Sociologinja Lea David: Umjesto pomirenja, treba forsirati ponovno upoznavanje

Sociološkinja Lea David (1976, Beograd) vanredna je profesorka na Odseku za sociologiju Univerzitetskog koledža u Dublinu. Njena studija Prošlost nas ne može izlečiti (REKOM, mreža pomirenja, Beograd, prevod Stefan Stojanović) koja ima neku vrstu podnaslova Propisano sećanje – opasnosti standardizacije u ime ljudskih prava izazvala je interesovanje među stručnjacima; nagrađena je priznanjem “Gordon Hirabayashi” koje dodeljuje Američka sociološka asocijacija.

U intervjuu, nakon beogradske promocije njene studije, iznosi stavove o pomirenju u eksjugoslovenskom prostoru, pravdi za žrtve, nepoželjnim posledicama modela moralnog sećanja, potrebi shvatanja stvarnih potrebama preživelih…

• Moralno sećanje je sveobuhvatna kategorija koja se može, kako iznosite u svojoj knjizi, sažeti u sintagme ‘suočavanje sa prošlošću’, ‘dužnost da pamtimo’ i ‘pravda za žrtve’. Zar svako drugačije poimanje sećanja ne bi bio falsifikat, laž sa umišljajem?

– Ono što ja zovem moralnim sećanjem je fenomen koji se razvio u poslednjih četrdesetak godina, od osamdesetih naovamo. Moralno sećanje je novi oblik memorijalizacije koji niče, razvija se iz ideja i ideologije ljudskih prava. Ljudska prava se nisu bavila procesima sećanja sve do novog, takozvanog trećeg talasa, kada su se zagovornici ljudskih prava, kako aktivisti tako i pravnici i akademici, počeli da se bave pitanjem kako da se zemlje koje prelaze iz diktature i nasilja učiniti odgovornim za masovna kršenja ljudskih prava (poput zemalja Latinske Amerike, Istočne Evrope, afričkog kontinenta i delova Azije).

Dileme s kojima se nose pobornici ljudskih prava od sredine sedamdesetih baziraju se na spoznaji da nije dovoljno samo pisati izveštaje o kršenju ljudskih prava, već je neophodno pronaći mehanizme koji će pomoći tranziciji ka demokratiji i prihvatanju odgovornosti za počinjene zločine. Devedesete su u tom kontekstu izuzetno značajne, jer se tada oblikuju mehanizmi tranzicione pravde koji u početku podrazumevaju isključivo pravne mehanizme koji se shvataju okosnicom prihvatanja odgovornosti i neophodnom koraku ka vladavini demokratije i ljudskih prava. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji i genocid u Ruandi, osnivanje trubunala za krivično gonjenje odgovornih za zločine, kao i komisija za istinu i pomirenje u kontekstu Južne Afrike, postaju deo opšteprihvaćenih mehanizama tranzicione pravde. Tu nije bilo ničeg novog, ali su to pobornici ljudskih prava okupili na jedno mesto i stavili pod okrilje onoga sto mi danas poznajemo kao tranziciona pravda.

• U tom kontekstu, sećanje i memorijalizacija su do sredine devedesetih marginalizovani i nije im se pridavao veći značaj?

– Od dvehiljadite naovamo, načini na koje se pamte zločini postaju centralni i za tranzicionu pravdu i za ljudska prava uopšteno govoreći. Tri principa moralnog sećanja se oblikuju i kristališu: neophodnost suočavanja s prošlošću na nivou nacije, moralna dužnost da se zločini i žrtve pamte i fokus na pravdi za žrtve. Iako ova tri načela imaju svoje specifične istorijsko društvene korene i baziraju se (kako moja knjiga pokazuje) na postulatima koji mnogo više odažavaju želje nego stvarnost, danas je gotovo nemoguće videti i razumeti procese sećanja van ove paradigme.

Ovaj danas sveprisutni i umnogome jedini poželjni oblik sećanja, nije jedini i direktno se sukobljava sa modelom sećanja koje propisuju nacije, države. Moralno sećanje, koje reflektuje ideologije ljudskih prava, i propagira se na globalnom nivou (kroz institucije ljudskih prava, nevladine organizacije i budžete) se direktno sukobljava sa načinima na koje nacije države sprovode politike sećanja. Nacije vide u formiranju politika sećanja svoje neotuđivo pravo, jer time definišu i homogenizuju pripadnike svoje nacije. U tom smislu, nacionalno sećanje, koje je u suprotnosti sa moralnim sećanjem, ima za cilj, ne da ustanovi odgovornost za počinjene zločine, već da definiše željeni identitet, uključujući i to ko pripada naciji a ko ne, i time sačuva kontrolu i monopol nad biračkim telom. Takva homogenizacija nacije se najbolje vidi kroz zvanične komemoracije, izgradnju spomenika i muzeja, komemorativne kalendare svetkovina, praznika i komemorativnih dana, udžbenike iz istorije, dodele povelja i priznanja i tako dalje. Dakle, ta dva modaliteta sećanja, nacionalno i moralno sećanje imaju različite ciljeve i modus operandi. Naravno, oni se takođe često prepliću, i, iako je često slučaj da se države obevezuju na principe moralnog sećanja, nikada ne treba izgubiti iz vida činjenicu da će one prigrliti moralno sećanje samo i onoliko koliko to odgovara politikama nacionalnog sećanja.

• Brojni su primeri koji ukazuju na – recimo – zaborav i nečovečan odnos prema žrtvama, bolu preživelih?

– Iznosim u knjizi argumente zašto model moralnog sećanja ne funkcioniše. Pokazujem na primerima Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, ali i na primeru izraelsko-palestinskog konflikta, da model moralnog sećanja, iako popločan dobrim namerama, povlači sa sobom niz nepoželjnih posledica. Na žalost, moje istraživanje pokazuje da moralno sećanje, i nametanje ova tri principa, ne samo da ne jača vladavinu ljudskih prava, već osnažuje nacionalizam i stvara nove društveno ekonomske podele.

U kontekstu eksjugoslovanskih prostora, mi se već gotovo trideset godina nalazimo u takozvanom danu mrmota. Iste sintagme se ponavljaju kao mantra. Da se treba suočiti sa prošlošću, da je to važno i za ozdravljenje društva i za dostojanstvo i pijetet žrtvi, ali to su sve floskule koje se ne bave suštinskim pitanjima. Evo, recimo, pomenuli ste zaborav. Knjiga ne propagira niti zaborav niti sećanje, jer to nije moje mesto, niti bilo koga od nas, krucijalno je pitanje šta se pamti. Da li je sećanje usmereno na žrtve kao takve i na zločine koje su im naneti, što je u suštini izuzetno redukovani pristup, gde se žrtve svode na akt zločina, ili se pamte životi i dela koji su ti ljudi za života podarili svoj bližnjim i svojoj zajednici? Ili se pamte događaji u kojima su ti životi oduzeti? To su potpuno različite polazne tačke i podrazumevaju različite stvari. Takođe, važno je napomenuti da nas istraživanje o Holokaustu uči da preživeli ne mogu ili svesno ne žele da se im stravični događaji budu jedina životna odrednica.

• Registrujete diskurse pomirenja i izlečenja i kažete da su oba netačna? Da li su pomirenje i izlečenje i inače neostvarivi, ili su ovdašnja specifičnost?

– Diskursi pomirenja i izlečenja nisu isti. Diskurs izlečenja je ponikao iz psihoanalitičkog stanovišta, odakle su već sedamdesetih godina preuzete glavne ideje koje su danas postale floskule i opšte mesto. Ideja da se ljudska psiha može izlečiti ukoliko se pojedinac suoči sa svojim traumama, em je umnogome osporavana kao isključivo zapadni princip razumevanja trauma koji se bazira na verbalnom (recimo na primeru Kambodže vidimo da postoje drugačiji modaliteti koji su bazirani na kulturnim i religijskim načelima), em se takav model, a to je još važnjije, ne može jednostavno prepisati na cela društva.

Jezik izlečenja, takođe, u velikoj meri određuje šta je patološko. Na primer, postoje odlična istraživanja koja ukazuju na to da tišina, u kontekstu postkonfliktnih zajednica, ne mora da bude sinonim za poricanje, već za koegzistenciju i razumevanje. Dakle, diskurs i vokabular izlečenja umnogome ometa i odmaže shvatanju stvarnih potreba preživelih. Diskurs pomirenja o kojem se priča već praktično decenijama, prosto nije niti realan niti je važan. Nema nikakvog smisla terati ljude da se pomire, kad se ne radi o svađi, već brutalnom otimanju ljudskih života. Umesto forsiranja pomirenja, treba forsirati ponovno upoznavanje. Prvo izdaleka, malim koracima, kroz projekte koji su od značaja za sve strane.

• Memorijalizacija danas ne ukazuje na afirmaciju ideje ljudskih prava, produbljuje podele i neprijateljstva. Ovo je jedna od Vaših osnovnih teza u knjizi. Postoji li rešenje?

– Knjiga poziva na novi početak gde će se hrabro i otvoreno otvoriti pitanja koja su tabu. Recimo, u Srbiji su ratni veterani generalno stigmatizovani kao zločinci. Međutim, stvarnost je mnogo složenija i istraživanja pokazuju da su ljudi ratovali iz često dijametralno različitih poriva – od bukvalne odbrane svojih sela, od onih koji su dolazili u pljačke, onih koji su ubijali zarad različitih profita, ali i mnogih koji su se prosto zatekli na ratištu ili kao pripadnici JNA, ili su bili nasilno mobilisani. Međutim, niko se ne bavi time na sveobuhvatan način. U Hrvatskoj je, pak, obrnuta situacija, jer s protokom godina broj veterana raste. Upravo se u tim razlikama jasno vidi šta je korisno za države, ali su tu, naravno, ljudi kao ljudi i njihovi životi nevažni.

• Vidite li bar neki napredak u uspostavljanju pristojne atmosfere u postjugoslovenskim državama, odnosno društvima, ili se beleže tek neuspešni pokušaji suočenja i pravde za žrtve? Odnosno, smišljeno se radi na kontinuitetu u podsticanju mržnje iz dnevnopolitičkih razloga? Delovi civilnog društva rade na edukaciji mladih, komunikaciji kulturnih stvaralaca, druženju?

– Bez izuzetka, ali i sa velikim razlikama, sve postjugoslovenske države u tom pogledu ne da stagniraju, nego idu sve dublje u nacionalizam. To nije čudno, i ratovi su zapravo samo otpočeli procese dubokog ukorenjenja nacionalizma koji se doživljava kao jedini i poželjni oblik uređenja država.

Iako sada rad civilnog društva i nevladinih organizacija može izgledati krajnje utopijski i uzaludno, postoje najmanje dve stavke čiji će se plodovi videti u budućnosti. Pre svega, naravno, dokumentacija. Iako ona zaista nema snagu (kao što se obično smatra) da promeni percepcije ljudi o ratnim zločinima (i zločincima), to će u jednom trenutku biti temelj razumevanja prošlih ratova. Možda taj dan nije blizu, ali ja sam sigurna da će se jednog dana mnogo veća pažnja posvetiti dokumentaciji.

Zatim, upoznavanje. Iako moje istraživanje pokazuje da su projekti koji uključuju pripadnike različitih etničkih grupa koji se bave suočavanjem s prošlošću, u suštini neefikasni – bitno je da takvi projekti omogućuju susrete i ponovna upoznavanja, što je u osnova za suživot.

• Ima primera prijateljske komunikacije, pogotovu mladih ljudi iz regiona. Kakve su šanse za to da njihova budućnost bude rasterećena balasta prošlosti? Da li vidite više huligana na stadionima ili pristojnog mladog sveta; možda su nasilnici samo glasniji?

– Region tek treba da jača profesionalne mreže, umetničke projekte, i tako dalje. Nažalost, mlade generacije dobijaju informacije o prošlosti uglavnom od roditelja, bliske zajednice i iz medija, te vide samo nacionalističku perspektivu. Za većinu, druge perspekive ne postoje. Uz stope nezaposlenosti i korupciju, gde se zemlje decenijama osiromašuju, nacionalizam pruža osećaj pripadnosti. Tako da, iako građane malo zanima prošlost, u javnom diskursu vidimo da simboličko klicanje ratnim zločincima, jer se, paradoksalno, tako osećaju sigurnijim.

• Gde u svemu vidite snažnu propagandu i nastavni proces koji podstiče nacionalizam ili ga ne suzbija?

– Škole nikada nisu imale toliko negativan uticaj kao danas. Nastavni programi su redukovani i uglavnom predstavljaju propagandu. Kritičko razmišljanje praktično ne postoji. Nastavnici su ostavljeni da se sami suočavaju sa strukturalnim i finansijskim, a ne samo obrazovnim izazovima. Oni, naravno, i kad žele, nemaju kapacitet da se bore sa svim problemima. Uz sve to, nasilje je postalo svakodnevica u školama.

• Kaznena politika sigurno nije suštinski odgovor na sukobe i ruganje bolu žrtava, nacinonalistički kontinuitet. Da li je isključujete kao mogućnost da se društvena atmosfera iole upristoji?

– Kaznena politika kao takva ne može sama da bude odgovor ako ne postoje društvene strukture koje jasno osuđuju takve ispade. Zakoni koji kažnjavaju negiranje holokausta, recimo, mogu biti pozitivni samo ukoliko celo ili makar većina društva vidi u njima koncenzus normi i vrednosti. U slučaju prostora bivše Jugoslavije, takvi zakoni ne bi bili podržani čak ni od same političke elite. Ovde je potrebno resetovanje svih sistema da bi bilo moguće preusmeriti norme i vrednosti društva.