Američke, ruske i kineske rakete protiv satelita

Aktuelni vojni sukob u Ukrajini pokazao je da su danas informacije koje prikupljaju sateliti od ključnog značaja za uspešnost napada raznim oružjima. Odavno su prošla vremena kada su oficiri i vojnici crtali na mapama ili izviđali front ličnim optičkim sredstvima. Balističke rakete se danas u potpunosti oslanjanju na satelitski određene ciljeve na bojnom polju, a kasnije putanju leta koriguju sopstvenim kompjuterom (flight guidance computer).

Dronovi i bespilotne letelice takođe zavise od navođenja satelitom (podataka o globalnom pozicioniranju). Zbog ovoga postoji više ovakvih sistema, koji su svi razvijeni prvenstveno za vojnu upotrebu – američki GPS (Global Positioning System), ruski GLONASS (Globalni navigacijski satelitski sistem), kineski BeiDou te evropski sistem Galileo GNSS.

Svemirska utrka i želja za ‘tehnološkom dominacijom’

Još od lansiranja prvog veštačkog satelita u orbitu Zemlje sve svetske sile su počele da istražuju vojnu primenu ovakvih svemirskih tehnologija. I sam “Sputnjik-1“ je dizajnirao Biro OKB, vojno-istraživački centar unutar SSSR-a. Svemirska trka je počela krajem ’50-ih i početkom ’60-ih, a veliki napredak u istraživanju svemira tokom naredne dve decenije bio je velikom delom uslovljen i željom za “tehnološkom dominacijom“ između SAD-a i SSSR-a.

I projekat “Apollo“, kojim su se ljudi prvi put spustili na Mesec, nastao je kao američki odgovor na slične sovjetske projekte. Američka administracija na čelu sa predsednikom Johnom F. Kennedyjem je smatrala da će Sovjeti pokušati da se na Mesec spuste već 1964. ili 1965. godine, unutar projekata “Soyuz-C“ i “Soyuz-N1“. To se nije dogodilo, pre svega zbog problema u dizajnu sovjetskih raketa, a “Apollo“ je u leto 1969. godine na Mesec spustio prve ljude u istoriji.

SAD je krajem ’70-ih i početkom ’80-ih počeo realizaciju projekta “MilStar“, mreže vojnih satelita za komunikaciju između raznih jedinica. Prvi u nizu je bio satelit USA-2 (Titan 34D) lansiran 1984. godine, koji je bio i prvi “Ka-band Visual Recon“ sistem u svemiru – mogao je da elektronski fotografiše i snima iz Zemljine orbite, koncept koji će kasnije biti tema velikog broja holivudskih filmova, kao i različitih teorija zavere. Godine 1986. sistem “MilSat“ je proširen sa tri “White Cloud/PARCAE“ (Atlas-H) satelita, koji su imali mogućnosti infracrvenog (high-scale imagery) snimanja te nisu zavisili od vremenskih i atmosferskih prilika.

Tvrdnje o postojanju tajnog sistema ‘117L’

Slanje ovakvih vojnih satelita se nastavlja do danas, a SAD sa saveznicama iz programa “Five Eyes“ (Pet očiju, globalni obaveštajni sporazum) – Velikom Britanijom, Australijom, Novim Zelandom i Kanadom – koristi gotovo 120 vojnih i obaveštajnih satelita. Takođe, postoje brojne tvrdnje o postojanju posebnog tajnog sistema “117L“, koji bi mogao da ima još 30-ak satelita, a SAD ga koristi za nadgledanje nuklearnih lansiranja širom sveta.

Rusija ima između 74 i 90 vojnih satelita, većinom iz sistema za navigaciju i komunikaciju GLONASS, te satelite za obaveštajno izviđanje iz sistema “Kosmos“. Kineski vojni satelitski sistem “Yaogan“ se trenutno sastoji od ukupno 68 satelita, a Institut za mikro satelite, koji radi u okviru Kineske narodne armije, do 2025. godine planira lansiranje još 38 sličnih letelica u nisku zemljinu orbitu (LEO, Low Earth Orbit).

Još od prvih dana “Sputnjika“ počelo se i sa razvijanjem i projektovanjem različitih sistema za ometanje ili uništavanje protivničkih satelita. Iako se, barem u teoriji, od satelita ništa ne može sakriti, u praksi na njihov rad utiče veliki broj parametara, od fizičkih – kada se jednostavno osetljiva oružja i sistemi čuvaju u velikim hangarima, zgradama ili pod zemljom, preko vremenskih prilika, pa sve do onih u svemiru, kao što je uticaj Sunčeve radijacije i kosmičkog zračenja, te mikro-meteori i različite vrste “svemirskog otpada“, poput nefunkcionalnih satelita i delova raketa.

Rakete namijenjene pogađanju ciljeva unutar SSSR-a

SAD je već početkom ’60-ih godina modifikacijom već postojećih “Minute Man“ i “Jupiter“ balističkih raketa razvijao sisteme za obaranje ili uništavanje satelita u orbiti. Program “Bold Orion“ (NATO oznaka WS-199B) bila prva ovakva raketa sposobna da uništi satelit, a prvi test je obavljen 1958. godine. Usled nedovoljno sofisticiranih sistema za navođenje sa zemlje, raketa “Bold Orion“ je bila lansirana sa strateškog bombardera “B-47 Stratojet“, koji je mogao da leti na velikim visinama u Zemljinoj stratosferi, odnosno “na rubu svemira“. Jedna od lansiranih raketa je prošla na samo dva kilometra od američkog satelita “Explorer-6“. Ukupno je lansirano 12 raketa “Bold Orion“, a njihov ukupni uspeh je doveo do formiranja posebnog programa nazvanog ASAT (Anti-Satellite Weapon), koji će obuhvatati sve sisteme za uništavanje satelita.

Bela kuća je insistirala da ASAT bude najveća vojna tajna, pa je program dobio oznaku ASAT-ATS (ATS, Above Top Secret, iznad državne tajne). Za projekat je znalo samo uže rukovodstvo Vazduhoplovstva SAD-a te 12 direktora najvećih američkih vojnih i avionskih kompanija. ASAT-ATS je od 1962. godine uključio i Mornaricu (US Navy), koja ga je vodila pod imenom “Caleb SIP“ (Space Interceptor Program, program presretanja u svemiru). Rakete u oba ova programa su bile modifikovani balistički sistemi “Nike Zeus“, prvobitno namenjene pogađanju ciljeva unutar SSSR-a nuklearnim bojevim glavama. Daljim razvojem ove rakete će dobiti svoju posebnu oznaku “Thor“ (PGM-505) do sredine ’60-ih godina.

Iako je prvobitno bilo planirano da sve ove protivsatelitske rakete i sistemi budu naoružani sa jednom ili dve nuklearne bojeve glave, kasnije se odustalo od ovog koncepta, prvenstveno zbog nepoznatih efekata radijacije u orbiti Zemlje te EMP efekta prilikom detonacije (elektromagnetni puls), koji bi mogao da ošteti i “prijateljske“ satelite. Krajem ’70-ih predsednik Jimmy Carter je zahtevao razvoj novih raketa za obaranje satelita, kao odgovor na rusku vojnu svemirsku stanicu “Almaz OPS-2“ (koja je za Amerikance bila tajna sve do 1978. godine), te “Salyut-5 OPS-3“, koja je imala i oružane sisteme.

Sporazum UN-a o zabrani testiranja ASAT sistema

Početkom ’80-ih kompanija LTV Aerospace razvila je “kinetičku hiperputujuću raketu“ ASM-135. U pitanju je bila nadgradnja već postojeće rakete “Boeing AGM-69“, koja nije imala bojevu glavu, već je satelit uništavala udarom (kinetic strike) ili jednostavnim “odguravanjem“ satelita iz orbite, nakon čega bi on ili sagoreo u Zemljinoj atmosferi ili ušao u “neregularnu orbitu“, odnosno odlutao u svemir. Postojala je i verzija sa manjom nenuklearnom bojevom glavom, nazvana “ASM-135 MHV“ (Miniature Homing Missile, mala navođena raketa).

A onda je 20. avgusta 1985. godine predsednik Ronald Reagan odobrio prvo “pravo“ uništenje satelita u orbiti. Avion “F-15 Eagle“ je raketom “ASM-135“ oborio stari američki meteorološki satelit “Solwind P-78“. Ukupno je bilo pet testova rakete “ASM-135“, poslednji u septembru 1986. godine.

Početkom ’90-ih američka mornarica je takođe modifikovala svoje brodsko-podmorničke rakete “RIM-161“ za potencijalno korišćenje u obaranju satelita. Sama “ASM-135 ASAT“ raketa ima domet od 563 kilometra, u zavisnosti od visine sa koje se lansira. Brzina leta je između 10 i 12 mahova (od 10 do 12 puta brže od zvuka) kada se cilj nanišani infracrvenim sistemom (IHDSA, Infrared High-Distance Seeker Assembly).

U novembru prošle godine radna grupa Ujedinjenih nacija usvojila je sporazum o zabrani daljeg testiranja ASAT sistema, kako se u u opasnost ne bi doveli civilni i komercijalni sateliti, od kojih mnogi obezbeđuju TV, radio i internet signale širom sveta. Rezoluciju trenutno poštuju sve članice UN-a, iako ona nije obavezujuća.

Rusija i Kina imaju odgovor na američki izazov

Kina od sredine ’90-ih razvija ovakve antisatelitske sisteme. Godine 2007. je uništila sopstveni satelit “Fengyun-1C“ korišćenjem rakete “SC-19“, koja, slično američkoj, nema bojevu glavu, već koristi snagu kinetičkog udara. Ova raketa je testirana u osam testova sve do 2013. godine. Stručnjaci upozoravaju da je samo jedan od ovih testova stvorio više od 40.000 malih delova (HVD, High Velocity Debris), koji putuju sva puta brže od zvuka i mogu da potencijalno oštete druge satelite, ili čak Međunarodnu svemirsku stanicu (ISS). Sredinom 2018. godine Kina je testirala novi sistem “Song Neng-3“, lansiranjem rakete sa veće rakete-nosača u Zemljinoj orbiti, što je prvi sistem onakve vrste u svetu.

Rusija je 2015. testirala svoj antisatelitski sistem koji koristi raketu “PL-19 Nudol“. Ova raketa postoji i u verziji “A-235“, koja se može lansirati sa aviona MiG ili Suhoj. Prvenstvena namena sistema “PL-19 Nudol“ je sprečavanje nadzora iz orbite nad veoma osetljivim delovima Ruske Federacije, poput regiona Moskve i Sankt Peterburga, te vojnih instalacija, poput baze “Ramenki“, kompleksa “Zhitkur“ i raketnih silosa unutar uralskih planina. Rusija je uspela i da demonstrira uništenje satelita raketom “PL-19 Nudol“ u novembru 2021. godine, kada je oborila sopstveni neaktivni satelit “Kosmos-1408“. Delovi ovog satelita su dve nedelje kasnije udarili u ISS, a posada je morala da manevriše kako bi izbegla “oblak“ od najmanje hiljadu manjih i većih fragmenata uništenog ruskog satelita. Zanimljivo je i da su i pilot i kopilot na ISS-u u to vreme bili upravo ruski kosmonauti.