Trump nije prvi bivši predsjednik pred sudom – Centralna Amerika ih je puna (I)

U zemljama za koje se u SAD-u često misli da u njima sazrijevaju samo banane, bivši predsjednici često moraju sjesti pred sudiju.

Najgori scenario za Trumpa bio bi onaj koji proživljava Otto Perez Molina iz Gvatemale (Reuters)

Kad bi se osvrnuo malo na jug kontinenta, onog koga zovu Latinskom Amerikom, Donald Trump bi shvatio da su mnogi tamošnji bivši predsednici sudski optuživani posle završetka njihovog mandata. I mogao bi bivši POTUS (President of the United States) da nauči mnogo štošta od tih optuženika kao i o pravosuđu zemalja koje se nalaze ispod pojasa njegove „Obećane velike zemlje“.

U državama koje je Trump nazivao „septičkim jamama“, pa je stoga namerio da Latinsku Ameriku od svoje zemlje odvoji faraonskim zidom, mnogi su najviši i najmoćniji dužnosnici bili prinuđeni da sednu na optuženičku klupu. A svaki od njih je, baš kao i Trump, pokušao da se predstavi kao herojska žrtva i spasilac svoga naroda.

„Jedina krivica je što branim našu zemlju od onih koji bi da je unište”, rekao je Trump narodu, kada se vratio na Floridu pošto mu je uručena optužnica u New Yorku.

Doslovce istu mantru izgovaraju svi moćnici na planeti kad god im se neki sud ispreči pred plemenito rodoljublje.

Kad je mogla Gvatemala, zašto ne može SAD?

Ako u istoriji SAD-a nema drugih primera da je krivično optužen bilo koji njihov bivši predsednik, ostatak zapadne hemisfere pruža obilje lekcija o tome šta se dešava kada se nekadašnji čelnik države nađe pred sudom.

Najgori scenario za Trumpa bio bi onaj koji proživljava Otto Perez Molina iz Gvatemale. Bivši predsednik ove zemlje, kojoj se mnogi u SAD-u i Evropi podsmevaju kao banana republici, prošlog decembra osuđen je na 16 godina robije posle suđenja i optužbi za korupciju zbog kojih je podneo ostavku još 2015.

Još je zanimljivije kako je munjevito predsednik Hondurasa, Juan Orlando Hernandez optužen i izručen SAD-u, samo mesec dana pošto je napustio funkciju u januaru 2022. godine, odnosno pre malo više od godinu dana.

Sve do tog trenutka Hernandez je Washingtonu bio najbliži saveznik. U oba svoja mandata (koji su se poklopili sa Obaminim drugim mandatom i Trumpovom administracijom) važio je za pouzdanog i lojalnog prijatelja. A onda se, kako govori optužnica njujorškog tužilaštva, ispostavilo da je preko njega trgovano sa hiljadama tona kokaina. Štaviše, ta centralnoamerička zemlja postala je „narko država“, epitet koji je zvanično stekla u sudskim spisima sa Manhattana.

Godinu dana pre toga, Hernandez je bio hvaljen kao dosledni je sledbenik američke spoljne politike. Posle Washingtona, Gvatemale i Kosova, Honduras je četvrta zemlja koja je ispunila želju Izraela i otvorila svoju ambasadu u Jerusalimu.

Optužbe za umešanost u krijumčarenje hiljade tona kokaina, stajale su zabačene u nekoj fioci. Otvorile su se tek kada je zvanična Tegucigalpa mimo Ujedinjenih nacija prihvatila da je Jerusalim, glavni grad Izraela.

Možemo da se kladimo na siguran dobitak – da manje od jedan posto Amerikanaca zna kako se zove glavni grad Hondurasa, odnosno da li je Tegucigalpa neki egzotični gušter ili možda jelo koje spremaju neki od starosedelaca. A kada je pre nekoliko meseciHernandez izručen sa lisicama pred njujorške sudske organe to je prošlo nezapaženo.

Čim se izgubi imunitet, počinju sudske more

Kakav kontrast: SAD se silno uzbudio što je Trump prvi bivši predsednik protiv koga je podignuta optužnica. U njenom južnom susedstvu to je postalo gotovo pravilo: čim se izgubi imunitet, počinju sudske more.

Sijaset sudskih procesa nad bivšim predsednicima može se naći u centralnoameričkom regionu. Premda se o zemljama sa te geografske tačke govori kao o državama gdeuspevaju jedino banane, iz njihovih pravosudnih sistema iznedri se više legitimnih sudskih presuda nad najvišim funkcionerima, nego u „zrelim demokratijama“.

Bivšem predsedniku Salvadora, Tonyju Saci suđeno zbog toga što nije uspeo da dokaže poreklo šest miliona dolara, kojim je uvećao svoju imovinu dok mu je mandat trajao.

Protiv njegovog naslednika (Mauricio Funes) pre nekoliko meseci je iz sličnih razloga Salvador podigao optužnicu, ali je on preduhitrio hapšenje, tako što je od pravde pobegao u Nikaragvu, gde su mu Daniel Ortega i njegova suprugaRosario Murillo, potpredsednica države, pružili azil.

Tužilaštvo Republike Salvador je i potonjeg predsednika uhvatilo u proneveri i malverzacijama sa državnim parama. Po sili zakona, oduzeta su mu tri luksuzna automobila, jedna kuća, a blokirana su mu i dva bankarska računa.

I taj bivši predsednik(Sanchez Ceren) uspeo je na vreme da se skloni u Nikaragvu, gde mu je Ortega poklonio državljanstvo, pa sada ne može biti izručen Salvadoru.

Jednom rečju, otkad je posle diktature Salvador krenuo u demokratskom pravcu, nad četiri bivša predsednikauvežbava se vladavina prava – sa manje ili više uspeha.

Nikaragva kao utočište

Baš u Nikaragvi skupilo se nekoliko bivših predsednika centralnoameričkih državica, a garant su im Ortega i njegova supruga.

Nekadašnji sandinistički borac, uzor levičarske borbe za prava marginalizovane sirotinje, pretvorio se u apsolutistu i zajedno sa svojom suprugom(Rosario Murillo), na mestu potpredsednice, vlada još od 2006.

Na nedavnim izborima osigurao je vladavinu bar do pred kraj ove decenije tako što je sve svoje opozicione sunarodnike strpao u zatvor ili u kućni pritvor.

Nedavno je u dogovoru sa SAD-om pristao da stotinak nepodobnih izvede iz kazamata, ali su svi po redu prevezeni na aerodrom i ubačeni u avion za Washington, gde su dobili azil. Svima njima je dekretom još u Managvi oduzeto nikaragvansko državljanstvo, a njihova imovina u domovini je konfiskovana.

Među onima koji su na papiru silom ostali bez svog državljanstva su čuveni pisci, sveštenici, studenti koji su učestvovali u protestima, intelektualci, novinari i obični manje poznati građani koji su se zamerili vladajućoj familiji.

Originalno je to rešenje koje niko do sada nije uspeo da izvede tako ekspeditivno kao zvanična Managua.

Ova vruća mala zemlja spektakularnih prirodnih lepota više među svojim državljanima nema opoziciju, nijedan nezavisni TV kanal, dok je stotine nevladinih organizacija proterano. Nedavno je Ortega, ljut na prvog latinoameričkog papu (Franju), prekinuo diplomatske odnose i sa Vatikanom. Ali zato je sijaset stranih bivših predsednika dobilo nikaragvansko državljanstvo.

Peru poznat po zatvaranju bivših lidera

Južnije na američkom kontinentu mnogo je raznolikih optužnica podignuto protiv bivših šefova država, ali oni ne traže spas u Nikaragvi. Mala je to zemlja za krupnije ribe.

Alberto Fujimori iz Perua osuđen je za teška kršenja ljudskih prava i ubijanje nedužnih civila prilikom obračuna sa terorističkom levičarskom gerilom „Svetla putanja“ (Sendero Luminoso). Fujimori izdržava kaznu zatvora od 25 godina. Nekoliko puta su potonje vlasti pokušale da ga pomiluju iz humanitarnih razloga, zbog zdravstvenih problema, ali im to nije pošlo za rukom.

Duga je lista bivših čelnika Perua koji su osuđeni za korupciju ili kršenja ljudskih prava.

Pre nekoliko nedelja Fujimoriju se u zatvoru pridružio i Pedro Castillo. Pola sata pošto je raspustio Kongres, optužen je za pokušaj državnog udara. I tako je Castillova diktatura postala najkraća u istoriji sveta. Meksiko mu nudi azil, ali pitanje je koliko je Lima spremna da ga oslobodi odgovornosti.

U nastavku čitajte: Mnogim bivšim predsjednicima sa američkog ‘potkontinenta’ pruža se širok izbor za izbjegavanje pravde, prije svega udoban azil; Trumpu azil može dati narod – ako ga izabere.

Izvor: Al Jazeera