Kad špijuni uhode jedni druge: Ruske krtice u američkim službama

Vladimir Putin je pre svoje političke karijere imao dugu karijeru obaveštajnog oficira KGB-a. Mnogi međunarodni stručnjaci za bezbednost smatraju da Putin zapravo nikada nije „zaista“ ni napustio obaveštajnu zajednicu, već je samo postao njen glavni naredbodavac.

Putin je u mnogobrojnim intervjuima tokom obavljanja funkcija premijera i predsednika napominjao da su „godine provedene unutar KGB-a neke od najboljih u njegovom životu“ te da mu se naročito dopala Istočna Nemačka, u kojoj je bio na službi duže vreme. Putin je u stanici KGB-a u Dresdenu primarno bio zadužen za kontrašpijunažu, obezbeđivanje ruskih diplomata kao i vrbovanje doušnika i „dvostrukih agenata“.

U jesen 1989. godine Putin je nervozno okretao brojeve u Moskvi s tajnog spiska koji je imala svaka stanica KGB-a. Većina poziva je bila neuspešna – nedeljama se niko nije javljao, a na nekim brojevima se čuo snimljeni ženski glas: „Номер навсегда отключен“ (rus. broj je trajno isključen). Putinu, kao iskusnom oficiru, bilo je posve jasno šta to znači – Moskva i „centrala“ su ih jednostavno otpisali. Sa druge strane, to i nije bilo neko veliko iznenađenje. Već više od godinu dana širom zemalja tadašnjeg Varšavskog pakta su besnele demonstracije, i radnika i intelektualaca, te je bilo jasno da je dotad monolitni SSSR pred svojim raspadom. Ipak, nivo kasnije dezintegracije Sovjetskog saveza je iznenadio čak i najveće stručnjake u SAD-u i Evropi.

‘Moskva je tiha’

Berlinski zid je pao početkom novembra 1989. Kada je samo dva dana nakon pada prvih blokova sa zida Putin, kao i nekoliko njegovih nižih oficira, konačno dobilo kancelariju sekretara Komunističke partije u Kremlju, nije mu se obratio niko od političkih komesara niti diplomata, već mu je sekretarica samo pročitala poruku i spustila slušalicu. Poruka je glasila: „Moskva je tiha“.

Ovakva poruka je zapravo bila šifra za naređenje „napustite stanicu“. To je značilo i prethodno uništenje svih dokumenata, fotografija, pa čak i delova nameštaja. Iako je „po pravilu službe“ Putin sa oficirima morao da prvo uništi svu korespondenciju i spiskove doušnika, tokom ’90-ih će se ispostaviti da je Putin uništio samo jednu „knjigu“ sa dnevnicima i izveštajima doušnika i saradnika KGB-a u Istočnoj Nemačkoj, dok je ostatak dokumentacije ili prvo iskopirao, ili poneo originale nazad u Lenjingrad (današnji Sankt Peterburg).

Dok se Putin vratio kući, i u samoj Moskvi su počele krupne političke promene, koje će samo godinu dana kasnije rezultovati potpunim raspadom SSSR-a i ukidanjem KGB-a. Sovjetske vlasti su u ovom prelaznom periodu bile u strahu da zapadne sile i njihove službe ne dođu do podataka o ruskim špijunima, dvostrukim špijunima i saradnicima KGB-a u SAD-u, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Zapadnoj Nemačkoj. CIA je 1988. procenjivala da KGB ima najmanje 15.000 saradnika različitog ranga širom Zapadne Evrope, te njih najmanje 300 unutar SAD-a. U mnogim slučajevima, KGB i vojna služba GRU su bile veoma uspešne. Još sredinom sedamdesetih, KGB je preko svojih „krtica“ unutar Pentagona i agencije NASA došao do praktično kompletnih planova (u to vreme) tajnog projekta „Dyna Soar“. Radilo se o razvoju višekratnog svemirskog modula, kasnije nazvanog „Space Shuttle“. Iako je svetska javnost za ovaj „svemirski avion“ saznala tek u proleće 1981, Rusi su već imali „istovetnu kopiju“, nazvanu „Buran“. Ipak, zbog nedostatka novca, političkih neslaganja i manjka stručnjaka, „Buran“ je imao tek tri leta, a do kraja ’80-ih projekat je napušten.

Dvostruki i trostruki špijuni

Oleg Kalugin je bio jedan od najodlikovanijih pripadnika KGB-a. Tokom ‘70-ih on je bio načelnik svih kontraobaveštajnih stanica službe širom sveta, a svoje izveštaje je podnosio direktno vrhu Kremlja. Ipak, nakon političkih promena i dolaska Gorbačova na čelo Komunističke partije, Kalugin se „našao u nemilosti“, a interna istraga je vođena sa ciljem da se dokaže da je on „špijun Zapada“. Uplašeni Kalugin sredinom ‘80-ih prelazi u SAD, gde je otvoreno govorio o sovjetskim „aktivnim merama“. Ove mere su, po Kaluginovom svedočenju, „obuhvatale ne samo špijunažu, već pre svega subverzivno delovanje, kako bi građani zemalja zapada sumnjali u svoje rukovodstvo“. Najviše ovih „subverzivnih“ operacija je bilo u graničnim zemljama tadašnjeg NATO-a, kao što su Italija, Španija, Kipar i Turska.

Iako je Kalugin, kao i nekoliko drugih „preletača“ iz KGB-a i GRU-a (poput Maksima Barskog, Olega Gordijevskog i Vitalija Jurčenka) smatrao da „Zapad prvi put saznaje informacije koje oni poseduju“, tokom ’90-ih će se ispostaviti da je Washington unutar Kremlja imao i svog arhivara.

Vasilij Nikitovič Mitrohin je bio šef Arhivskog odeljenja Prvog glavnog direktorata SSSR-a, koji je, iako tehnički unutar službe KGB, zapravo bio iznad nje, i pripojen samom vrhu Kremlja. Mitrohin je bio izuzetno iskusan obavještajac, sa karijerom koja je sezala do kraja Drugog svetskog rata. Još od kraja ’60-ih godina, Mitrohin je počeo sa vođenjem „duplih knjiga“. Kao izuzetno nadaren prevodilac, on je bio u stanju da zapamti čitave stranice teksta, te bi ih po dolasku kući zapisivao. Tokom godina, ove „duple knjige i beleške“ su postale zapravo dupla arhiva KGB-a i Prvog direktorata.

Budući da je često putovao van granica zemlje u sovjetske ambasade širom sveta, ubrzo će stupiti u kontakt i sa drugim „kolegama“, pre svega američkim i britanskim. Godine 1984. Mitrohin je lično nadgledao preseljenje stotina hiljada dokumenata KGB-a iz starog sedišta službe, Lubjanke u novu zgradu u okrugu Jasenovo. Mitrohin je tada shvatio da „zna većinu tih dokumenata, a da mnoge od njih ima i u svojoj arhivi“. Šest meseci kasnije, početkom 1985, Mitrohin se penzionisao.

Iako je on već imao neke kontakte na Zapadu, Vasilij nije odmah reagovao. Do raspada SSSR-a je živeo kao i mnogi drugi „državni“ penzioneri. Nakon pada Berlinskog zida, 1991. godine Mitrohin je otputovao u Letoniju i ušao u Američku ambasadu u Rigi. Na njegovo zaprepašćenje, šef bezbednosti Ambasade mu nije poverovao, a za dokumente koje je nosio je naveo da su „verovatno falsifikati“. Mitrohin se iz Američke odmah uputio u Britansku ambasadu. Dvoje agenata MI-6 su ga odmah prepoznali i preuzeli dva kofera u kojima je bilo gotovo 25.000 stranica različitih dokumenata. Mitrohin je sa porodicom 1992. prebačen prvo u London, a kasnije u unutrašnjost Velike Britanije. Javnost nije saznala za ovaj prebeg još sedam godina, do sredine 1999. Ukupno je britanskim i američkim službama dostavio više od 100.000 stranica dokumenata, među kojima je bilo i originala, a svi oni su u međunarodnoj obaveštajnoj zajednici poznati kao „Mitrohinovi arhivi“.

Novac kao jedini motiv

Brojni dokumenti su sadržali i zapise i izveštaje „dvostrukih agenata“ iz zapadnih zemalja, koji su odavali tajne KGB-u i Sovjetima. Oni su pomogli i da se osudi Robert Hansen, koji se često smatra „najpoznatijim dvostrukim špijunom u SAD-u“ i koji je bio istaknuti agent američkog Federalnog istražnog biroa (FBI). Pored duge karijere u FBI-ju, Hansen je imao i jednako dugu karijeru „dvostrukog agenta“ – dostavljao je podatke ruskim službama od 1979. pa sve do 2001. godine.

Hansen je krajem ’70-ih radio u odeljenju FBI-ja u gradu Gary u Indiani, koje se bavilo otkrivanjem ruskih aktivnosti na američkom tlu. Zanimljivo je da Hansena nisu „vrbovali“ Sovjeti, niti je imao bilo kakve političke motive. Hansen je sam kontaktirao rusku vojnu službu GRU i to upravo preko ruskog agenta u SAD-u kojeg je trebao da prati, te ponudio svoje „usluge“.

„Moja jedina motivacija je bio novac“, rekao je Hansen kasnije na suđenju.

Do sredine ’80-ih, Hansen je u nekoliko navrata „savetovao“ KGB i GRU kako da izbegnu kontraobaveštajne metode FBI-ja, te na koja mesta su američke agencije postavile „bubice“ za snimanje.

Sredinom ’80-ih Hansen je dobio novu poziciju u sedištu FBI-ja u Washingtonu, u odeljenju za finansije. To mu je omogućilo da ima „kompletnu sliku“ svih aktivnosti FBI-ja, budući da su mnogi projekti bili „po odeljenjima“, te niži agenti nisu znali za sve programe koje agencija sprovodi. Već tada se za Hansena i njegove aktivnosti zainteresovalo odeljenje za praćenje sovjetskih aktivnosti unutar SAD-a, ali nakon kraće istrage nisu našli ništa. Godine 1988. Hansen je za 120.000 dolara (oko 300.000 u današnjim dolarima) odao Sovjetima imena nekoliko američkih špijuna unutar ruskih službi. Bili su to Boris Južin, Valerij Martinov i Sergej Mororin. Kasnije te godine, otkrio je i ime „glavnog“ američkog agenta unutar službe GRU, general-majora Dmitrija Poljakova, koji se i danas smatra „najvećom obaveštajnom vrednošću“ (chief intelligence asset) koga su američke službe imale van američkih granica. Nakon otkrivanja, Poljakov je smenjen i uhapšen, a samo mesec dana nakon toga je osuđen za veleizdaju i streljan.

Ono što Robert Hansen i deo sovjetskih obaveštajaca (onih iz KGB-a) nisu znali u to vreme je i da je druga jedinica unutar GRU-a imala „svog“ doušnika, ali unutar agencije CIA. Aldrich Ames je bio visokorangirani analitičar i kontraobaveštajni agent Centralne obaveštajne agencije (CIA). U nekoliko navrata, Ames je „kontrolisao“ i samog Hansena, kako bi Sovjeti bili sigurni da on nije „trostruki agent“, te da FBI preko njega ne šalje dezinformacije u Moskvu. Zanimljivo je i da je Ames, takođe, potvrdio imena Poljakova, Južina i Mororina kao američkih dvostrukih agenata u Kremlju.

Robert Hansen je nakon hapšenja Amesa 1993. godine smanjio i, na kraju, „obustavio“ svoje aktivnosti, a „nova“ ruska služba FSB ga više nije kontaktirala (u to vreme se na njenom čelu nalazio Vladimir Putin). Hansen je uhapšen u februaru 2001. Kasnije je na suđenju priznao sva svoja dela, ponovivši da mu je „novac bio jedini motiv“. On se i nagodio sa tužiteljima kako bi izbegao smrtnu kaznu, te je na zatvorenom saslušanju otkrio svoje saradnike u Rusiji, kao i informacije o ruskim obaveštajnim aktivnostima unutar SAD-a. Osuđen je na 15 uzastopnih doživotnih kazni zatvora, a preminuo je prije nekoliko dana. Njegov „kolega“ Aldrich Ames trenutno izdržava kaznu doživotne robije u Federalnom zatvoru u gradu Terra Haute, u saveznoj državi Indiana.