Na ratnim šinama: Ruski vozovi za lansiranje balističkih projektila

Ruska agresija na Ukrajinu je u proteklih godinu i po dana u fokus svetske javnosti vratila mnoga zaboravljena oružja, vojne strategije, kao i političku ideologiju za koju se smatralo da se raspala zajedno sa raspadom SSSR-a, početkom ’90-ih godina.

Ukrajina tako i danas koristi veliki deo oružja i sistema proizvedenih još ’80-ih. Rusija, sa druge strane, suočena sa gubitkom velikog broja tenkova i oklopnih vozila (prema nezavisnim analizama njih više od 3.000, što je gotovo 35 do 40 odsto ukupnog broja u svim jedinicama), sada je primorana da koristi čak i veoma stara vozila – tenkove T-54 i T-62, te stare oklopne transportere BMP-1.

Rusija je i nakon raspada SSSR-a nastavila da održava neke od sistema koji su još u sovjetsko vreme označeni kao nepraktični i nerentabilni. Ipak, početkom ’90-ih godina nova država nije imala novca za brzi razvoj vojnih tehnologija, a magacini i hangari su već bili puni proizvedene opreme (ironično, veliki deo je bio proizveden u Ukrajini i tadašnjoj Čehoslovačkoj). Jedan od koncepata ratovanja i vojne strategije koji je „prenesen“ iz SSSR-a je i upotreba „naoružanih vozova“, kako za transport vojnika, naoružanja i opreme, tako i za vršenje direktnih vojnih aktivnosti.

Tradicija duga 170 godina

Ove jedinice su mnogo starije nego što se misli – formirao ih je još car Nikolaj I, 1851. godine. U to vreme, ovo je bila najmodernija ovakva jedinica u Evropi. Više od pet hiljada pripadnika je do početka 20. veka radilo na obezbeđivanju izgradnje pruga širom Rusije, sve do Dalekog istoka. Takođe, ove jedinice su bile zadužene i za formiranje novih vojnih garnizona i transport oružja, učvršćujući tako snagu i uticaj Moskve čak i u najudaljenijim predelima. Jedinice su imale i svoju sopstvenu telegrafsku i železničku poštansku mrežu, a preko nje je i vođena komunikacija Moskve sa dalekim severom i istokom. Prava snaga ovog vojno-železničkog sistema se pokazala za vreme rata sa Turskom od 1877. do 1879. godine, kada su praktično svi vidovi naoružanja transportovani vojnim vozovima.

Vozovi i pružni pravci su bili i glavno sredstvo snabdevanja jedinica na frontu tokom Prvog svetskog rata, kada je, uprkos razaranjima, izgrađeno još oko 1.300 kilometara novih pruga i dodato 500 kilometara telegrafskih linija.

Za vreme Drugog svetskog rata, nemačka armija je na istočnom frontu konstantno bombardovala železničke pruge, skladišta i vozove, upravo zbog njihove izuzetne važnosti za snabdevanje trupa na terenu.

Početkom ’50-ih godina, nova realnost Hladnog rata je stavila veoma razvijenu železničku mrežu (većim delom pod kontrolom sovjetske armije) u potpuno novu ulogu. Naime, Kremlju je bio potreban način za tajni razvoj nuklearnog oružja (kao i novih tehnologija, poput lasera i ubrzivača čestica). Rešenje je nađeno u izgradnji „zatvorenih gradova“.

Izgradnja zatvorenih gradova

Zatvoreni gradovi su bili nepoznati čak i ruskoj javnosti sve do pada Berlinskog zida, a građeni su daleko od puteva i razvijenog sveta, pa je jedini način za ulazak i izlazak iz njih bio – vozom. Blindirani vozovi su bili pod upravom vojne obaveštajne službe GRU i imali su nadimak „cvrčak“ (rus. сверчок). Ljudi koji su radili na železnici ’60-ih i ’70-ih su na prugama često viđali vozove bez putničkih vagona, sa vojnim oznakama, najčešće u centralnom Sibiru i na Dalekom severu. Krajem ’80-ih će se saznati da su сверчок vozovi putovali ka i iz zatvorenih gradova Arzamas, Talnah, Čeljabinsk-65, te u oblast Nižnjeg Novgoroda. U ovim gradovima-fabrikama se proizvodio nuklearni i hemijski program oružja, a takođe se radilo i na razvoju sovjetskog svemirskog programa.

Nakon raspada SSSR-a, dekretom predsednika Borisa Jeljcina iz septembra 1992, formirana je krovna federalna služba koja je upravljala celom železničkom mrežom, kako civilnom, tako i onom za vojne namene. Ovaj dekret je 1995. unapređen, i formirana je Federalna železnička služba Rusije. Njime su određene i jedinice ruske armije (podeljenih u različite brigade) koje će koristi ovu mrežu. Ove pozicije se nalaze u Abakanu i Brjansku (5. i 9. železnička brigada), Volođi i Krasnodaru (38. i 39. brigada), te Omsku i Volgogradu (48. i 333. brigada).

Nakon 2000. godine, vojni vozovi su korišćeni za snabdevanje i transport u Drugom ratu u Čečeniji, a naročito u borbama za grad Grozni. Jedna od četiri vozne kompozicije za snabdevanje je korišćena i za vreme rata u Gruziji 2008, za naoružavanje jedinica u Južnoj Osetiji i Abhaziji.

Pobunjenici u Donbasu su takođe naoružavani prvenstveno transportom vozovima od 2015. do 2019. godine. Po otvaranju sukoba u Ukrajini prošle godine, četvrta kompozicija (najnovija), nazvana „Jenisej“, je korišćena za snabdevanje jedinica u severnoj Ukrajini, pre svega za transport oklopnih vozila i protivvazdušnih sistema.

Voz kao nuklearni lanser

Sam sistem „Jenisej“ je bio strogo čuvana tajna, koja je iznenadila čak i dobre poznavaoce ruskog naoružanja, kao i međunarodne eksperte. Cela kompozicija je oklopljena i napravljena od kompozitnih legura, koje su prvi put razvijene za novu generaciju ruskih tenkova. Da se ne radi o „običnom“ vozu jasno je odmah – na nekoliko mesta su postavljeni sistemi ZU-23 za odbranu od manjih letelica i dronova, kalibra 23×152. Voz pokreću dve dizel-električne lokomotive CH-ME3, snage po 1.300 „konja“. U zavisnosti od konfiguracije, „Jenisej“ može biti dužine do 130 metara.

Druga kompozicija koja se koristi u Ukrajini nosi naziv „Volga“ i namenjena je elektronskom izviđanju, deminiranju pruge i transportu opreme specijalne namene. „Volga“ je starijeg dizajna, sa čeličnim oklopnim pločama debljine 20 milimetara, koje su na osetljivim mestima pojačane vrećama sa peskom. Kao i „Jenisej“, i „Volga“ ima sistem ZU-23 za odbranu od letelica. Ova kompozicija je i kraća, sa dve CH-ME3 lokomotive i šest vagona. „Volga“ je krajem prošle godine unapređena novim vagonom iz kojeg se mogu lansirati dronovi za izviđanje terena.

Na oba ova vozna sistema se može priključiti sistem „BZ-h-RK“, poznatiji kao „Barguzin“. On se sastoji iz dva ili tri posebno dizajnirana vagona, koji su u u suštini železnička verzija sistema za lansiranje balističkih projektila. Sistem je „univerzalan“, tj. može podržati više tipova različitih projektila – Bulava, Jars, Avangard ili seriju RT-23.

„RS-24 Jars“ je nova generacija balističkih projektila koji su u odnosu na svoje prethodnike manji, brži i imaju bolje letne karakteristike. U zavisnosti od namene, projektil „Jars“ može biti i MIRV, tj. imati nekoliko potpuno nezavisnih nuklearnih bojevih glava, koje nakon lansiranja pogađaju različite mete.

Analitičari unutar NATO-a smatraju da bi se hipotetička upotreba nuklearnog oružja u Ukrajini realizovali upravo sa ovakvog voza ili manjeg oklopnog transportera, te da je lansiranje sa pozicija ispod zemlje (iz balističkih silosa) sa ruske teritorije praktično isključeno.

Ukrajina danas poseduje nekoliko modernih zapadnih PVO sistema koji bi lako mogli da detektuju lansiranje „Jars“ ili „Topol M“, još dok je projektil u ruskom vazdušnom prostoru.

Druga opcija za balističko železničko lansiranje je „RT-23 Molodec“. Sličan sistemu RS-24, „Molodec“ (NATO ime „SS-24 Scalpel“) je pokretan čvrstim gorivom, sa letom u tri faze, što ga čini mnogo težim za rano detektovanje, budući da ima mali toplotni otisak.

Iako su zvanično oba sistema povučena u okviru „Start II“ programa, Rusija se u februaru prošle godine povukla iz svih međunarodnih sporazuma o nuklearnom naoružanju, što joj (teorijski) otvara prostor za korišćenje ovih projektila. Nekadašnji ruski predsednik i premijer Dmitrij Medvedev je već nekoliko puta izjavio da „Rusija zadržava pravo na korišćenje nuklearnog oružja“. Nedavno je ponovio ove tvrdnje, te dodao da „u slučaju da ukrajinska kontraofanziva protiv ruskih snaga uspe, jedina preostala opcija je ona nuklearna“.