Elektronsko ometanje neprijatelja: Još jedan ruski adut u ukrajinskom blatu

Ruska agresija na Ukrajinu i neuspešna invazija navela je vojne planere u Kremlju da upotrebe i do sada malo poznate oružane sisteme. Rusija, suočena sa uništenjem više od trećine svojih tenkova i oklopnih vozila, te četvrtine svih bespilotnih letelica, iz hangara unutar zemlje u Ukrajinu je poslala i sisteme za tzv. elektronsko ratovanje (koje NATO naziva EW/EM).

Ovakvi sistemi služe za ometanje, skretanje sa kursa i konačno uništenje protivničkih balističkih raketa i projektila koji imaju neki vrstu elektronskog navođenja. To može biti infracrveno, lasersko ili satelitsko (GPS) navođenje do cilja.

EW/EM sistemi su, za razliku od gotovo svih drugih defanzivnih oružja, male veličine (obično jedno ili dva vozila), te se lako mogu instalirati na brodove, razne vrste kamiona ili vozila, te u trup velikih aviona za elektronske aktivnosti (često nazvanih AWACS).

Potreba za otkrivanjem i uništavanjem

Još sredinom ’60-ih godina, sa prvom pojavom američkih i sovjetskih balističkih raketa, koje su bile „programirane“ za određene ciljeve, razvila se i potreba za njihovim blagovremenim detektovanjem i uništavanjem. Takođe, brojna sredstva za komunikaciju i radarsko izviđanje fronta stvorila su tzv. elektromagnetno okruženje u sukobima (EME Signals Field).

NATO je još sredinom ‘70-ih usvojio nekoliko principa za suočavanje sa protivničkim EW/EM sistemima, pa je tako identifikovano nekoliko aspekata: elektronski napadi (electronic attack, EA), elektronska odbrana (electronic defense, ED) i elektronsko nadgledanje (electronic surveillance, ES). Takođe, vojni sistemi za elektronski napad i odbranu se nazivaju elektronske protivmere (electronic countermeasures, ECM).

U poslednjih 20 godina u EW/EM sisteme se ubrajaju i brojni sateliti za elektronsko nadgledanje iz svemira (S-SIGINT).

Leteća komanda

Sjedinjene Američke Države su do sada najčešće koristile EW/EM sisteme montirane na avion „Boeing E-4 Sentry“. Ova serija aviona je bazirana na civilnom „Boeingu 747-200“, ali se u toku izrade koriste specijalni kompozitni materijali, koji smanjuju radarski odjek.

Američko vazduhoplovstvo ima četiri takve letelice, od kojih su dve predviđene za program AACP (Advanced Airborne Commmand Post). U pitanju je „leteća komanda“, odakle se raznim sistemima komunikacije mogu davati naređenja jedinicama na terenu širom sveta, baš kao i iz „standarde“ zemaljske komande. Ovaj program je deo hladnoratovske strategije NEACP, različitih komandnih pozicija u vazduhu, koje bi bile otporne i na eventualni nuklearni napad.

Deo NEACP programa je i sam avion „Air Force One“, koji prevozi američkog predsednika i njegove saradnike, a koji takođe ima sisteme za elektronsko ometanje i komunikaciju sa drugim AACP avionima u vazduhu. Celim sistemom upravlja se iz baze Offutt u Nebraski. Svaki od ovih aviona opslužuje sedam članova pilotske posade, te najmanje 48 oficira iz „elektronske komande“.

Prvi avioni su postali operativni još 1974, a od tada su nekoliko puta unapređivani. Zanimljivo je i da svi avioni iz AACP programa imaju oznaku „Silver Dollar“ (srebrni dolar) kod vojnih i civilnih stanica kontrole leta. Za vreme događaja 11. septembra, jedna AACP letelica je bila u vazduhu skoro neprekidno iznad Washingtona, a nakon što je napadnuta zgrada Pentagona.

Jedan od najvećih proizvođača EW/EM sistema u svetu je britansko-američka kompanija BAE Systems. Do sada je proizvela i isporučila više od 12.000 ovakvih sistema, proizvedenih u njihovim „Advanced Composites“ postrojenjima.

‘Otrovna ruska ruža’

Rusija se relativno kasno uključila u razvoj sistema za elektronsko delovanje. Prvi ovakvi sistemi su konstruisani 1984. godine u tadašnjem KOMS Birou u blizini Moskve, koji je do tada bio zadužen za razvoj ruskih radara i satelita. Ipak, ovi sistemi nisu testirani sve do 1988. godine, nakon čega se prestalo sa njihovim daljim unapređenjima. Nakon raspada SSSR-a, rusko Ministarstvo odbrane je fokus stavilo na razvoj vazdušnih snaga i pomorske flote, dok je razvoj EW/EM sistema bio zaustavljen.

Nakon 2000. godine počelo se sa ponovnim razvojem ovih sistema pre svega kako bi se uhvatio korak sa SAD-om i NATO-zemljama, kao i sa Kinom. Prvi ovakav sistem je bio „Borisoglebsk-2“, kog je razvila korporacija UIMS (danas Ruselectronics). Iako proizveden još između 2007. i 2010, on u upotrebu nije ušao sve do 2015. godine, kada je operativno postalo 10 primeraka, dok je bilo planirano još 14 dodatnih sistema za raspoređivanje u regionu Kaljiningrada. Barem dva ovakva sistema su trenutno aktivna na granici sa Ukrajinom, u regionu Belgorod, sa prevashodnom namenom ometanja komunikacija ukrajinskih snaga bezbednosti.

Sam sistem „Borisoglebsk-2“ je montiran na kamion ili oklopno vozilo (poput MT-LB vozila), a može da ometa do 12 ciljeva u isto vreme. Može i da ometa mikrotalasni „Ka-band“ opseg frekvencija, koji se najčešće koristi za komunikaciju sa satelitima.

Mnogo napredniji EW/EM sistem je „Krasukha-2“ („Otrovna ruža“). Sistem je razvijan na Moskovskom vojnom politehničkom institutu od ranih 2000-ih, da bi razvoj bio nastavljen u kompaniji KRET (Koncern radio-elektronske tehnologije) iz Moskve. Sistem je dizajniran da bude lako montiran na praktično sva operativna teška vozila u ruskom inventaru, bilo sa šest ili osam točkova. NATO ovaj sistem naziva R-JAEW (Russian – Jamming and Early Warning).

„Krasukha“ može da ometa zemaljske i satelitske komunikacije u tzv. S-Band mikrotalasnom opsegu, kao i niskofrekventne signale za komunikaciju sa krstarećim raketama. Takođe, sposoban je i za „lažno navođenje“, kada se nakon uspešnog ometanja krstareće rakete elektronski šalje novi (pogrešan) cilj. „Krasukha-2“ ima operativni domet od 160 do 250 kilometara, te do visine od 15 kilometara.

Najnovije unapređenje sistema je „Krasukha-4“, sistem za ometanje u širokom spektru frekvencija. Obično je montiran na kamion BAZ-6910 i koristiti se zajedno sa već postojećim sistemima „Krasukha-2“. Vojni analitičari u Evropi procenjuju da „Krasukha-4“ može da ometa čak i satelite u niskoj Zemljinoj orbiti (Low Earth Orbit, LEO), te nove američke radare, poput „Northrop Grumman JSTAR“ (Joint Surveillance Target Attack Radar).

Osim Rusije, sistem „Krasukha“ se koristi i u Alžiru, Iranu i Libiji. Izraelski avioni su 2021. na misijama iznad Jemena bili ometani iranskim sistemima „Krasukha“. Takođe, američko vazduhoplovstvo smatra da je 2018. jedan od njihovih dronova srušen iznad Sirije zahvaljujući ruskom ometanju pomoću ovog sistema.

Napušten sistem pronađen kod Kijeva

Krajem marta prošle godine, ukrajinska motorizovana brigada je u polju u blizini Kijeva zatekla dva kamiona sa ruskim oznakama. Dok je jedan bio lakše oštećen pogotkom iz ručnog raketnog bacača, drugi je bio potpuno netaknut i očigledno napušten. Bio je to komandni modul za sistem „Krasukha-4“, sa oznakom „1L269“.

Nakon analiza ukrajinskih obaveštajnih eksperata, došlo se do saznanja da glavni računar ima svojevrsnu „bazu podataka“ frekvencija i kanala koje koriste avioni, dronovi i neki od satelita koje koriste članice NATO-a. Poslednji unosi su bili za visinu i položaj dronova „Bayraktar TB-2“, koje su u to vreme masovno koristile ukrajinske snage bezbednosti. Iz računarskih fajlova se videlo i da, iako je „Krasukha“ identifikovala turski „Bayraktar“, ipak nije mogla da dešifruje komunikaciju sa operaterima i samim tim ni da ga ometa.

Krajem prošle godine u američkim medijima se pojavila i informacija da je glavni računar sa „Krasukha“ sistema prebačen u američku vojnu bazu Ramstein u Nemačkoj, te da je sada u posedu AFOSI (Air Force Office of Special Investigations), obaveštajne agencije američkog vazduhoplovstva.