Videnović: Srbija je danas u zapuštenijem stanju nego u vrijeme Miloševića

Srbija je danas u mnogo zapuštenijem stanju nego ikada, više nego što je to bila i u vrijeme Slobodana Miloševića, kazao je u intervjuu za Al Jazeeru profesor na Fizičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Ivan Videnović.

Profesor Videnović smatra kako sa ovakvim stanjem društvene svijesti u Srbiji, i ovakvom podrškom iskrivljenoj društvenoj svijesti u bh. entitetu Republici Srpskoj, nije moguće graditi neku bolju budućnost i da ne treba gajiti iluzije u tom pogledu.

U intervjuu za Al Jazeeru Balkans Ivan Videnović, jedan od najjačih glasova onog dijela proevropske i moderne Srbije, govori o odnosima u regionu, nacionalizmu, ruskom utjecaju i posljedicama ruske agresije na Ukrajinu na društva u regionu, suočavanju s prošlošću…

• Pripadate onoj manjinskoj Srbiji koja je otvoreno priznala ratne zločine i iskreno pružate ruku prijateljstva ljudima u BiH, Hrvatskoj, i drugim zemljama regiona. Hoćemo li uskoro dobiti i možemo li uopšte računati na takvu prijateljsku ruku većinske i zvanične države Srbije?

– Po mom dubokom uverenju, to će se dogoditi pre ili kasnije, a odlučujuću ulogu će imati poraz Rusije u Ukrajini. Nestanak Putinovog nacionalističkog ekspanzionizma, kolaps kolonijalne Rusije i njena predstojeća dugogodišnja izolacija iz međunarodne zajednice, označiće i nestanak glavnog oslonca primitivnog radikalskog narativa u srpskom društvu i primarnog izvora neprijateljske propagande prema susednim državama Zapadnog Balkana. Tek kada nestane Frankeštajn ruske gvozdene pesnice, taj predmet mašte srpskog nacionalizma, tada će se Srbija, i sama suočena sa međunarodnom izolacijom, okrenuti ka obnavljanju prijateljskih i solidarnih veza sa sebi najbližima, a to je istorijski, kulturno i emotivno povezano jugoslovensko podneblje.

• Kako gledate na to što zvanična Srbija po hitnom postupku dodijeli stipendije dvjema studenticama iz BiH samo zato što su javno veličale genocid u Srebrenici i ratne zločince, a stipendije možda nemaju stotine odličnih studenata u Srbiji?

– Srbija je danas u mnogo zapuštenijem stanju nego ikada, više nego što je to bila i u vreme Miloševića. I tada su postojale organizacije koje su predstavljale neku vrstu savesti društva. Imali ste Udruženje književnika, PEN centar, Beogradski krug, imali ste studente beogradskog univerziteta kao značajnu društvenu snagu od čijeg organizovanja je režim zazirao. Društvena svest je bila na daleko višem nivou, pa je i nacionalna opozicija bila oštar protivinik Miloševićevih zločina i ratnog avanturizma. Čak ni tada nije bilo zamislivo da se za podršku zločinima dobijaju društvena priznanja države Srbije, a ove stipendije to jesu. Pogotovo se tadašnji šef tajne službe, a danas haški osuđenik, ne bi usudio da se upliće u tako osetljivu političku stvar. Ne bi ćutala opozicija, ne bi ćutali studenti, ne bi dobro prošli ni tadašnjim vlastima lojalni rektori Univerziteta u Beogradu. Posle trideset godina rušenja moralnog kompasa u sebičnosti beskrajnih tlapnji samo o sopstevnom stradalništvu, danas društvena kretanja određuju ljudi najnižeg karakternog i moralnog nivoa. Ostaci moralnosti se nemoćno koprcaju u magli suprotstavljanja, ne suštinski Vučićevoj politici, već isključivo njegovoj samovolji i bahatosti njegovih partijskih i poslovnih namesnika. Bez snage su ti ostaci da sagledaju stvarne uzroke i puteve izlaska iz opšteg moralnog porsrnuća, koje je kulminiralo kada su deca prigrlila nemoral i nasilje i počela da se međusobno ubijaju.

• Da li je nakon ovakvih primjera moguće govoriti o suočavanju s prošlošću i kulturi sjećanja u takvom društvu i mogu li se uopće, gledajući iz perspektive Bosne i Hercegovine, graditi bolja budućnost i dobrosusjedski odnosi sa zemljom Srbijom čiji državni vrh nema snage da se suoči sa ratnim zločinima i iskreno ih prizna?

– Iskreno, sa ovakvim stanjem društvene svesti u Srbiji, i ovakvom podrškom iskrivljenoj društvenoj svesti u Republici Srpskoj, mislim da nije moguće i ne treba gajiti iluzije u tom pogledu. Videli smo u dve poslednje posete iz regiona, predsednice Slovenije i predsednika Crne Gore, u kolikoj meri se region doživljava suštinski na neprijateljski način i kako skrivene agende Srpskog sveta i neskriveni bes i mržnja isplivivaju na površinu. Osam godina ni jedan predstavnik vlasti Srbije nije prisustvovao komemoraciji srebreničkim žrtvama u Potočarima, krijući se iza navodno neistraženog napada na Vučića 2015. godine. Otkada se to u Srba iskreno odavanje pošte mrtvima uslovljava postupanjem ožalošćenih? Odaješ li poštu ili trguješ?

Dalje, optimista bi očekivao da će neka delegacija istinske parlamentarne opozicije u skupštini konstituisanoj 1.8.2022. iskorisitiiti prvu narednu godišnjicu genocida, 11.7.2023, za zvaničnu posetu Memorijalnom centru u Potočarima i doći da oda poštu i prisustvuje komemoraciji. Niko nije došao. Opozicija u Srbiji, i ona navodno proevropska, vodi politiku strogog nezameranja miloševićevsko-šešeljevskom mejnstrimu u četiri ključna i eliminatorna pitanja za bilo kakve dalje evropske integracije: 1. Da li ste za članstvo Srbije u NATO? 2. Da li ste za priznanje nezavisnosti Kosova? 3. Da li ste za uvođenje sankcija Rusiji? 4. Da li je u Srebrenici izvršen genocid?

Deo srpske javnosti koji na ova četiri pitanja, bez zamuckivanja i stidljivog pozivanja na nemuštu Deklaraciju Skupštine Srbije iz 2010., odgovara jasnim i odlučnim „DA“, danas niko ne predstavlja u srpskom parlamentu. Da odgovor na Vaše pitanje ne bude baš sasvim turoban i pesimističan, ovaj deo srpske javnosti zastupaju tri vanparlamentarne organizacije: GLAS, Grupa OKTOBAR i Građanski demokratski forum (GDF), koje su se o ovim pitanjima jasno i nedvosmisleno opredelile u zajedničkoj Deklaraciji „Srbija u EU i NATO“ od 21.6. 2023. godine i Saopštenjem povodom 28. godišnjice genocida u Srebrenici.

• Posljednjih mjeseci jedna od glavnih tema koja je dominirala javnim prostorom u regionu bili su zategnuti odnosi na sjeveru Kosova. Kako gledate na taj problem i postoji li uopšte rješenje za tzv. kosovsko pitanje?

– Postoji, naravno, i uopšte nije teško. Kosovo nije autohtono srpska teritorija. Kada je 1912. godine ušlo u sastav srpske države, Kosovo je već imalo većinsko albansko stanovništvo. Taj se odnos od tada nije suštinski menjao. Delimično se smanjivao kolonizacijom od 1920. godine i iseljavanjem Albanaca u Tursku, pa neznatno porastao zabranom povratka kolonizatora posle Drugog svetskog rata, da bi u drugoj polovini 20. veka konstantno rastao u korist albanske zajednice.

Kosovo je u zajedničkoj državi sa Srbijom bilo 87 godina, i svo to vreme je srpska uprava na Kosovu bila neki vid represije. Bilo da je to bila kolonizacija i agrarna reforma u predratnoj Jugoslaviji, iseljavanje u Tursku, memorandum Vase Čubrilovića za konačno rešenje arnautskog pitanja iz 1937. godine, vojna uprava posle Drugog svetskog rata, ili Miloševićev aparthejd krajem 20. veka. Čitavo to vreme je dakle obeleženo neuspehom da se inkluzivno pristupi albanskoj zajednici i ona integriše u srpsku državu na osnovu slobodno izražene demokratske volje. Na kraju je, primenom nesrazmerne oružane sile 1998., teškim zločinima nad civilnim stanovništvom i pokušajem etničkog čišćenja u toku NATO intervencije u prvoj polovini 1999. godine, u potpunosti uništen svaki načelni i međunarodno priznat legitimitet dalje uprave Srbije nad Kosovom. To je taj sui generis koji se u Srbiji ne priznaje i čemu neiskrenu prodršku pruža Putinova Rusija u nastojanju da što duže održi žarište nestabilnosti na Balkanu.

Boravak Kosova u zajedničkoj državi sa Srbijom istorijski dakle nije bio tako dug, i u celini predstavlja jedan neuspeh da se uspostavi normalan demokratski život sa albanskom zajednicom. Ako se Srbija konačno pomiri sa sobom i ovim neuspehom, put rešenja je jednostavan: primenti evropski (francusko-nemački) plan za Kosovo, formirati Zajednicu opština sa srpskom većinom u skladu sa zakonima Kosova i priznati faktičko postojanje nezavisne države Kosovo. Otvoriti novu stranicu istorije u kojoj Srbi i Albanci mogu početi da grade nove i kvalitetne dobrosusedske i prijateljske odnose. Obeležiti mesta stradanja nevinih civila i odavati im počast. Pomoći Kosovu da što pre postane članica UN i drugih međunarodnih organizacija i raditi na zajedničkom putu u NATO i EU, u kojima će Srbija i Kosovo biti saveznici, a granice između država formalne. Građanima srpske nacionalnosti na Kosovu i albanske nacionalnosti u Srbiji omogućiti dvojno državljanstvo Srbije i Kosova. Rešenja su moguća i inspirativna, potrebno je malo volje i hrabrosti da se iskorači iz rovova i ta rešenja i ostvare.

• Građani i opozicija u Srbiji već sedmicama izlaze na proteste zahtijevajući neke promjene u društvu. Šta mogu ponuditi ti protesti kada je u pitanju politička budućnost Srbije i hoće li oni na bilo koji način utjecati na rezultate sljedećih izbora u Srbiji?

– Istrajni protesti protiv nasilja u državi, koje se suštinski generiše i emanira sa najviše pozicije vlasti u Srbiji, su veoma važni, jer drže fokus na onom što je suština radikalske vlasti, a to je nasilje, na koje ona, osim novog verbalnog nasilja, nema drugi odgovor. Gotovo tri meseca od tragedije u „Ribnikaru“, Vučić ne uspeva da nametne ni jednu drugu temu iz svog arsenala lažnih uspeha i sopstvene veličine i nezamenjivosti. Za to vreme mu se gomilaju problemi poput oružane pobune odmentnutih kriminalaca protiv KFOR-a na severu Kosova i prvih sankcija SAD od 2000. godine jednom njegovom državnom funkcioneru.

Sa druge strane, protesti imaju dva nedostatka: ujedinjujuću ideološku podlogu koja nudi put islaska iz kriza i nasilja, kao i nedostatak liderstva i hrabrosti opozicionih čelnika koji stoje iza organizacije protesta; njihova veća briga od političke ideje, poruke i usmerenja građanima jeste to šta će o njima reći pripadnici vlasti i provladini mediji i tabloidi. Zato mi iz GLAS-a, OKTOBRA i GDF-a izlazimo na proteste noseći zastave EU i originalnu zastavu sretenjske Srbije iz 1835. godine, kao poruku i putokaz za izlazak iz 35-godišnje spirale zla i nasilja. A to je povratak suštinskim evropskim vrednostima i integracijama i rebrendiranje Srbije na načelima koje su postavili naši očevi osnivači u Ustavu iz 1835. godine, inspirisanom i utemeljenom na tekovinama Francuske revolucije iz 1789. i Deklaracije o nezavisnosti SAD iz 1776. godine. Srbija kao autohtona država zapadne Evrope i mediteranskog podneblja, koja se odriče regionalnog hegemonizma i kojoj, kako Dositej u himni „Vostani Serbie“ kaže, ruku prijateljstva pružaju „tvoja sestra Bosna, zemlja Hercegova i Černaja Gora“.

• Istinska građanska i proevropska Srbija, kojoj pripadate i vi, svakodnevno ističe kako Srbija nije odmakla od devedesetih godina i nije raskinula s Miloševićevom politikom. Kada će doći do toga i šta je uopšte potrebno da se to desi? Postoji li uopšte toliko jaka kritična masa ljudi koji su spremni za to?

– Povratkom neosuđenih radikala na vlast 2012. godine, a pogotovo od prve javne i beskrupulozne suspenzije ustavnog poretka u beogradskoj Savamali 2016. godine, Srbija se ubrzano vratila u Miloševićevo vreme i Šešeljev narativ. Istini za volju, Srbija se još od atentata na premijera Đinđića 2003. godine, a pogotovo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008, u spoljnoj i regionalnoj politici vratila na temeljne postulate Memoranduma SANU iz 1986. godine. Podsetimo se, oni obuhvataju nepovoljan i nedefinisan položaj Srbije u regionu i pogotovo okoštali nedemokratski pristup kosovskom pitanju, koje je Milošević kasnije instrumentalizovao kroz svoju politiku, najpre guranja pod tepih, a potom i brutalnog rešavanja 1998/99. Danas se taj povratak realizuje u politici velikosrpskog hegemonizma kroz koncept Srpskog sveta, oslonjenog na Putinovu prvu agresiju na Ukrajinu 2014. godine.

Ono što je, srećom, suštinski drugačije od 1991. godine i što čuva relativni mir i u Srbiji i u celom regionu, je čvrsto NATO okruženje i nepostojanje saveznih resursa, poput oružja JNA, za upotrebu protiv susednih država. Sa druge strane, ni susedne države više nisu zavisne i bespomoćne pred opljačkanim saveznim resursima; u međuvremenu su rešavale pitanja sopstvenih odbrambenih snaga, tako da bi bilo kakva ratna avantura u regionu u današnje vreme bila sasvim neizvesna. Naše organizacije su, prilikom predstavljanja Deklaracije „Srbija u EU i NATO“, jasno istakle da je osnovni, nulti postulat Evroatlantske opozicije Srbije – „Potpuni raskid sa svakim segmentom srpske politike iz devedesetih i prekid svake niti sa politikom Miloševićevog poraza 1999. godine, ali i sa tragovima te politike posle 2003, u vladama Koštunice, Tadića i Vučića“. Dakle, ne delimično, ne demokratizacija i evropejizacija uz zadržavanje hegemonističkih ambicija prema Kosovu, BiH, Crnoj Gori i bliskosti sa Putinovom Rusijom. Temeljan i potpuni raskid, promena političke paradigme Srbije.

• Ruska agresija na Ukrajinu koja je počela u februaru prošle godine utječe i na dnevnopolitička pitanja u zemljama našeg regiona. Kako gledate na taj rat, a prije svega na njegov utjecaj na građane Srbije i BiH? Koliko se on odražava i na euroatlantske integracije zemalja Zapadnog Balkana?

– Putinov Drugi čečenski rat, pa potom agresije na Gruziju 2008, Ukrajinu 2014. i 2022. su u mnogome replika Miloševićeve agresije na Jugoslaviju i pokušaja uspostvljanja centralne hegemonije na Balkanu. Praćene su identičnim narativima o „zaštiti svog naroda“ i propagandnim stigmatizacijama čitavih naroda kao nacista, odnosno ustaša, balija, mudžahedina, itd. I dok Miloševiću za olakšavajuću okolnost možemo uzeti fluidnu fazu raspada Jugosalvije i tek nastanak novih nezavisnih država, dotle je Putinova agresija čist zločin sa predumišljajem – kršenje međunarodnih sporazuma koji su garantovali suverenitet i bezbednost Ukrajine i opšti napad na 30-godišnji međunarodni poredak priznatih suverenih država, članica Ujedinjenih nacija. Putinova zločinačka agresija na evropski mir i poredak je ono što je Miloševiću nedostajalo 1991-1999 i o čemu su maštali srpski gospodari rata. Danas svi na Balkanu možemo biti srećni što se vreme ove dvojice zločinaca nije preklopilo, i što se NATO u međuvremenu proširio na istok Evrope. Jer da jeste, da su delovali zajedno i koordinisano, ne možemo ni zamislisti kakva bi to tek bila „perfektna oluja“ međusobno spregnutih krvoprolića u SSSR-u i Jugoslaviji.

Uveren sam u izvesnu pobedu Ukrajine u ovom ratu i povratak svih njenih okupiranih teritorija, uključujući i Krim. Prenaglašen je strah Zapada od Putinove upotrebe nukelarnog naoružanja. Ne zaboravimo da je istorija međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata potvrdila da ne postoji suverenitet država koje poseduju nuklearno oružje – na njegovu upotrebu. Ne može se upotrebiti nuklearno oružje u sukobu bilo gde, a da ne izazove stratešku reakciju druge strane. Gubili su Amerikanci ratove i u Vijetnamu i Avganistanu, pa nisu upotrebili taktičko nuklearno oružje da povrate prednost i ostvare pobedu. A ovde govorimo o Evropi. To se sigurno neće dogoditi ni u Ukrajini, jer bi dovelo do globalnog sukoba.

• Kako vidite budućnost regiona za nekih sedam do deset godina? Gdje ćemo tada biti i u kakvim bi društvima mogli živjeti? Ima li neke nade da krenemo naprijed?

– Očekujem dakle, najpre da Ukrajina pobedi u ovom ratu i da se Rusija povuče sa njenih teritorija u dugogodišnju izolaciju i siromaštvo, moguće i u dekolonizaciju i oslobođenje srednje i istočnoazijskih naroda, koji, jasno je svima, nisu Rusi. To će biti praćeno nestankom tog malignog poremećaja stabilnosti koji Rusija, preko svojih proksija, izaziva u regionu. Očekujem da Srbija, Kosovo i BiH postanu članice NATO, jer je u nespornom interesu svih naroda koji žive na ovim prostorima i svih Jugoslovena da budu deo iste savezničke vojske, što će obezbediti da svoje eventualne nesuglasice rešavaju mirno.

Očekujem kolaps separatističke politike u Republici Srpskoj i redefinisanje odnosa u Bosni i Hercegovini na principima ravnopravnosti građana i naroda. Očekujem konačno razrešenje kosovskog pitanja i početak nove epohe srpsko-albanskih odnosa. Očekujem rađanje jedne nove Srbije koja će najbliže prijatelje imati u BiH, Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji i koja nikome u regionu neće biti pretnja. Očekujem, na kraju, da će i ovo neprirodno stanje nedovršenosti Evropske unije, prepuno besmislenih izgovora koji očigledno predstavljaju pretnju i samoj bezbednosti EU, biti okončano prijemom naših država u jedinstveni evropski prostor suživota i saradnje.