Bugarska – od SSSR-a do saveznika Ukrajine

Region crnomorskih zemalja je vekovima unazad mesto sukoba istoka i zapada, različitih ideologija i interesa. Balkanske zemlje sa izlazom na Crno more, Rumunija i Bugarska, su u poslednjih pola veka prešle dugačak put od komunističkih diktatura, do članica Evropske unije i NATO-a.

Bugarska je zbog svog strateškog položaja, te granice sa Grčkom i Turskom, za poslednjih stotinu godina imala izuzetno turbulentne političke prilike.

Ruska agresija na Ukrajinu, te činjenica da Kremlj, kao i sam Putin, celo Crno more vide kao svoj “teatar moći”, ponovo je stavilo Bugarsku u vrh evropskih političkih interesa.

Od komunizma do Brisela

Kada su krajem leta 1944. snage Crvene armije ušle u Rumuniju bez većeg otpora, Bugarska je proglasila neutralnost. Ipak, već 5. septembra ruske snage su objavile rat tadašnjoj Kraljevini Bugarskoj, i za samo nedelju dana ušle na sever zemlje. Lokalno stanovništvo i malobrojne granične jedinice su se brzo povukli ka unutrašnjosti zemlje, izbegavajući sukob sa daleko nadmoćnijim i brojnijim ruskim snagama. Već 15. septembra, domaće partizanske snage koje su sebe nazivale “komunističkom gerilom” napale su vojni štab u blizini Sofije i za samo tri dana Kraljevina Bugarska je prestala da postoji.

Do kraja oktobra iste godine, vlast u celoj zemlji je preuzela novoformirana Komunistička partija Bugarske. Ubrzo je bivši general Kimon Stojanov preuzeo čelnu političku poziciju i tako postao prvi premijer Bugarske. Bugarska je za vreme njegove vlasti kao ratnu odštetu dobila regione Dobruje i Silistre na severeoistoku zemlje, koji su do tada bili pod rumuskom upravom.

Ipak, već od prvih posleratnih dana je bilo jasno da pravi politički uticaj ne dolazi iz Sofije već iz Moskve. Proruski političari su već 1946. godine održali “narodni referendum” na kome se 95,5 odsto građana izjasnilo za ukidanje kraljevine (nekadašnjeg Bugarskog carstva) i formiranje Republike Bugarske. Car Simeon Drugi je ubrzo nakon referenduma proteran iz zemlje. Nakon “agrarnog ustanka” i hapšenja vođe protesta Nikole Petkova, 1947. je i zvanično utvrđena vlast komunista na svim nivoima. Odmah se počelo i sa značajnim ograničenjima svih većih religija, od pravoslavne crkve, preko islama, do katolika. Česta su bila hapšenja sveštenika, uglavnom pod optužbama da su “agenti zapadnih sila”.

Čvrsta komunistička vlast u Sofiji je bila “najbolji đak” Moskve, a i Staljin i Hruščov su hvalili Bugarsku kao “najlojalniju članicu Varšavskog pakta”. Ova “ljubav” nije bila besplatna – Bugarska je do sredine sedamdesetih dve trećine energenata dobijala iz SSSR-a, kao i gotovo polovinu hrane. Gotovo svo naoružanje u Bugarskoj je bilo ruske proizvodnje, iako je postojalo nekoliko “domaćih” fabrika pušaka, municije i mina koje su opet proizvodile oružje po ruskoj licenci i dizajnu. Komunistički lider Bugarske Todor Živkov je bio najveći saveznik politike Moskve, čak veći i od čehoslovačkih i istočnonemačkih vlasti.

Nakon pada Berlinskog zida, zapadni analitičari su procenjivali da je za vreme vladavine komunista Bugarska dobila direktnu pomoć od SSSR-a u iznosu od čak 28,7 milijardi dolara. Godine 1989. bugarska armija je imala 152.000 vojnika, od kojih je čak 32.000 bilo u obaveštajnom sektoru. Devedesetih godina Bugarska je započela brojne reforme, prvenstveno na polju ekonomije. Nekadašnji predsednik Georgi Parvanov je ove reforme nazvao “grand slam”, a njihov cilj je bio što brže pristupanje zemlje Evropskoj uniji. Građani su velikom većinom bili za pristupanje EU, što je i potvrđeno 2006. reizborom Parvanova. Bugarska je postala članica NATO-a 2004, a Evropske unije 2007. godine.

Vladimir Putin je 2001. godine izjavio da je “pridruživanje Rumunije i Bugarske dokaz dvoličnosti NATO-a i tvrdnji da se alijansa neće širiti na Istok Evrope”. Iz ovakvih izjava i stavova Kremlja je već tada bilo jasno da Rusija veoma negativno gleda na ekspanziju NATO-a na region Crnog mora, kojim su u to vreme i dalje patrolirali brodovi ruske Crnomorske flote.

Ko čuva leđa Ukrajini

Priča se ponovila i dve decenije kasnije – sredinom 2021. Bugarska je proterala nekoliko ruskih diplomata “zbog špijunskih i neprijateljskih aktivnosti”. U martu prošle godine, bugarski ambasador je bio među prvim diplomatama koje su napustile Moskvu. Odmah nakon toga, ruska ambasada u Sofiji je ostala bez celokupnog ljudstva, jer je pod ponovljenim optužbama za špijunažu proterano još 70 ruskih diplomata.

Sredinom prošle godine su se iz vojnih krugova u Briselu počele pojavljivati informacije o “izuzetnoj važnosti Bugarske za podršku Ukrajinskim snagama bezbednosti”. Iako su analitičari i vojni stručnjaci u prvi mah smatrali da se radi o samom položaju zemlje na Crnom moru, a u svetlu moguće ekspanzije sukoba, ispostavilo se da su razlozi mnogo dublji. Bivši bugarski premijer Kiril Petkov je tada otkrio da je “preko trideset odsto municije i dizel goriva u prvim nedeljama agresije u Ukrajinu stiglo upravo iz Bugarske”. Budući da je zemlja imala milione komada municije za razne vrste ruskog i sovjetskog oružja u svojim skladištima, odluka da se ona pošalje u Ukrajinu je bila sasvim logična.

Neki podaci NATO-a navode i da je u prva tri meseca agresije čak 47 odsto svog goriva za ukrajinske tenkove, kamione i razne vrste borbenih vozila stiglo iz Bugarske. I ministar spoljnih poslova Ukrajine Dmitrij Kuleba je u više navrata potvrdio ove podatke. Premijer Petkov je takođe otkrio i da je u to vreme smenio nekoliko savetnika i zvaničnika u Ministarstvu odbrane, budući da su “imali veze sa ruskom spoljnom obaveštajnom službom SVR” i protivili se planovima o slanju pomoću Ukrajini, pravdajući to “mogućim direktnim uvlačenjem Bugarske u konflikt”.

Analize javnog mnjenja su tada pokazivale da čak 57 odsto građana Bugarske smatra da će “zemlja zbog svoje strateške pozicije biti uvučena u oružani sukob sa Rusijom”. To se na sreću nije dogodilo, pre svega zbog jasne politike Washingtona i Brisela da će “svaki napad na neku od članica biti i napad na ceo NATO”.

U avgustu prošle godine se i predsednik Zelenski zahvalio na pomoći Bugarskoj.

“Bilo nam je poznato da Bugarska ima velike količine municije koja nam je tada bila neophodna”, rekao je Zelenski.

Bugarska je takođe otvorila svoj celokupni vazdušni prostor za stvaranje tzv. “zapadnog vazdušnog koridora”, koji se proteže i preko Rumunije i Poljske i koji se pokazao ključnim za dopremanje zapadne vojne pomoći Ukrajini. Municija i gorivo svo ovo vreme nisu “zvanično” stizali iz Bugarske, već preko trećih zemalja i kompanija registrovanih širom Evrope, a isporuke su često bile i avionima u vlasništvu američkih i britanskih kompanija.