Tradicionalnu pjesmu Dinare njeguju i Poljaci

Pored Islama Grčkog, sela nadomak Zadra, uvek bih samo prošla pitajući se, otkud takav naziv za ovo malo mesto od nekoliko stotina stanovnika. Možda mi to ime i ne bi bilo toliko neobično, da se pored ove nekada osmanske utvrde, ne nalazi Islam Latinski. Vremenom sam razumela da u jednom živi pravoslavno, a u drugom stanovništvo katoličke veroispovesti te da je, prkoseći Osmanlijama u Islamu, gde postoji pravoslavna crkva Svetog Georgija iz 1675. godine, sagrađena u to neko vreme i Kula Stojana Jankovića, koja je simbolično predstavljala graničnu crtu između Mletačke republike i Osmanskog carstva. Tu je živeo i pisac Vladan Desnica, za kojeg nisam ni pomislila da je daleki potomak jednog od najvećih junaka ovih krajeva, Stojana Jankovića koji je bio vođa kotarskih uskoka u 18. veku.

Tradicionalna letnja kulturna manifestacija “Dani Kule“ održava se 13. godinu za redom. Možda bih i ove godine propustila te dane, zbog nekih manje više opravdanih letnjih aktivnosti, da u najavi nisam pročitala da poslednjeg dana zatvaranja ove manifestacije, nastupa pevačka grupa “Lada“ iz Poljske, koja izvodi izvorne pesme sa područja Hrvatske, Srbije i Bosne i Hercegovine.

‘Mi smo Poljaci, tražimo izvorne pjesme’

Te večeri upoznala sam Zofiju Zaborowsku, Kacpera Siejkowskijeg i Aleksandru Mrozowsku, mlade Poljake u dobi od 20 do 30 godina koji izvode tradicionalnu tehniku pevanja poznatu pod nazivima ojkanje i groktalica, a koja se od 2010. godine nalazi pod zaštitom UNESCO-a. Društvo u toj čudnoj i zanimljivoj izvedbi pevanja, bez note bilo kog muzičkog instrumenta, pravile su im starije žene iz Kulturno-umetničkog društva “Žegar živi“, od kojih su ovi mladi ljudi učili da ojkaju, zapravo grokću.

Zofia i Kacper su bračni par koji se opsesivno i profesionalno bavi istraživanjem ove vrste muzike, pre svega groktalice, arhaične tehnike podrhtavanja glasom, koja vuče korene iz severne Dalmacije. Završila je studije etnologije i kulturne antropologije, dok je Kacper doktorand arheomuzikologije. Kada su se prvi put upoznali u Beogradu, na radionici etno pevanja 2017. godine, od tada se više nisu razdvajali te su osnovali svoj bend “Lada“, koji su nazvali po imenu svog psa, ali i po paganskoj slovenskoj boginji Lada, koja se, kako objašnjava Kacper, često pominje u svadbarskim i tradicionalnim žetvenim pesmama.

Nekoliko godina kasnije pridržuje im se Aleksandra Mrozowska, koja danas studira slavistiku i srpski jezik u Krakovu.

Kako kažu u etnomuzikološku ekspediciju u selo Žegar, smešteno između Knina i Obrovca, u kraju poznatijem kao Bukovica, i u kojem su pre rata živeli Srbi, ovaj mladi bračni par uputio se 2018. godine, kada su na platformi YouTube pronašli video snimak na kojem žene ovog sela pevaju o životu na selu. Iz Krakova do Žegara su stigli auto-stopom, sa sobom su imali samo šator, nisu znali ni reč hrvatskog, odnsno srpskog jezika, osim jedne rečenice: “Mi smo Poljaci i tražimo izvorne pesme.“

Majstor u diplanju, guslanju, groktanju

Pravu izvornu pesmu najbolje poznaje 86-godišnji Obrad Milić, koji je ove mlade ljude učio tehnici podrhtavanja glasa.

Kada sam se susrela sa njim, na vratima svoje stare kamene kući, Obrad je već zapevao: „”a sam Obrad Milić iz sela Žegara, ravnog nema u deset kotara“.

Obrad je pesmu naučio od svog oca. Jedna od omiljenih mu je “Put za Ameriku“, spevanu po istinitom događaju, o Ličanima koji su išli za SAD. Nju je izveo kada je nastupao u Berlinu pre nekoliko godina, gde je bio pozvan kao majstor u diplanju. Osim sviranja tog instrumenta, koji nije frula, a ni gajde, i kojeg danas u selu više niko ne svira osim njega, Obrad Milić svira i gusle. Odsvirao je tada za mene pesmu o Kraljeviću Marku, a kada je gusle odložio, videla sam da su na njima islikani likovi Karađorđa, Njegoša i Miloša Crnjanskog. Rekao mi je da je ponosan na mlade Poljake, njegove studente koji će sačuvati tradiciju pevanja iz ovih krajeva.

“Osim njih, nema više mladih koje zanima ova vrsta pjevanja“, dodaje Milić.

Radionice ojkanja u Kuli Stojana Jankovića

“Pre nego što sam došla u Žegar, imala sam tanak glas i nisam mogla da pevam glasno. Nakon nekoliko dana vežbanja sa Obradom i grupom žena, sve je prestalo“, kaže Zofia, dok Aleksandra dodaje da još uvek ne ume da peva groktalicu.

Vremenom su Zofia i Kacper postali pravi majstori u izvedbi ove vrste pevanja. Pored ojkanja i groktanja, ovim tehnikama pevanja pridružuju se još i takozvana treskalica, treja i orzanje, varijante specifične za svaki kraj Dinarskog područja.

Prve godine su ostali u Žegaru mesec, dok nisu naučili osnove pevanja, a tada su i naučili hrvatski jezik. Od tada dolaze svake godine, a ova je već peta za redom. Svakog proleća takođe održavaju radionice ojkanja u Kuli Stojana Jankovića.

“Na tim radionicama uglavnom učestvuju Poljaci iz drugih krajeva Poljske i koji su zainteresovani da nauče ojkanje“, objašnjavaju Zofia i Aleksandra, dodajući da ovakva vrsta pevanja ne postoji u njihovoj zemlji.

Digitalni arhiv izvorne balkanske muzike

Ovaj trio istraživača i naučnika, zbog neverovatne ljubavi prema ovoj vrsti izvorne muzike, ali i prema kulturi i tradiciji ovog kraja, od nedavno je, u saradnji sa etnografskim odeljenjem Narodnog muzeja Zadra, kao i društvom prijatelja Kule Stojana Jankovića, pokrenuo projekat “Balkan Polyphon“, što će biti digitalni arhiv tradicionalne muzike Balkana.

“Osim Žegara i Bukovice, počeli smo istraživanje i snimanje u drugim delovima Hrvatske, kao i u zapadnoj Bosni, te smo obišli mesta poput Janja, Šipova, Gorice i Strojice“, kaže Kacper.

Cilj im je da naprave digitalni arhiv tradicionalnih izvornih pesama celog Balkana, pa pozivaju sve zainteresovane da im se pridruže u izradi ovog dragocenog arhiva.