Oleksandra Romantsova: Od djevojke iz ‘call centra’ do dobitnice Nobelove nagrade za mir

Svjesna sam da kazna ne stigne uvijek na vrijeme za sve zločince – primjer za to su dešavanja u bivšoj Jugoslaviji, kaže Oleksandra Romantsova.

Oleksandra Romantsova dobitnica je Nobelove nagrade za mir u 2022. godini (Ustupljeno Al Jazeeri)

Kada su u novembru 2013. godine počeli protesti na trgu Majdan u Kijevu protiv tadašnjeg režima, Oleksandra Romantsova tek što je počela da gradi svoju karijeru u jednoj internacionalnoj banci. Međutim, kako su protesti postajali sve intezivniji i nasilni, ova mlada Ukrajinka odlučila je da želi da uradi nešto više od samog obilaska protesnih skupova. Na jednom od protesta, bila je svedok brutalnog prebijanja studenata od strane policije i posle tog događaja prijavila se da radi kao volonter u nevladinoj organizaciji Centar za građanske slobode (Center for Civil liberties).

Na početku je radila u call centru ove organizacije, da bi na kraju postala njen izvršni direktor. Kada je rat u Ukrajini počeo 2014. godine, dala je otkaz u banci i posvetila se zagovaranju mira i ljudskih prava. Prošle godine, zbog svog aktivizma i zasluga, tridesetosmogodišnja Oleksandra Romantsova dobila je Nobelovu nagradu za mir.

„Odbrana ljudskih prava je moj sistem vrednosti“, kaže Romantsova, objašnjavajući kako je to shvatila u trenutku dok je razgovarala sa uhapšenim i maltretiranim aktivistima i demonstrantima tokom protesta na kojima su se borili za slobodu i kako naglašava, evropski put njihove zemlje.

Profesionalno ekonomistkinja, u duši borac za ljudska prava

“Posle osam sati u banci, radila sam u call centru, od četiri popodne do osam uveče. Spavala bih vrlo malo”, priseća se i kaže da je zbog umora prespavala 21. februar 2014. godine. Dan kada je zbog krvoprolića na glavnom trgu u Kijevu u kojem je više od 100 demonstranata ubijeno i preko hiljadu njih ranjeno, svrgnut sa vlasti Viktor Janukovič.

Ubrzo nakon toga, Romantsova se u ime Centra za građanske slobode, prijavila za grant Ujedinjenih Nacija o dokumentovanju ratnih zločina. Osvojivši ovaj grant, naredne tri godine sa svojim timom provela je na Krimu, i u republikama Donjeck i Lugansk, kako bi istraživali slučajeve otmica, ubistava i mučenja lokalnog stanovništva.

Intervjuisala je žrtve i svedoke ratnih zločina, posetila nekadašnja mučilišta i logore. Kasnije je ta svedočanstva i zverstva, kako naglašava, pokazala nekim evropskim političarima. Međutim, znala je da sve to što radi ipak nije dovoljno.

Lekcije o zločinima u ratu u Jugoslaviji

Posledice jednog od prvih oružanih sukoba je videla u gradu Sloviansk u republici Donjeck, koji je bio pod opsadom proruskih snaga.

“Imali li smo sreće što nismo prešli autom preko nagazne mine. Tada još uvek nismo bili dovoljno stručni na koji način da se krećemo u ratnim zonama”, kaže ona i dodaje da je posle toga stupila u kontakt sa hrvatskim Centrom za suočavanje s prošlošću – Documenta.

Sa ljudima iz ove nevladine organizacije Oleksandra je obišla mesta zločina u ratovima ‘90-ih u zemljama bivše Jugoslavije, kako bi od njih naučila kako da dokumentuje o ratnim tragedijama i zločinima.

“Prvo mesto gde su me odveli bio je Vukovar. Sećam se jednog starijeg čoveka koji je opisao svaki detalj onoga što mu se dogodilo pre skoro trideset godina. Zločin nikada ne može da se zaboravi”, tvrdi Romantsova.

Važno je da svaki zločinac bude kažnjen

Kada se vratila sa putovanja po Balkanu, otvorila je školu za ljudska prava i demokratiju u Kijevu, u kojoj je učila novinare na koji način da izveštavaju. Ostale zainteresovane polaznike, poput običnih građana, činovnika ili sveštenika, njih je učila o osnovama ljudskih prava.

Tokom godina rata, često je bila izložena opasnim situacijama dok bi prikupljala svedočanstava. Bila je okružena istraumatizovanim ljudima kojima je bila potrebna pomoć. U radu sa njima, bilo joj je važno da svakoj žrtvi da mogućnost za nadu da će pravda biti zadovoljena.

“Svesna sam da kazna ne stigne uvek na vreme za sve zločince. Primer za to su dešavanja u bivšoj Jugoslaviji. Međutim, iako je taj proces ponekad dug, važno je da svi ratni zločinci budu osuđeni za ono što su počinili.”

Kada je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, 24. februara 2022. godine, zajedno sa osnivačicom ovog centra Oleksandrom Matvijčukom i šestoro drugih kolega, odlučili su da ostanu u Kijevu.  Samo tokom prve godine rata, prikupili su više od 33 hiljada slučaja potencijalnih kršenja ljudskih prava, a koja uključuju, kako ona naglašava, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti, zločine agresije i genocid.

Ljudi nisu režim

Prošle godine u novembru mesecu, Oleksandra Romantsova dobila je Nobelovu nagradu za mir. Zajedno sa njom, istu tu nagradu dobila je ruska nevladina organizacija Memorijal i zatvoreni beloruski aktivist za ljudska prava Aleš Bjaljatski.

Vest o ovoj nagradi za mir koju su zajedno sa njom, dobili jedna ruska organizacija i jedan Belorus, nije baš naišla na najbolje kritike u njenoj zemlji. Jedan od savetinka predsednika Ukrajine, Mykhailo Podolyak, tada je napisao na svom tviter nalogu: “Čudna je ideja mira, kada dve zemlje napadnu jednu.”

„Za mene je važno da sam podelila ovu nagradu sa ljudima koji se bore za pravdu i istinu. Drago mi je da su beloruski aktivista Bjaljatski i ruska organizacija Memorijal dobili šansu i nagradu za ono što rade”, kaže Romantsova i dodaje da ljudi koji se bore za ljudska prava i koji su dobili Nobelovu nagradu ne predstavljaju režime svojih zemalja, već svoja društva.

Društvo u kojem ona živi je ono koje je posle revolucije na Majdanu, počelo bolje da razume politička i društvena zbivanja. Iako je prva stvar koja umire u jednom ratu, istina, Romatsonova, veruje da borba za nju nikada nije uzaludna. Takođe veruje u snagu društva u kojem živi i koje je naučilo da su ljudska prava njihova, da je demokratija njihova i da to niko ne može da im oduzme, pa ni režim Vadimira Putina.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada