Ana Dević: Međunarodni akteri zacementirali etnonacionalne vlasti na Balkanu

„Prema brojnim istraživanjima, etnonacionalne i religijske distance među stanovništvom u postjugoslovenskom prostoru (tzv. regionu) su danas veće nego što su bile neposredno posle završetka ratova“, kaže dr. Ana Dević, naučna saradnica pri institutu KU Leuven – Leuven International and European Studies – LINES u Belgiji i historijsko-politička sociologinja i profesorica na Univerzitetu u Bologni (Italija).

„To, s jedne strane, znači da je i među mladim generacijama, rođenim posle ratova, rašireno nepoznavanje ‘suseda’ i nepoverenje prema njima (pri čemu to mogu biti i ‘susedi’ u istom gradu). A s druge strane, ta otuđenost od sugrađana i žitelja u najbližem susedstvu pokazuje i ‘uspeh’ procesa etnonacionalnog zbijanja (homogenizacije), odnosno rezultate demografskih pomeranja – proterivanja stanovništva i genocida – čime su ‘zaokružene’ i postavljene državne granice kao etnonacionalne“.

Imajući u vidu da su oblasti njene specijalizacije nacionalizam, desničarska mobilizacija i društveni pokreti, te da ima veliko terensko iskustvo na Balkanu u oblastima poslijeratne rekonstrukcije i izgradnje mira, ističe da su takvom zatvaranju u monokulturne prostore doprinijeli i međunarodni akteri koji su sporazumima u Daytonu i potom u Kumanovu cementirali podjele teritorija i vlasti zasnovane na etnonacionalnim kriterijumima, a ta rešenja nisu smatrali nužnim da preispituju ni četvrt vijeka kasnije.

„Iz sociološkog ugla gledanja, pomak je napravljen utoliko što postoji, na nivoima političkih elita, razumevanje da se ratovati više ‘ne isplati’, ali da se može nekažnjeno pretiti i zastrašivati ponovnim sukobima. Verujem da takav pristup dele i vladajuće partije i većina opozicionih (gde imam minimalistički kriterijum za opozicione kao partije van parlamenata ili malobrojne, a ne one koje imaju stvarne opozicione programe), ali koliko to ima veze sa stvarnim suočavanjem sa odgovornošću za ratove i traumama 1990-ih je drugo pitanje“, navodi sagovornica.

Mir kao prazna riječ

Prema njenim riječima, razumijevanje mira u regionu se i dalje odvija u paralelnim svjetovima te da mir kao simbol ispražnjen od značenja se koristi u govorima političkih elita bez da se razumijeva kao proces, ulaganje u razumijevanje bliske traumatične prošlosti i, na osnovu toga, u politička rješenja, institucionalna, prije svega.

„Tako se kao prazna reč i nemušti simbol, mir koristi i u školskim udžbenicima. S druge strane, mir kao proces u koji se investira, je najvažniji organizacijama civilnog društva koje su decenijama angažovane na projektima pomirenja između pojedinaca i grupa, a koji se uglavnom finansiraju iz stranih donacija (Evropske unije, američkih fondacija). To predstavlja paradoks kada imamo u vidu da najuticajniji međunarodni akteri nemaju problem da vide naša društva kao institucionalno etnički podeljena i razgraničena“.

Neiskrena i fragmentirana izgradnja mira

Mišljenja je i da vjerske institucije (većinskih denominacija) slabo rade na svojim nominalnim zadacima širenja opšteljudske empatije, te da često šalju upravo suprotne poruke.

„Neiskrena s jedne i fragmentirana s druge strane izgradnja mira u regionu uključuje i reviziju istorije Drugog svetskog rata, to jest amneziju i iskrivljavanje uloge našeg antifašizma i njegovog uloga u mir. Ove sedmice je kineska kompanija koja gradi puteve kroz Srbiju srušila spomenik palim partizanskim borcima kraj jednog sela u opštini Lučani jer joj se isti ‘zatekao’ na trasi. Za to verovatno najmanje možemo kriviti kinesku kompaniju“, kaže Ana Dević.

Tvrdi da višestruki identiteti mogu biti i prednost i mana našeg podneblja, sve zavisi kako ih ko gleda:

„Ako ste ‘liberalni’ nacionalni patriota sa pripadnošću većinskom etnicitetu, u redu vam je da živite sa manjinama ako one ‘znaju svoje mesto’. Takvi višestruki identiteti podržavaju diskriminaciju i tinjajuće animozitete. Postoje i druge opcije. Razumevanje sebe samih kao nosilaca mnogostrukih (‘nečistih’) identiteta, razumevanje sebe kao dela ‘manjina’ (i preko odgovornosti za sve ljude koji dele prostor sa vama) bi bila prednost. Imali smo i takvih iskustava, polovičnih i početnih, ali ona najbliža, iz ratova 1990-ih, nam (ne svima, naravno, i ne podjednako) ne idu na čast.“

Nadalje, smatra da je i kultura dijaloga u pluralnom političkom društvu još jedan ispražnjen simbol.

„Da bi se pretvorio u stvarnost, trebalo bi da ga vidimo u praksi u našim parlamentima, u većini medija, a ne samo u projektima nevladinih organizacija i programima seminara i školskih izleta/druženja. U nas se demokratski dijalog i dalje razumeva kao ispoljavanje prava većine/ jačega. Za takve modele ponašanja i odlučivanja, a koji su duboko uvučeni u sve grane vlasti, nema negativnih sankcija – tako se neće stvoriti ni kultura dijaloga kao dominantna.“

Etnonacionalističke strukture nastavljaju vladati

Trenutnu situaciju na Zapadnom Balkanu ocjenjuje kao nastavak već dugotrajućih “prelaznih“ koraka na planu regionalne bezbjednosti i unutrašnjih kriza (i nastavak nebrige za društveno-ekonomsko stanje stanovništva).

„Tekom 2022. godine između Kosova i Srbije su se nekoliko puta podizale tenzije i širili strahovi. U Bosni i Hercegovini su se nastavile institucionalne krize: zemlja je dobila kandidatski status za pridruživanje Evropskoj uniji, a etnonacionalističke strukture nastavljaju vladati u uslovima odsustva alternativnih rešenja i prave opozicije (i spolja i unutra). Da dodam i da kontinuirane krize na Kosovu (koje dolaze od njegovog nerešenog statusa i položaja srpske manjine) i u Bosni i Hercegovini doprinose radikalizaciji na desnici, autohtonoj ili pomaganoj izvana. K tome, kod ogromnog broja ljudi koji se ne identifikuju sa etnonacionalnim programima dugo trajanje tih modela politike i kulture proizvodi apatiju i političku indiferentnost, kao i ‘glasanje tabanima’, to jest emigraciju u sve većim brojkama.“

Dević dodaje da je uspon desnice i autoritarnih lidera u Evropi već donio opcije novog “legitimisanja” vlastitih autoritarnih rješenja kod lidera u regionu:

„Oni se mogu pozivati na svoje ksenofobne, islamofobne i homofobne ‘kolege’ iz zemalja Evropske unije i s njima zajedno prekrajati istoriju fašizma i kolaboracionizma, kao i socijalističkog perioda. Ne sme se prevideti i da se mainstream politika u zemljama zapadne Evrope prema izbeglicama iz Azije, Afrike i Sirije sve više približava desnici, prihvatajući stavove da Evropa ne može ‘prehraniti’ talase izbeglica i ne protiveći se njihovoj kolektivnoj kriminalizaciji. S obzirom na drugačiji pristup prema izbeglicama iz Ukrajine (a koji bi trebalo da bude primer), nedvojbeno je da i mainstream političke partije kapitalizuju na kultur-rasizmu koji se zvanično vezuje za ekstremnu desnicu.“

Dodaje da je zvanično, kako piše na stranicama Evropske unije, Zapadni Balkan značajan zbog zajedničke evropske budućnosti, politike bezbjednosti, stabilnosti, trgovačkih i tranzitnih ruta.

„To može da zvuči i prilično obeshrabrujuće, ako iz toga iščitavamo odsustvo konkretnih planova za buduća pridruživanja. Region nije top prioritet već dugo, stabilnost uz lidere kakvi su na vlasti u Srbiji i drugde se ne percipira kao problem, nego se smatra dovoljnim dostignućem za neko vreme. Volja pojedinih država članica Evropske unije, kao nosilaca nekih novih inicijativa, bi bila poželjna, ako ne i presudna, ali za to još nismo videli ohrabrujućih koraka i ideja.“

Praksa izražavanja nezadovoljstva

Odgovarajući na pitanje zašto više nema izraženog građanskog bunta u zemljama regije, citirala je nedavno preminulu spisateljicu Dubravku Ugrešić koja je živjela kako je pisala i platila visoku cijenu za svoj bunt protiv nacionalizma, budući da je protjerana iz svoje sredine kao „apatridna vještica“: „Malo nas je, al’ smo g…a”.

„To bi se odnosilo pre svega na društvene elite, to jest one uske i povezane međusobno grupe koje se ne moraju brinuti za svoj ekonomski i društveni boljitak (u sticanju prihoda, imovine, u školovanju i zapošljavanju svoje dece). Ova manjina je dobitnik ‘tranzicije’, njoj je neoliberalni kapitalizam na našem tlu doneo napredak, ubiranje kajmaka od poslova sa stranim investitorima i ‘investitorima’ i od unosnih izvoza – od društvene i javne svojine pretvorene u privatni kapital. Manjina uključuje i intelektualce-uhljebe, apologete režima, i ‘opozicionare’ s pola srca“, objašnjava Dević i poručuje da se većini stanovništva koja ubire mrve sa stolova “dobitnika” građanski bunt ne isplati na kratke staze.

„Da bi se isplatio na duže, potrebno je ili da postoje organizacije poput sindikalnih (a njih gotovo i da nema) ili duža praksa pobune (uličnih protesta i štrajkova koji objedinjuju mnogo lokalnih, na primer). Kroz praksu izražavanja nezadovoljstva u velikim grupama dolazi i do njegove artikulacije, do zajedničkog razumevanja protesta kao ispravnog puta imenovanja i prozivanja onih odgovornih za ne-budućnost ogromnog broja ljudi – za njihov položaj prekarne radne snage bez sigurnosti i materijalnog oslonca.“

Na kraju je iznijela i svoja očekivanja u budućnosti kada je riječ o Zapadnom Balkanu.

„Možda će rat u Ukrajini i kandidatura Ukrajine za članstvo u Evropskoj uniji pomeriti prioritete potonje u pravcu nove zainteresovanosti za brže proširenje i pridruživanje zemalja kandidata (kao i davanje kandidature Kosovu), ali za sada za to nema konkretnih indicija. I da li će ta Evropska unija koja će prihvatiti nove članice biti ista, ili će se transformisati? Da li će iz zemalja Evropske unije doći politički akteri koji će pozvati na saradnju našu marginalizovanu levicu, osnažujući i povezujući one grupe koje su sada na marginama?“.