Ivan Ninić: Srbijom vlada državni kriminal

Povod za razgovor sa beogradskim advokatom Ivanom Ninićem su njegove temeljne analize gorućih pravosudnih slučajeva i učešće u nekima od njih. U intervjuu govori i aferama, krahu institucija, hrabrim pojedincima i pravnoj nesigurnosti građana.

• Najpre o aferi Jovanjica, koji, prema dosadašnjim iskazima svedoka i dokazima, ukazuje na umešanost države u proizvodnju i distribuciju marihuane. U aferu se umešao i predsednik države Aleksandar Vučić, umanjujući značaj krivičnog dela za koje je optužen Predrag Koluvija, vlasnik fabrike droge koja je uzgajana na 12 hektara. Imanje je, pak, zaključuje se iz dokaza, obezbeđivala Bezbednosno-informativna agencija (BIA).

– Ne postoji u Srbiji, u poslednje dve decenije, veća i opasnija afera i sudski postupak od takozvane Jovanjice, ali na žalost, veći deo građana nije u poziciji da to razume. Obe optužnice mora da pročita svaka porodica u Srbiji da bi razumeli gde žive i gde im odrastaju deca.

Prva optužnica tereti Predraga Koluviju i ostale članove grupe da su, u periodu dužem od tri godine, proizvodili i radi prodaje držali plantažu kanabisa, dok je druga optužnica, takozvana Jovanjica 2, neuporedivo kompleksnija. Početak sudskog postupka se odlaže 20 puta i ova druga optužnica ukazuje na više indikativnih stvari. Prvo, da je država uhvaćena u organizovanom kriminalu, i tu pre svega milsim na aktivne pripadnike naših službi bezbednosti, koji su logistički servisirali plantažu marihuane.

• Državni kriminal u optužnici?

– Policija i tužilaštvo prikupili su dokaze i dokumentovali državni kriminal, što je režimu napravilo veliki problem. Za ishod ovog sudskog postupka neposredno zainteresovani su predsednik Alesandar Vučić i njegovi najbliži saradnici. Dakle, teško je objasniti potrebu da se predsednik jedne države u tolikoj meri umeša u sudski postupak da ga komentariše i da daje prvooputženom Koluviji vetar u leđa putem medija, u živom uključenju iz Dubaija. Vučić može da tvrdi da nema veze sa Jovanjicom, ali on je, od 2013. godine, u kontinuitetu, neprikosnoveni gospodar naših službi bezbednosti. Svi podaci se deset godina slivaju kod njega na sto i on sada pokušava da ubedi javnost i međunarodno zajednicu da ne zna da mu je bezbednosni aparat servisirao Jovanjicu.

• Praćenje Slobodana Milenkovića, doskorašnjeg načelnika Odeljenja za narkotike u beogradskoj policiji, potom njegova i smena inspektora Dušana Mitića, koji je učestvovao u otkrivanju afere Jovanjica, te svedočenje inspektora Milana Isakova, koji je učestvovao u hapšenju Predraga Koluvije, govore o tome da se državni vrh na sve načine izvlači iz afere.

– Inspektor Slobodan Milenković i njegove kolege iz beogradske policije su heroji bez kojih, ni dan-danas, ne bi bila otkrivena plantaža maruhuane, niti bi se sudilo Koluviji i njegovoj grupi. Oni su, rizikujući svoje živote, karijere i porodice, uhvatili državu u organizovanom kriminalu i dokaze o tome su predali tužiocu. Od države su dobili progon, fizičko praćenje, privođenje na saslušanja, profesionalnu degradaciju i tabloidnu satanizaciju. Jednostavno, svaki sudski postupak, za čiji ishod je zainteresovana vlast, ovde se strogo kontroliše. I kada se detaljno pročitaju iskazi inspektora Milenkovića, Mitića i Isakova, vidi se da su to iskazi koji su potpora optužnici i od kojih će zavisiti sudska presuda.

I, šta se sada tu dešava? Kompletna mašinerija države, tu mislim na predsednika, premijerku [Anu Brnabić], ministra policije [Aleksandra Vulina], poslanike vladajuće Srpske naprede stranke [SNS], ali i državne tabloide i najamne društveno-političke radnike, koji se potpisuju kao analitičari, urušava sudski postupak. Oni vode bezobzirnu i brutalnu kampanju protiv policajaca, kažu da su to zapravo kriminalci, da lažu, da je Jovanjica nameštena, da iza svega stoje strane službe i da je, od početka, sve usmereno samo na rušenje Vučića. Tužilac i sudije ne bi smeli da podlegnu takvoj propagandi, međutim, to je veoma jasna i zastrašujuća poruka države kakva se presuda očekuje.

• Javnost, po svemu sudeći, s razlogom strahuje za bezbednost inspektora koji su rešeni da se suprotstave kriminalu. Nedeljnik NIN objavio je i tvrdnje Milenkovića da mu je, u ime Aleksandra Vučića, nuđen novac za zataškavanje afere.

– Mi još uvek ne znamo ko iz Bezbednosno informativne agencije [BIA], po čijem nalogu i po kom osnovu, fizički prati i snima inspektora Milenkovića i da li to radi uz odobrenje sudije za prethodni postupak ili nezakonito. Ne znamo gde tako prikupljeni materijal završava i da li će biti ustupljen kriminalcima, s obzirom da je svima jasno da su kriminalci uveliko integrisani u naš bezbednosni aparat. Međutim, čujemo da na stolu tužioca 14 meseci stoji Milenkovićeva službena beleška o tome kako je vrbovan da napravili dil za Jovanjicu. Takva informacija zabrivanjava, jer nam otkriva kako u Srbiji, na najvišem nivou vlasti, funkcioniše takozvana politička korupcija i trgovina uticajem. Ne samo da saznajemo da SNS ima novčani fond za podmićivanje nezgodinih svedoka, nego saznajemo i kako može da se napreduje u hijerarhiji policijskog aprata, u zamenu za davanje lažnog iskaza na sudu.

Vlast time šalje inspektoru jasnu poruku: ili ćeš prihvatiti “paket aranžman” koji ti nudimo, staviti u džep 100.000 evra i dobiti bolje radno mesto, ili ćeš biti provučen kroz tabloidno blato, progonjen, satanizovan u tabloidima i, na kraju, izgubiti posao. On tu nepristojnu ponudu, naravno, nije prihvatio i zato danas prolazi ovu golgotu. Imam dovoljno iskustva i osnova da verujem da je to što je notirao i potpisao Milenković, od reči do reči, tačno, ali se, nažalost, ništa revolucionarno neće dogoditi.

• Svi putevi vode do tužilaštava, odnosno do republičke javne tužiteljke Zagorke Dolovac i glavnog javnog tužioca Nenada Stefanovića. Koji su njihovi propusti i u čemu se vidi njihovo, eventualno, protivzakonito postupanje?

– Definitivno najveći problem i uzrok apsolutne erozije našeg tužilačkog sistema, ali u pravosuđa u celini, državna je tužiteljka Zagorka Dolovac. Ona je na toj funkciji od 2010. godine, kao izbor tadašnje vlasti, ali pošto se pokazala kooperativnom, evo već punu deceniju pokorno služi režimu Aleksandra Vučića. Kako to u praksi izgleda? Tako što su svi niži tužioci u državi pod njenom kontrolom i ona na efektivan način ne vrši svoja nadzorna ovlašćenja nad njihovim radom.

Formalno je odgovorna za močvaru koju je u pravosuđu napravila, zajedno sa Vučićem, koji joj je dao odrešene ruke, a zauzvrat očekuje samo jedno – da mu se isporuče lojanost i odanost. I videli smo da, kada napušta njegov kabinet, Dolovac se fasciklom skriva od objektiva TV kamere. Tako se događa da najveće afere u društvu prolaze nekažnjeno, predmeti zastarevaju, krivične prijave se odbacuju bez provere i dokazi se ne prikupljaju na ozbiljan i zakonit način. Takođe, nikada se ne postavlja pitanje disciplinske ili krivične odgovornosti problematičnih tužioca, a sama Dolovac, punu deceniju, odbija svaku komunikaciju sa javnošću i medijima.

U takvoj atmosferi, u najveće i naznačajnije tužilaštvo u Beogradu na funkciju glavnog tužioca stupa Nenad Stefanović. To je momenat kada Više javno tužilaštvo u Beogradu, po svim parametrima rada, počinje da funkcioniše kao produžena ruka i komesarijat SNS-a.

• U tom kontekstu, bili ste aktivni i u odbrani tužiteljki koje su procesuirale pljačku u Elektroprivredi Srbije (EPS).

– To je bio sučaj velike zloupotrebe u EPS-u i sumnja se da je ta državna kompanija oštećena za 7,5 miliona evra usled plaćanja navodne izgradnje nepostojeće pruge. Ispostavilo se, ipak, da u tom predmetu postoje isprepletani finansijski interesi vladajućeg SNS-a i jedne privatne kompanije, koja je godinama bila favorizovana na državnim tenderima. Tužiteljkama Bojani Savović i Jasmini Paunović, bez obrazloženja, iz ruku je oduzet ovaj slučaj i dodeljen drugom tužiocu. Jasno je da time vlast želi da kontroliše istragu, da usmerava odbranu i izjave uhapšenih lica i svedoka, odnosno da utiče na sadržinu optužnice, pa i same presude.

To je u velikoj meri uznemirilo javnost, zbog čega smo Jovan Rajić, Čeda Kokanović i ja odlučili da organizujemo ulične proteste, kao građanski i advokatski format bunta i podške smenjenim tužiteljkama. Nažalost, kao i u slučaju Jovanjice, šira javnost i društvo nisu prepoznali da se i na ovom primeru lome koplja, u smislu da li ćemo biti moderna i pravno uređena država, ili ćemo biti Kolumbija usred Evrope.

• Zastupate porodice mladića ubijenih u pećkom kafeu ‘Panda’. Reč je o slučaju iskorišćenom za satanizaciju kosovskih Albanaca. Predsednik Srbije kazao je da Albanci nisu počinili ovaj zločin, već da iza njega stoji Državna bezbednost. Punih deset godina kasnije nema naznaka da se u istrazi odmaklo.

– Slučaj “Panda” i odnos države prema tom događaju u Peći iz 1998. godine žrtvama i prodicama žrtava je naša najveća, nacionalna, sramota. Duže od dve decenije porodice žrtava ne mogu da dobiju satisfakciju i pravdu u vidu sudski utvrđene istine. Od 2016. godine u beogradskom Tužilaštvu za organizovani kriminal vodi se istraga protiv nepoznatog učinioca ubistva šest mladića u “Pandi” i saslušano je 39 svedoka, ali do danas nema naznaka da će naručioci i egzekutori biti privedeni pravdi.

Za to vreme predsednik Vučić, u više navrata, izlazi u javnost i šalje jasnu poruku da o tom zločinu nešto zna, ali uvek ostaje nedorečen. Takvim postupcima ne doprinosi utvrđivanju istine, već iznova zadaje novi bol porodicama žrtava. Zato smo predložili Vučićevo saslušanje, da konačno, umesto što ubira političke poene u medijima i šalje prikrivene poruke tadašnjim rukovodiocima Državne bezbednosti, svoja saznanja podeli sa tužiocem. Čekamo da tužilac odluči o tom predlogu, a kako Vučić često ističe da nije plašljiv čovek, očekujem da se neće plašiti Jovice Stanišića i da će ispričati sve što je, kao koordinator službi bezbednosti, saznao o “Pandi”.

• U aferi Belivuk zastupate porodicu žrtve najsurovije kriminalne grupe zabeležene u ovdašnjoj kriminalističkoj praksi. Predsednik Vučić, saznali smo na osnovu prisluškivanih telefonskih razgovora, bio je na vezi sa nekim pripadnicima klana Veljka Belivuka. Kako ocenjujete ovaj proces, odnosno mesto i ulogu klana Belivuk?

– Na ovim prostorima, ako izumemo periode ratova u bivšoj Jugoslaviji, u mirnodopskim uslovima, ne pamti se veća brutalnost i svirepost nego što je to opisano u optužnici protiv klana Veljka Belivuka. Tužilac je prikupio dokaze o sedam žrtava, od čega je samo Goran Mihajlović, čiju porodicu zastupam, otrovan i zapaljen. Preostalih šest žrtava je, kako tužilac tvrdi, ubijeno i samleveno u industrijskoj mašini za mlevenje mesa. Međutim, tek iz iskaza trojice svedoka, okrivljenih koji su priznali kriminalnu aktivnost u Belivukovoj grupi, naknadno, saznajemo da je reč o više od 20 žrtava, koje su na različite načine i na različitim lokacijama pogubljeni. Moj utisak je da je iza aktivnosti ove grupe, počev od 2017. godine pa sve do hapšenja, država imala operativna saznanja. Oni su praćeni i prisluškivani za vreme pet ubistava iz optužnice, što je šokantno saznanje.

Čak postoje transkripti poruka sa pripadnicima policije, koji upućuju na zaključak da je vlast koristla usluge Belivuka i njegove grupe. Međutim, uveren sam da ova grupa, na ovakav način, nikada ne bi bila uhapšena da naša država nije dobila takozvanu Sky prepisku od stranih službi. Nikada nisu ispitane tvrdnje Belivuka da je kontaktirao sa Vučićem, da li je pružao razne usluge za SNS i nizu ljudi iz vlasti ljudi koji su spomenuti nikada nisu saslušani i procesuirani. Imamo, dakle, kontrolisan sudski proces i selektivne činjenice, tako da za vreme Vučćeve vladavine nećemo doći do sudski utvrđene istine o političkoj pozadini, dometima i ulozi Belivukovog klana.

• Vaša kancelarija i Vi lično zastupate žrtve novinskih napisa tabloida koje su pretrpele ogromnu, neke i nenadoknadivu štetu od tabloidnog blaćenja i čitavih kampanja, sračunatih da se neke javne ličnosti u potpunosti delegitimišu. Postoje li zajednički imenitelji, mogu li žrtve da očekuju pravednu kaznu za počinioce?

– Učešćem u oko 200 sudskih procesa protiv medija ili, bolje, rečeno tabloida i televizija pod kontrolom vlasti, shvatio sam na koji način se koordinirano vode medijska kampanje i uništavaju karijere ljudima, njihovi poslovi, zdravlje i čitave porodice. Poražavajuće je saznanje da ugled i čast čoveka danas, po oceni suda, vrede od 500 do 800 evra, bez obzira na to kakvu laž o vama objave. Čitava mašinerija koja proizvodi tabloidni sadržaj se koordinira iz jednog medijskog štaba pod konrolom SNS-a, ili parcijalno iz određenih centara moći. Vlasnici medija su samo nominalno upisani u registar kao vlasnici, a urednici i novinari služe kao poluge i produžena ruka vlasti. Novac za finansiranje se obezbeđuje iz budžeta ili preko oglašivača koje kontroliše SNS, a mediji koji najviše krše novinarski kodeks i uzuse profesije, odnosno najviše puta su tuženi i osuđeni, dobijaju najviše budžetskog novca od države.

Vučić je, još na početku, znao da, zbog stabilnosti svoje vladavine, mora da promeni vlasničku strukturu svih vodećih medija u državi, da uplovi u kablovske operatere i u tome je uspeo. Kada je prevazišao domaći medijski prostor, krenuo je na region i on, prikriveno, ali veoma uspešno kreira sliku o sebi i drugima zahvaljujući resursima kompanije Telekom.

• Predsednik države gotovo svakodnevno krši Ustav. To je najvidljivije kroz njegovo direktno mešanje u rad institucija i autoritarno odlučivanje u svim oblastima. Kakva je Srbija država i kolika je pravna sigurnost njenih podanika?

– Srbija je danas zemlja bez pravne sigurnosti i to će vam reći svako ko je ikada imao kontakt sa pravosuđem i pokušao da se sudskim putem zaštiti. Mi Ustavni sud imamo samo na papiru, a Vrhovni kasacioni sud je postao izvor najviše korupcije u zemlji, gde se sudske odluke menjaju iz dana u dan, onako kako to pogoduje krupnom kapitalu i vlasti. Naš pravni sistem je nepouzdan, nepredvidiv, korumpiran, trom i u najvećoj meri zavistan od politike. Mogu da vas zadrže na granici bez objašnjenja, da vam bude blokran račun firme, da vas svako pokrade i prevari, da vam poruši ili uzurpira imovinu, da vas reketira, da vas fizički napadne, progoni…

Jednostavno, ovde elementarni pristup pravdi nije moguć, sudski postupci traju godinama, a izvršne sudske odluke su često neupotrebljive. Doduše, takav sistem, po preuzimanju vlasti 2013. godine, Aleksandar Vučić je zatekao i onda, umesto da stvari popravi, kao što je obećavao i za šta je dobio podršku građana, on ga je samo ojačao i stavio pod apsolutnu kontrolu. Sve ono što Vučić, pred uključenim kamerama, radi svakodnevno u sferi podrivanja vladavine prava i institucija dovelo je do jedne ključne posledice – podele na njegove i na sve ostale koji to nisu. Samo njegovi mogu sve i samo su u oni iznad zakona i obespravljeni građani to vide.

• Hrabra istupanja uzbunjivača završavaju teškim posledicama po njih. Suočavamo li se sa stanjem u kojem se ne vidi nagoveštaj promena?

– Zastupao sam u Srbiji brojne uzbunjivače iz policije, pravosuđa i javnih preduzeća i za sve njih mogu da kažem da im je zajednička, karakterna crta da su to hrabri i čestiti ljudi od integriteta. Ti ljudi žive za svoje ideale i pokazuju spremost da stradaju, pružajući otpor korupciji i bezakonju u sredini u koji žive i rade. Nažalost, država ih progoni i neretko optužuje da su izdajnici i strani plaćenici, poput Aleksandra Obradovića, koji je otkrio kako se pljačka fabrika oružja Krušik. Uveren sam da bi vetar u leđa svakom uzbunjivači, kao i svakom građaninu u Srbiji, bila personalna promena nekolicine ljudi u pravosuđu. Uz službe bezbednosti i medije, pravosuđe je onaj bazični uzrok, fundament naše kolektivne propasti.

A promene su moguće, uz sve časne profesionalce kojih ima i u policiji i u tužilaštvu. Često razgovaram sa njima i kažu mi da jedino što im je potrebno za sistemske promene i hapšenja – odrešene ruke. Prvi korak na tom putu je promena izvršne vlasti, a istorija je najbolji svedok da svaki autoritarni režim ima svoj rok trajanja.

• Šta izdvajate iz poslednjeg obraćanja javnosti predsednika Vučića?

– Sva ta obraćanja su uvek ista. Svode se na prezentaciju ekonomskih pokazatelja, socijalne politike i infrastrukturnih planova, a zatim naciju ubeđuje kako se, uz velike pritiske, bori za Kosovo i na kraju sledi obračun sa novinarima, opozicijom. Vučić mora da razume da ljudi ne žele pileći parizer po nižim cenama koji promoviše, već žele pravdu. Građani u Srbiji su gladni pravde.

Mi smo društvo u kome su pojedinci, bliski Vučiću, kroz lukrativne poslove sa državom, preko noći postali milioneri i ugledni biznismeni. U Srbiji kilometar autoputa košta 12 miliona evra i najprofitabilniji infrastrukturni poslovi se, bez tendera, dodeljuju kompanijama iz Kine, Turske, Azerbejdžana, a svoje podzvođače određuje lično predsednik države… Solidan deo novca, kroz sve te ugovore, izvuče se i prelije u privatne džepove, što je uticalo i na to da javni dug države, za vreme Vučićeve vladavine, dostigne 35 milijardi evra, što je 98 odsto više nego kada je preuzeo vlasti. Vučić je, pred našim očima, od Srbije napravio svoju latifundiju i to je naša realnost.