Kopiranje visoke vojne tehnologije: Uobičajeno u Kini i Iranu, korisno i Zapadu

Vojna industrija je, po samoj svojoj prirodi i broju kompanija koje u ovom sektoru rade, jedna od najprofitabilnijih u svetu. Budući da je u gotovo svim zemljama sveta pitanje nacionalne bezbednosti i odbrane njenih granica uvek u vrhu aktivnosti svake vlade, vojna i odbrambena industrija imaju „sigurne poslove“.

Nakon raspada SSSR-a i kraja blokovske podele sveta, u većini zapadnih, kao i istočnih zemalja, pitanje naoružavanja i razvoja oružja je iz sfere „sprečavanja trećeg svetskog rata“, prešlo u „zaštitu sopstvene teritorije“.

U međuvremenu, i brojne druge službe, na prvom mestu specijalne policijske snage, obalska straža, te različite službe za spasavanja, počele su da dobijaju i koriste opremu, vozila i letelice prvenstveno kreirane za vojsku i ratne sukobe.

Ko koga kopira među velikim silama?

Iran je nedavno predstavio svoj najnoviji dron, nazvan „Mohajer-10“. Dron je proizvod kompanije Qods Aviation Industry i ima mogućnosti leta do 2.000 kilometara, što mu omogućava let do svojih potencijalnih meta u Izraelu, Iraku, Saudijskog Arabiji i Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Iako ima nešto manju brzinu od drugih sličnih dronova, do 220 kilometara na čas, „Mohajer-10“ može da ponese više naoružanja – do dve tone bombi i navođenih raketa. Kompanija Qods takođe proizvodi i dva drona starije generacije, „Saeghe“ i „Talash“.

Ovo svakako predstavlja novi korak za iransku avio i odbrambenu industriju, budući da pored dronova iz fabrike Qods, ima i druge slične letelice. „HESA Ababil“, „Arash II“, „Baaz“, „IAIO Fotros“ i „Hadaf-3000“ su takođe dronovi (UAV) iranske proizvodnje, relativno nove generacije. Iako sve ove letelice verovatno ne mogu da „izađu na crtu“ američkim i letelicama drugih članica NATO-a, njihova i do deset puta niža cena znači da mogu biti proizvedeni u daleko većem broju. „Shahed-136“, mali iranski dron za koga su stručnjaci do pre nekoliko godina tvrdili da je „u potpunosti zastareo“, naneo je dosta gubitaka u Ukrajini, budući da je Iran snabdeo Rusiju sa najmanje 1.200 takvih letelica.

Sa druge strane, pomenuti „Mohajer-10“ izuzetno podseća na neke druge dronove, prvenstveno američke. Iako se, za sada, to ne može i dokazati, sa fotografija iranskih medija prilično je jasno da je „Mohajer“ praktično kopija američkog „MQ-9 Reaper“, verovatno i najpoznatijeg drona u svetu, kog američka armija koristi još od 2007. godine.

Ovaj dron je i jedan od najpopularnijih u američkim vazdušnim snagama, budući da je kompanija General Atomics do sada proizvela više od 300 primeraka različitih konfiguracija. Pored američkih vojnih snaga širom sveta, „MQ-9“ koriste i američke granične snage za sprečavanje šverca droge i ljudi, te agencija NASA kao „senzorsku platformu“ (Multiple Role Extended Sensor Aircraft, MRESA) u verziji „Altair“. Dron „MQ-9 Reaper“ takođe koriste i Belgija, Francuska, Grčka, Italija i Holandija.

Oboreni dronovi omogućavaju lakše kopiranje

Iranska revolucionarna garda je u junu 2019. oborila sličan američki dron, zapravo njegovog „većeg brata“, „RQ-4A Global Hawk“ koji se koristi za izviđanje. Vojni stručnjaci, pak, smatraju da je predstavljanje „Mojahera 10“ ubrzalo i rusko obaranje američkog „MQ-9“ iznad Crnog mora u martu. Iako su zvaničnici SAD-a tvrdili da je „dron pronađen“, mnogo verovatnije je da su ruski brodovi u blizini mesta pada ipak uspeli da dođu do olupine „Reapera“, te da su informacije o karakteristikama podelili sa Iranom.

I sam Vladimir Putin je za početak naredne godine najavio početak masovne proizvodnje iranskih „Shahed-136“ dronova u ruskim fabrikama.

I Tajvan takođe imaju „svoju“ kopiju američkog „MQ-9“, koja mu je gotovo istovetna. Avijacijski stručnjaci smatraju da, kada bi se američke oznake postavile na „Teng Yun“, kako se dron naziva, malo ko bi primetio razliku. Zapravo, „Teng Yun“ (Jahač oblaka) je nešto duži od „Reapera“, ali su sve važne komponente na istom mestu kao i na američkom dronu.

I kineski dron „Caihong CH-4“ je praktično kopija „MQ-9“. „CH-4“ ima i nešto veći domet, te može da nosi više naoružanja u odnosu na „američki original“. Takođe, i „Guizhou WZ-7“ (Morski zmaj) predstavlja vernu kopiju dizajna i mogućnosti američkog „RQ-4A Global Hawk“. Kinesko vojno kopiranje ide dotle da je budući strateški bombarder „Xian H-20“ zasnovan na gotovo identičnom principu leta i dizajnu krila (flying wing) kao i novi američki bombarder „B-21 Raider“.

Kopiranje i među zemljama Zapada

Lovac-bombarder KF-21 (razvijan duži niz godina kao KF-X) je nova letelica južnokorejske kompanije Korea Aerospace Industries (KAI). Novi lovac će koristiti i Indonezija, a njegov prvi let je obavljen u julu prošle godine. Spoljni dizajn KF-21 je izuzetno sličan američkom F-35, a i letne karakteristike su gotovo iste. Južna Koreja uvođenjem ove nove letelice želi da zameni već zastarele „F-4D Phantom II“ i „F-5 Tiger II“ američke proizvodnje, nabavljene još ‘70-ih i ‘80-ih godina.

Izuzetno sličan južnokorejskom KF-21 (zapravo, američkom F-35) je i turski lovac nove generacije „TF-X Kaan“. TF je skraćenica od „Turkish Fighter“, prvobitnog kodnog imena „MMU Kaan“ (nacionalni višenamenski lovac). Za njegov razvoj je zadužena kompanija Turkish Aerospace Industries, poznata po brojnim projektima unapređenja američkih lovaca F-16, ali i dizajnu satelita, kao što je izviđački i obaveštajni „Gokturk-2“, lansiran 2012. Neke od verzija „Kaan“ letelica će imati elektroniku britanskog BAE Systems, dok će pogonska jedinica biti zasnovana na dizajnu „Eurojet Ej-2000“, koji pogoni i avion „Eurofighter Typhoon“, zajednički razvijan u članicama Evropske unije.

Kineski „Chengdu J-20“ takođe ima izuzetno sličan dizajn kao i F-35, „Kaan“ i KF-21, uz dodatna stabilizatorska krila na prednjem delu letelice. „Moćni Zmaj“ J-20 se već nalazi u upotrebi kineske avijacije, a do sada je proizvedeno više od 200 primeraka.

Zanimljivo je i da su brojni bivši pripadnici američke obaveštajne zajednice i avijacije tokom godina tvrdili da su stealth mogućnosti (nevidljivost za radare) aviona J-20 zapravo zasnovane na ukradenoj tehnologiji američkog „F-117 Night Hawk“, i to onog (jedinog ikada) oborenog iznad tadašnje SR Jugoslavije 1999. godine, za vreme NATO-operacije „Združeni odgovor“. Još početkom 2000-ih, mnogi zapadni avio stručnjaci su tvrdili da su deo krila, „crna kutija“ i kompjuter za navođenje oborenog F-117 završili u Pekingu, po naređenju Slobodana Miloševića, kao „osveta“ za bombardovanje kineske ambasade u Beogradu, u maju 1999. godine.