da rade što je više moguće. On se plaši recesije i ekonomske izolacije”.

Pitam E. P. šta je rešenje i kako naterati mlade ljude da shvate da u njihovoj zemlji postoji i nešto dobro.

„Ne znam, već je kasno”, kaže E. P. zabrinutog pogleda. „Lukašenko je 2020. trebalo da se ponaša kao Nazarbajev, predsednik Kazahstana, koji je podneo ostavku i ustupio mesto generaciji mlađih političara, dok je nastavio da drži uzde i kontroliše svoju zemlju. Nazarbajev je dozvolio vladajućoj kasti da se modernizuje i nekako je dao oduška nezadovoljstvu masa koje su zahtevale promene. To se kod nas nije desilo i mi smo išli ka radikalizaciji generacijskog sukoba. Sa jedne strane imamo političku klasu, staru i sovjetsku, sa druge mlade ljude, otvorene prema svetu, ali bez iskustva i pravih veština u ekonomskoj i socijalnoj oblasti. Komplikovana situacija, koja će pre ili kasnije eksplodirati i bojim se da će svima biti bolno”.

Izgubljene duše u EU limbu

U jelovim šumama između Belorusije i Poljske lutaju izgubljene duše. Reč je o migrantima iz Afrike i sa Bliskog istoka, koji su avionom stigli u Belorusiju i uz pratnju policije došli do granice uz obećanje udobnog i trenutnog ulaska na teritoriju EU. Noću se migranti, uz pomoć beloruskih vlasti i Wagnerovih vojnika, penju preko metalne rešetke koju je Varšava izgradila duž granice. Ulaze u Poljsku i čeka ih poljska policija, koja ih pretuče i šalje nazad na belorusku teritoriju. Kad shvate da nisu dobrošli u EU, mnogi nesrećnici traže repatrijaciju, ali im Belorusi zabranjuju da se vrate nazad. Moraju napred po svaku cenu. Migranti ostaju tako mesecima u šumi, među komarcima i krpeljima koji im sisaju krv.

Međutim, ono što ih plaši je vlažna i oštra zima. Ne zna se šta se zaista dešava na granici, gde stranci ne mogu da idu, pod pretnjom zatvorske kazne i hitnog proterivanja iz zemlje. Čak ni Poljska, koja je dramatično naoružala svoju granicu, ne dozvoljava novinarima da posete granicu.

S vremena na vreme, migranti se sklanjaju u malu crkvu na ivici šume: sveštenik ih hrani i nudi im ćebad i toplu odeću. Ali brzo moraju da odu, ne mogu da ostanu u Belorusiji. Oni su ilegalni, osuđeni na granice, neželjeni i nevidljivi.

Nedostatak stručnih kadrova

Sa druge strane, nemoguće je izračunati koliko je ljudi, posebno mladih, napustilo zemlju od 2020. godine do danas. Govori se o najmanje 300.000 ljudi, ali vlasti u Minsku ne žele da saopštavaju zvanične brojke. Iseljavali su se pre svega kadrovi: lekari, inženjeri, kvalifikovani radnici.

U Belorusiji danas postoji ozbiljan nedostatak kadra, posebno u bolnicama i poliklinikama opšte medicine: u Grodnu ovih dana u hitnoj pomoći radi T. P., urolog koji se više ne bavi urologijom.

„Tu sam za zašivanje rana i uklanjanje šavova. Hirurzi su nestali, svi su otišli u inostranstvo. Razumem ih: ako si 2020. godine protestovao, nemoguće je raditi u javnoj ustanovi. Isto tako, otvaranje privatne prakse je gotovo nemoguće: Belorusija je na neki način još uvek sovjetska zemlja. Privatna delatnost je dozvoljena, ali morate da imate dobre odnose sa lokalnim vlastima, a pre svega platiti mito… Ako vas vlastodršci ne vole, nakon otvaranja biznisa – bilo koje vrste – poslaće vam inspekciju i pronaći će nešto što ne valja i zatvoriti vas. Ako je ta ista delatnost profitabilna i dobro zarađuje, država je oduzima i postaje javna”.

Urologu pomaže Olga, studentkinja medicine koja koristi letnji raspust da odradi svoju obaveznu praksu. Olga govori veoma tiho, jedva se njen glas čuje. Želela bi da se specijalizuje u oblasti hirurgije, ali upisne kvote favorizuju muškarce: samo 20 odsto žena može pristupiti ovoj specijalizaciji. Olga je vidno razočarana i objašnjava razloge ove diskriminacije.

„Belorusija postaje patrijarhalna zemlja. Lekarke moraju biti zaposlene samo u ordinacijama opšte prakse, ili mogu da rade kao patolozi ili ginekolozi. Hirurgija se smatra muškom granom. Žena mora imati vremena za svoju decu, država promoviše natalitet i finansira velike porodice; ako imate manje od troje dece, morate da se snađete, ako imate četvero ili petero dece, država vam pomaže da kupite stan bespovratnim kreditom koji pokriva 60 odsto cene kuće”.

Olga je rezignirana: „Biću najverovatnije patolog, beskorisno je boriti se protiv vetrenjača”.

Podseća i na novi Ustav, donesen 2022. godine i usvojen narodnim referendumom. Za nju je sve jasno.

„Novi Ustav je usluga Kremlju: prilagođavamo se ruskom društvu, njihove vrednosti činimo svojim i vraćamo se patrijarhatu. Da li razumete zašto mladi odlaze? Verovatno ću i ja morati da odem, i to je šteta, jer naš Univerzitet zaista pruža odličnu obuku. Nastavnici su odlični i ne bave se politikom na času. Beloruski lekari su veoma traženi u inostranstvu.”

Izvor: Al Jazeera