Ukrajinski dronovi kao štit od ruske agresije

Ruska agresija na Ukrajinu, koja traje već godinu i po dana, nije do sada donela željene rezultate za planere u Kremlju. Štaviše, nijedan od ciljeva Moskve sa početka sukoba u februaru prošle godine za sada nije ostvaren.

Ovaj sukob je i prvi u kome se koriste dronovi, mere elektronskog ometanja i sajber-napadi na nivou država.

Iako se naoružani dronovi koriste u vojnim akcijama, pre svega SAD-a i drugih članica NATO-a, već gotovo dve decenije, u Ukrajini su se dronovi pokazali kao presudno sredstvo u otkrivanju ruskih trupa u gotovo 30 odsto slučajeva. U prvim mesecima agresije, Ukrajina se najviše oslanjala na turski dron “Bayraktar TB-2”, ali je u međuvremenu sve više koristila i letelice domaće proizvodnje.

Ukrajinsko, a sovjetsko

Ukrajina, zapravo, ima dugu tradiciju razvoja i proizvodnje najrazličitijih vrsta naoružanja. U vreme SSSR-a i Hladnog rata, Ukrajina je bila “sovjetska fabrika”, gde se proizvodilo više od 30 odsto svih tenkova, municije i borbenih aviona. U jednom trenutku, više od 50 odsto naučnih istraživanja u celom SSSR-u se obavljalo na ukrajinskim institutima. Finalno sklapanje sovjetskih balističkih projektila takođe se obavljalo u Ukrajini, u pogonima fabrike Yuzhmash, blizu Dnjepra. Yuzhmash (Južni Inženjering, danas Pivdensmash) je bila i prva prava aerosvemirska fabrika u SSSR-u (projektni biroi Mikojan i Gurevič, te Suhoj, su samo projektovali letelice).

Ova fabrika je bila strogo čuvana tajna, toliko da su delovi od različitih metala iz drugih fabrika imali odrednicu ka “Fabrici 532” u Novosibirsku – koja nikada nije ni postojala. Komponente bi tako bile utovarene na poseban voz, koji ih je prevozio u tajnu “Fabriku 586”, zapravo Yuzhmash. Takođe, tu su se proizvodile i rakete za projektni biro OKB (danas RKK Energia), koji je bio zadužen za kompletan sovjetski svemirski program. Tako su se u Ukrajini proizvodile i balističke rakete “R-12 Dvyna”, “R-14 Chusovaya” i najrasprostranjenija sovjetska raketa “R-16 Saddler”, kao i raketa dugog dometa “UR-100 Sotka”.

Nakon raspada SSSR-a 1989. godine, ove fabrike su nekoliko godina bile van funkcije, usled zahteva za deobu naoružanja između bivših sovjetskih republika. Do 1995. godine, 98 odsto raketa, bojevih glava i raketnih motora je vraćeno Ruskoj Federaciji, kao deo tadašnjeg sporazuma iz Lisabona. Krajem ‘90-ih, pokrenut je zajednički ukrajinsko-ruski projekat proizvodnje mirnodopskih raketa i raketnih motora zasnovanih na već postojećim tehnologijama. Modernizacijom planova za nekadašnje balističke rakete, 2000. godine su nastale rakete “Dnjepr” i sistem za lansiranje u orbitu “Zenit”.

Ogromno iskustvo inženjera

Spomenute rakete su bile prilično uspešne u lansiranju komercijalnih satelita, kako za ruske, tako i za potrebe drugih zemalja i kompanija. Raketa “Dnjepr” je imala 22 lansiranja, dok je sistem “Zenit” imao ukupno 84 lansiranja. Nakon ruske invazije na Krim 2014. godine i nelegalnog referenduma o pripajanju Ruskoj Federaciji, oba ova programa su prekinuta.

Ipak, Ukrajini je “ostalo” ogromno iskustvo inženjera i stručnih radnika za razvoj sličnih domaćih projekata. Tako je 2016. godine predstavljen sistem “opšteg upravljanja frontom” nazvan “Delta”. Sistem obuhvata daljinsku šifrovanu komunikaciju između brojnih jedinica na terenu, kako na zemlji, tako i u vazduhu. Na jednom mestu se objedinjuju slike sa satelita, izviđačkih dronova i jedinica na terenu, čime se dobija trodimenzionalni prikaz neprijateljskih jedinica.

Sistem sve podatke čuva u “oblaku” (data cloud), što jedinicama na terenu omogućava da im pristupe uz pomoć standardnih laptopa ili smartfona. “Delta” je jedan od ključnih sistema koji danas ukrajinske snage bezbednosti koriste u zaustavljanju ruske agresije. Ovaj sistem se pokazao naročito korisnim u navođenju i otkrivanju meta za novi ukrajinski top “2S22 Bohdana”, te za raketni sistem nove generacije “BM-21UM Berest”. Takođe, podršku iz vazduha i avio-snimanje za ovaj sistem mogu obezbediti i domaći helikopteri MSB-2 i VM-4.

Ukrajinska kompanija “Ukrjet” je sa početkom ruske invazije dobila međunarodnu “besplatnu reklamu”, zahvaljujući svojim dronovima. UJ-22 UAS je tzv. MALE letelica (Medium-altitude Long-endurance), sa primarnom namenom prikupljanja informacija (air based intelligence), potragu i aviosnimanja. Domet standardne verzije je oko 800 kilometara, a zahvaljujući izmjenjivom “modularnom” delu u trupu može da nosi do 20 kilograma opreme za avioizviđanje ili “pametnih bombi”.

Neki od elektronskih sistema za ovaj dron mogu da “ometaju ili testiraju” neprijateljske radarske sisteme, odašiljući “radarski otisak” lovačkog aviona ili bombardera. Do udaljenosti od 100 kilometara UJ-22 UAS može da šalje sliku visoke definicije putem digitalnog šifrovanog kanala, a nakon ove udaljenosti, dron automatski prelazi u mod “autopilota”. Verzija koja se koristi protiv ruskih snaga može biti naoružana i sa četiri aviomine od 82 milimetara, šest PG-7VM pametnih bombi ili raketom RPG-7.

Još jedan dron kompanije Ukrjet je i “UJ-23 Topaz”. Ovo je bespilotna letelica nove generacije, sa krstarećom brzinom od 600 kilometara na čas, i maksimalnom brzinom od 800 kilometara na čas. Zanimljivo je da za razliku od većine drugih dronova (pa i standardnih aviona i helikoptera), zahvaljujući svom dizajnu “letećeg krila” može da leti u svim vremenskim prilikama, i to čak i na ekstremnim temperaturama od -40 do +50 stepeni. Poput svog “mlađeg brata” UJ-22, i “Topaz” može da vrši automatsku navigaciju, poletanje i sletanje, a u slučaju nepredviđenih situacija takođe može da sleti i uz pomoć padobrana.

Ruske jedinice na nevidljivom nišanu

Internetom i društvenim mrežama je pre nekoliko meseci kružio snimak načinjen sa ukrajinskog drona, na kome se vide ruski vojnici pored nekoliko tenkova i borbenih vozila. U jednom trenutku, oni primećuju mali (najverovatnije civilni) dron za snimanje, ali je već kasno – u sledećih nekoliko sekundi njihov položaj pogađa navođena raketa, najverovatnije ispaljena sa većeg drona “Bayraktar TB-2”.

Ovo je postao i jedan od “standardnih” načina na koji posebne jedinice ukrajinske armije napadaju ruske ciljeve. Prvo bi malim civilnim dronom otkrili i snimili položaj, a budući da su ovi mali dronovi praktično nečujni na većim visinama, u većini slučajeva prolaze neopaženo. Budući da svaki, pa i najmanji dron, ima mogućnost GPS satelitskog pozicioniranja, koordinate položaja se unose u sistem za gađanje, bilo raketom sa drona ili aviona u vazduhu, bilo sa “pametnim projektilom” sa zemlje. Ovo je postalo toliko veliki problem za ruske snage na terenu, da je lično načelnik ruskih snaga Sergej Šojgu zabranio bilo kakvo korišćenje smartfona i drugih civilnih (nešifrovanih) sistema komunikacije na terenu.

Početkom ove godine, u regionu Istočnog Donjecka, 83 pripadnika ruske armije je poginulo kada je njihov položaj pogođen sa četiri HIMARS projektila američke proizvodnje. Ukrajinske snage su na položaj ispalile celu HIMARS bateriju od šest projektila, od kojih su dva oborena, a četiri su pogodila svoj cilj. Položaj ruskih snaga je otkriven upravo pomoću malog drona, koji je gotovo sat vremena lebdeo iznad njih.

Dron je pre toga detektovao “uobičajene” radio signale na frekvencijama koje koristi GSM usluga – ruski vojnici su, zapravo koristili svoje civilne mobilne telefone. Budući da svaki mobilni telefon mora da bude “u dometu” tri bazne stanice kako bi imao signal, ukrajinske snage bezbednosti su iz pomoć drona lako otkrili o kojim se baznim stanicama radi i samim tim tačan ruski položaj.

U retkom “priznanju” Kremlja, general-potpukovnik Sergej Sevrijukov je potvrdio pogibiju 83 svoja vojnika, potvrdivši da je njihov položaj otkriven ukrajinskim dronom, zbog “nedozvoljenog korišćenja mobilnih telefona”.