Marina Vulović: Međusobno priznanje Srbije i Kosova najelegantnija opcija

„Francusko-nemački plan je dobar prvi korak ka normalizaciji jer bi omogućio formalizovanje odnosa između Srbije i Kosova“, smatra dr. Marina Vulović, istraživačica na Njemačkom institutu za međunarodne i sigurnosne poslove (SWP) u Berlinu. „Srbija bi prihvatila međunarodni suverenitet Kosova, bez prihvatanja de jure nezavisnosti. Međutim, time nije rešena tenzija koja postoji između stava Srbije da je Kosovo deo njene teritorije i stava Kosova da je nezavisna država. Sve dok se ta dva diskursa ne usklade, verujem da neće biti trajnog rešenja“.

Sagovornica, čija ekspertiza obuhvata Zapadni Balkan i politiku proširenja Evropske unije, ukazuje da je francusko-njemački plan dobro prijelazno rješenje koje bi vodilo punoj normalizaciji odnosa kroz međusobno priznanje Srbije i Kosova.

„Ako Srbija želi da uđe u Evropsku uniju, mislim da je međusobno priznanje najelegantnija opcija za obe strane, jer će im omogućiti da sarađuju na istom nivou i da se ne blokiraju pri ulasku u EU. Pritom bi EU morala da garantuje implementaciju do sada potpisanih dogovora u okviru briselskog dijaloga, kao što je etabliranje zajednice opština sa srpskom većinom. Bez toga će Srbija teško prihvatiti ovaj novi plan“, kaže Vulović.

Mišljenja je da je najrealnije rješenje za sjever Kosova u okviru zajednice opština sa srpskom većinom te da tu zajednicu treba napraviti prema nekom od već postojećih, funkcionalnih modela autonomije koji postoje u Evropskoj uniji, a u skladu s Ustavom Kosova.

„Treba se podsetiti da je Ustavni sud Kosova preporučio formiranje zajednice po Briselskom dogovoru iz 2013. godine, a ne po principu bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske, što premijer Kosova Albin Kurti često naglašava. Nikome ovaj disfunkcionalni model ne bi odgovarao, sem možda trenutno Beogradu. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države takvu implementaciju svakako ne bi dozvolile.

Funkcionalna zajednica po gore navedenim principima bi omogućila paralelnim institucijama na Kosovu, finansiranim iz Beograda, da se integrišu u institucije zajednice, što bi značilo da Srbi na Kosovu koji zavise od takvih institucija i dalje mogu da se finansiraju. Ali, za sve ovo je potrebna dobra politička volja, koja se ne vidi u krugovima dominantne Srpske liste, ali ni u Beogradu niti u Prištini.“

Ocjenjujući međudržavne odnose zemalja Zapadnog Balkana ističe da ima dosta mjesta za napredak, posebno u odnosima između Srbije i Kosova, te Kosova i Bosne i Hercegovine.

„Jedan od najdezintegrativnijih faktora je, kao po običaju, režim predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ne samo što potpiruje vatru s Kosovom već 10 godina, nego to isto radi i u regionu, u bosanskohercegovačkom entitetu Republici Srpskoj ili Crnoj Gori. Dodatni faktor nestabilnosti su Milorad Dodik i, verujem u poslednje vreme, Albin Kurti, koji svojom konfrontativnom politikom sa Srbijom i na severu Kosova ne širi mir“, tvrdi Vulović.

Kritike protiv Schmidta ‘opravdane’

Prema njenim riječima, etnonacionalizam ne samo da usporava demokratizaciju država na Zapadnom Balkanu, kao što je slučaj s Bosnom i Hercegovinom ili Srbijom, već je glavni destabilizujući faktor u regionu.

„Sever Kosova je takođe jedan od primera, pri čemu izražen etnonacionalizam u Srbiji sprečava suočavanje sa realnošću, a to je da Kosovo funkcioniše kao nezavisna država, iako svi u Srbiji kliču ‘Kosovo je Srbija’. To se da svesti na etnonacionalističku fantaziju da je Srbija svuda gde žive Srbi i gde su ginuli Srbi, tako i na Kosovu. Pritom, jedno nasleđe etnonacionalističke politike devedesetih su i političke elite koje trenutno vode mnoge države u regionu. Te elite su ‘zarobile države’ na Zapadnom Balkanu koristeći korupciju za sprovođenje privatnih interesa, koji nisu demokratizacija, već kontinuitet praksi koje bi ih održale na pozicijama moći“, ukazuje sagovornica.

Komentirajući uspon desnice i autoritarnih lidera u Evropi izjavljuje da autoritarni lideri rado sarađuju s drugim autoritarnim liderima i kao primjer navodi saradnju između Viktora Orbana i Aleksandra Vučića.

„Ali dugoročno to regionu ne može doneti ništa dobro, jer autoritarni sistemi koncentrišu moć u rukama pojedinaca i elita, koje na duge staze takve privilegije ne žele da dele s drugima. Zato jedino demokratije u Evropi mogu da doprinesu evropskim integracijama Zapadnog Balkana.“

Potom se osvrnula i na politička zbivanja u Bosni i Hercegovini, a posebno poteze visokog predstavnika međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini Christiana Schmidta koji je na udaru kritika u zemlji, ali i Njemačkoj iz koje dolazi.

„Bitne reforme, kao reforma biračkog zakona, treba da dolaze iznutra, a ne od strane institucije Ureda visokog predstavnika (OHR-a) koja je već godinama na meti kritika da poseduje prevelika ovlašćenja u jednoj suverenoj državi i da bi njena uloga trebalo da bude konsultativne prirode, ne da menja birački zakon na dan izbora. Mislim da su kritike protiv Christiana Schmidta opravdane, jer su ojačale uticaj etnonacionalističkih partija u Bosni i Hercegovini“, jasna je Vulović.

Članstvo u EU nije čarobni štapić

Napominje da Berlinski proces nudi dosta potencijala za jačanje ekonomske saradnje između šest zapadnobalkanskih zemalja te konstatira da je proizveo Regionalnu kancelariju za saradnju mladih (RYCO), kao i regionalni ugovor o roamingu, a podsjeća i na to da su na posljednjem samitu u Berlinu u novembru 2022. godine potpisani i bitni dogovori o slobodi kretanja s ličnom kartom na Zapadnom Balkanu.

„Pritom, Berlinski proces skreće pažnju i unutar Evropske unije na ekonomske potencijale regiona, kao recimo u domenu zelene energije, što može da poveća investicije na Balkanu. Ali, Berlinski proces, kao i mnogi drugi procesi na Balkanu, pati od teškoća pri implementaciji. Svemu tome je uzrok nedostatak perspektive za članstvo u Evropskoj uniji na Zapadnom Balkanu. Berlinski proces može da bude funkcionalan instrument umrežavanja i ekonomskog rasta za region samo ako je eksplicitno povezan s perspektivom članstva, ako ne punopravnog članstva u Evropsku unije, onda sukcesivnog članstva u zajedničkom tržištu Evropske unije“, obrazlaže sagovornica.

Smatra da bi ubrzane evropske integracije regiona bile samo djelimično rješenje, jer region u trenutnoj situaciji nije spreman za ulazak.

„S takvim nivoom korupcije, elitama na vlasti kao što su Aleksandar Vučić, Milorad Dodik, Milo Đukanović i slični te trenutnim stanjem u oblasti slobode medija, region nije spreman za članstvo, niti je Evropska unija spremna za takve nove članice. Mislim da je realnije ponuditi alternative druge vrste regionu, kao što je sukcesivno članstvo u zajedničkom tržištu Evropske unije i bolja regionalna integracija i saradnja, što bi mogla da ima pozitivne efekte za stanovništvo i bez punopravnog članstva.“

Poručuje da bi ulazak u Evropsku uniju sam po sebi, bez suštinskih reformi, mnoge zemlje regiona doveo u situaciju u kojoj se trenutno nalazi Mađarska koja je dio Unije, ali da tamo ljudi i dalje žive u jednom hibridnom režimu, zarobljenoj državi, bez slobode medija i suštinske demokratije.

„Članstvo u Evropskoj uniji nije čarobni štapić koji bi rešio sve probleme u regionu. Zato mislim da bi Evropska unija trebala ozbiljno da razmisli o alternativnim modelima angažovanja i saradnje s regionom, koji bi baš lokalnom stanovništvu doneo boljitke. To bi značilo mnogo više investicija na Zapadnom Balkanu, integracija u zajedničko tržište… Ovakvi mehanizmi bi trebalo da dovedu do veće društveno-ekonomske konvergencije između zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije, što bi suštinski poboljšalo živote ljudi. Ali, za ovakav poduhvat Evropska unija mora da obezbedi više novca za region, a Zapadni Balkan transparentn(ij)e institucije“, zaključuje dr. Marina Vulović.