Nenadić: Iako član stranke, Vučić u kampanji nastupa kao šef države

Programski direktor Transparentnosti Srbija Nemanja Nenadić godinama kontinuirano prati izbore u Srbiji na svim nivoima i konstatuje brojne nedostatke i zloupotrebu položaja koja političke stranke i koalicije stavlja u neravnopravan položaj. U intervjuu najpre govori o stepenu regularnosti na početku predizborne kampanje za parlamentarne i lokalne izbore koji će se održati 17. decembra.

“Razni oblici zloupotreba ili blaže rečeno ‘korišćenja javne funkcije i javnih resursa protivno njihovoj svrsi’ su izrazito zastupljeni i u ovoj kampanji. U stvari, glavni problem sa kojima se Transparentnost Srbija suočava kada prati ‘funkcionersku kampanju’, što činimo sistematski od izbora 2012, jeste to što se uveliko izbrisala razlika između neizbornog i izbornog perioda. Vlast, a naročito njeno oličenje, Aleksandar Vučić, u neprestanoj je kampanji, a pored toga, praktično je svaka druga godina izborna.

Vlast je počela da hvata zalet za izbore od marta na način koji je podrazumevao ozbiljnu zloupotrebu javnih resursa. Organizovano je pet de facto stranačkih mitinga, samo pod drugom ‘firmom’, u formi ‘obilaska okruga’ i ‘susreta predsednika sa građanima’. Sve to je, očigledno, trebalo da posluži kao zamajac za formiranje takozvanog ‘Narodnog pokreta za državu’, odnosno nekakve ‘nad-stranke’ koja je trebalo da izađe na izbore očekivane u proleće sledeće godine”, kaže naš sagovornik.

• Do toga nije došlo. Šta se promenilo?

– Čini se da su na napuštanje tog plana uticali razni faktori, kao što su masovni protesti iz maja ove godine, možda protivljenje unutar Socijalističke partije Srbije da se i ta stranka utopi u novi pokret, bez čega on ne bi imao mnogo smisla. Možda su bili značajni i neki spoljnopolitički razlozi. Tako da sada imamo “klasičnu“ funkcionersku kampanju, koja se kombinuje sa raznim vidovima već viđenog – finansijska pomoć nekim kategorijama stanovništva (penzioneri), reprogrami dugova prema javnim preduzećima (beogradski Infostan), predstavljanje investicija iz skupih kredita koje će otplaćivati buduće generacije kao ostvarenja stranke na vlasti… Svedočenja da je javni sektor upregnut u stranačku mašineriju su ostala neispitana, kao i aktuelne objave o prikupljanju sigurnih i kapilarnih glasova u javnim institucijama.

• Već ste konstatovali da je na delu, kao i 2020. godine, ‘predsednička kampanja za Skupštinu Srbije’.

– Promenio se zakon i status predsednika. Do 2021. Vučić nije imao obavezu (kakvu su imali, na primer, ministri ili gradonačelnici) da nedvosmisleno predoči javnosti da li nastupa kao predsednik stranke ili kao predsednik države, a sada je ima. Pored toga, pošto već pola godine on više nije predsednik stranke, više nema nikakve zabune u kom svojstvu mu se obraćaju stranačke kolege i novinari kada kažu “predsedniče“. Rezultat je da se na raznim sajtovima i društvenim mrežama gde se objavljuje šta Vučić radi ili priča, nešto više nego ranije vodi računa o tome da li se objavljuju informacije koje nekako mogu da se podvedu pod vršenje državne funkcije, odnosno izjave partijsko-političke prirode.

• Nema, dakle, jasnog razgraničenja?

– Nema. To se pokazalo na veoma drastičan način na prva tri predizborna skupa Srpske napredne stranke. Vučić je najavljen, ne kao član i bivši predsednik te stranke, niti kao nosilac njene liste, već baš kao “predsednik Republike“. Tako su govore preneli i svi mediji, a u stvari je održao klasičan predizborni motivacioni govor. Agencija za sprečavanje korupcije koja je zadužena da prati poštovanje zakonskih obaveza funkcionera se tim povodom nije oglašavala.

• Da li finansijski izveštaji ukazuju na koruptivno ponašanje u dosadašnjim predizbornim kampanjama? Dosad nije bilo nikakvih eventualnih posledica i niko zbog toga nije procesuiran.

– Izveštaji o finansiranju ranijih izbornih kampanja nisu potpuni, a u najmanju ruku nisu bili sačinjeni na propisani način. Veoma često se ne može zaključiti na osnovu onog što je podneto koliko je plaćeno po jednom bilbordu kod jedne firme, da li je prijavljen pod nekom stavkom trošak oglašavanja na društvenim mrežama i slično. Ima, naravno, i stvari kod kojih su sumnje u prekršaje očiglednije. Na primer, CINS (Centar za istraživačko novinarstvo Srbije, prim. aut.) je istraživao pitanje prijavljenih troškova oglašavanja kroz zakupljene termine, na osnovu čega se može zaključiti da su oni plaćeni po manjoj jediničnoj ceni nego reklame, a da razlika nije prikazana kao popust, iako je to suprotno propisima o oglašavanju. Takođe, i pored brojnih osnova za sumnju vidimo da Agencija nije vršila poređenje istih troškova kod raznih stranaka, a samo takvo poređenje bi moglo da potvrdi ili da opovrgne sumnje da su neki od učesnika izbora preuveličavali troškove kako ne bi morali da vrate višak dobijenog novca u budžet ili, pak, da drugi nisu prijavili troškove koje su imali, jer su oni plaćeni na neki nezakonit način.

Za ovu konkretnu kampanju veliki je problem to što Agencija nije ispitala sumnje u nepravilnosti onoga što je kampanji prethodilo. Tu mislim na troškove skupova koji su održani početkom godine, na pitanje angažovanja javnih službenika na stranačkim društvenim mrežama (za šta znamo, pre svega iz saopštenja kompanije Meta i nekadašnjeg Twittera), i naročito na pitanje troškova masovnog mitinga od 26. maja 2023. u Beogradu. Agencija je odgovorila novinarima da će se time baviti tek kada bude razmatrala godišnje finansijske izveštaje za 2023, to jest, tek negde na leto sledeće godine. Pritom je očigledno reč o višemilionskim troškovima (u evrima), a veliko je pitanje da li su neki od njih uopšte mogli biti plaćeni na zakonit način (na primer, dnevnice za učesnike).

• Šta ste zaključili iz nedavnog Vučićevog predizbornog nastupa u Smederevu?

– Govor u Smederevu je dodao novu dimenziju kampanji utoliko što je Vučić izričito pomenuo da “neće biti više predsednik države“, ukoliko parlamentarna lista koja nosi njegovo ime izgubi na skupštinskim izborima, “jer više ništa ne bi mogao da uradi za građane“. To je svojevrsno priznanje nečega što je i inače očigledno, da je od 2017. centar političke moći u državi izmešten iz Nemanjine (sedište Vlade Srbije, prim. aut.) na Andrićev venac, bez obzira na to šta piše u Ustavu. Tu izjavu bi trebalo tumačiti kao “podizanje uloga“ i dodatno motivisanje pristalica, koje su mnogo više Vučićeve, nego partijske.

• I na nižim nivoima primetne su koruptivne radnje i zloupotrebe, od ucenjivanja radnika opštinskih uprava i javnih preduzeća do korišćenja opštinskih vozila za prevoz funkcionera i pristalica SNS-a.

– Problem kod takvih stvari je to što tužilaštvo ne reaguje ni preventivno, ni proaktivno. U tom smislu, nije primetna apsolutno nikakva razlika u odnosu na stanje od pre ustavne reforme, koja je, kako se tvrdilo, trebalo da poveća samostalnost tužilaca. Niti je tužilaštvo objavilo građanima šta sve predstavlja krivično delo u vezi sa izbornom kampanjom, niti je uvelo praksu da ispita sve informacije o mogućim zloupotrebama čim se one pojave u javnosti.

• Kolika je realna moć Agencije za sprečavanje korupcije? Da li se dosad ponašala nepristrano? Kakva su iskustva u realizaciji dosadašnjih izbora?

– Agencija u praksi svoje obaveze tumači usko i uglavnom ih tako i ispunjava (na primer, poštuje rokove za objavljivanje svojih odluka i izveštaja), a ovlašćenja ne koristi uvek kada tome ima mesta. Recimo, za sumnje da je prekršen Zakon o finansiranju političkih aktivnosti postoji dužnost objavljivanja odluka, pa se objavljuju. Za kršenje Zakona o sprečavanju korupcije, ta obaveza nije izričito propisana, pa se te odluke i ne objavljuju.

Otkad je uvedena obaveza hitnog postupanja po prijavama tokom izborne kampanje (od izbora 2020. godine), Transparentnost Srbija je ukazala na brojne slučajeve gde su ta pravila bila povređena, a slično su činile i kolege iz drugih nevladinih organizacija (CRTA, Birodi). Ishod je u mnogim situacijama bio razočaravajući. Na primer, Agencija ne tretira kao nedozvoljeno korišćenje javnih resursa za kampanju situaciju kada se u stranačkim spotovima nađu snimci iz javnih institucija, zato što su oni ranije načinjeni. Imali smo čak i slučaj spota koji je sniman na krovu zgrade Predsedništva, gde je zaključeno da nema povrede propisa, jer predsednik inače ima pravo da koristi taj prostor.

Na nekoliko takvih odluka smo se žalili, odnosno pokrenuli upravni spor još nakon izbora 2020. Upravni sud je, na urgenciju, 2022. odgovorio da će pritužba zbog sporog rešavanja predmeta biti razmotrena nakon okončanja izbora iz te godine. Ni godinu i po dana kasnije nema nikakvih novosti.

• Dosad su, dakle, svi ovakvi postupci ostajali nekažnjeni, a bilo ih je uoči svih izbora koje je sprovodila Srpska napredna stranka. Može li se tome stati na put?

– Žalosno je to što čak ni u slučajevima kada je Agencija utvrdila neke krupne nepravilnosti ili makar vrlo osnovanu sumnju da je do njih došlo, tužilaštvo nije te slučajeve rasvetlilo. Čuveni slučaj „trećeg čoveka iz kafane“, odnosno nekoliko hiljada identičnih priloga za kampanju SNS-a iz 2017, okončan je obustavom postupka zbog zastarelosti. Pri tom, kako se može videti iz CINS-ovog istraživanja, posle ping-ponga između nekoliko tužilaštva, predmet ispitivanja je bilo tek desetak prikazanih donatora. Čak ni činjenica da je nekoliko njih izjavilo da su uplatili tuđi novac, ili da uopšte nisu izvršili uplatu, nije bila dovoljna da tužilaštvo uzme izjave preostalih davalaca priloga i da utvrdi da li su nezakonite uplate bile organizovane (u kom slučaju zastara ne bi ni nastupila). Ne vidi se da su ispitivane ni informacije o tom slučaju koje je objavio portal Žig info iz Grocke.

• Vidite li naznake koruptivnog ponašanja u organima vlasti i lokalnih samouprava tokom dosadašnjih izbornih radnji?

– Kada je reč o korupciji, najveće sumnje se svakako mogu vezati za direktno davanje nekakvih poklona biračima. Istina, to se mnogo više dešavalo pre nego što su izbori raspisani, a predstavljano je javno kao pomoć članova stranke (koji su ujedno javni funkcioneri, poput direktora Fonda penzijskog i invalidskog osiguranja) građanima “iz ličnih sredstava“.

Kada je reč o korišćenju javnih resursa, nema nikakvih mehanizama koji bi obezbedili da se zna na koji način se oni koriste u izbornoj kampanji. Naš predlog je bio da se takve informacije (recimo o službenim vozilima, zapošljavanju, podeli pomoći) objavljuju proaktivno. Ovako, jedini način da se za to sazna, kao uostalom i kada je reč o pritiscima, jeste da neko od zaposlenih progovori.

Ono što je sigurno jeste da su antikorupcijski mehanizmi znatno slabiji. Na lokalnom nivou tome je doprineo prelazak u stanje gde privremeni organi odlučuju uz manji stepen transparentnosti nego kada je situacija redovna. Na primer, u Beogradu su sednice zatvorene za javnost.

• Da li Transparentnost Srbija prati kršenje zakona o korupciji u medijima? Vidimo svakodnevno favorizovanje vladajuće stranke na televizijama sa nacionalnom pokrivenošću – dokle to može da ide?

– Pratimo neke aspekte, one koji se odnose na finansiranje kampanje, odnosno da li su televizije objavile cenovnike i popuste, da li ih na sve primenjuju jednako. Kad je reč o zastupljenosti u programima, pratimo pre svega efekte funkcionerske kampanje gde nije nužno ili uglavnom nije reč o kršenju zakona.

• Kako, u pogledu kršenja Zakona o sprečavanju korupcije, ocenjujete dosadašnji tok izborne kampanje?

– Slično kao i kod ranijih izbora, mnogi funkcioneri vode računa i koriste rupe u zakonima. Najčešće biraju da upravo u ovom periodu organizuju događaje promotivnog karaktera ili izmišljaju pseudodogađaje kako bi bili što više u medijima u pozitivnom tonu. Sve su to stvari koje funkcionerima nisu zabranjene, ali svakako nisu ni u kakvoj obavezi da obilaze gradilišta, da drže sastanke, daju saopštenja i slično.

Ima, međutim i onih koji su prekoračili granice dozvoljenog. Na primer, veoma je aktivan ministar Goran Vesić, koji ne propušta priliku da nakon posete gradilištima, u svojim objavama na zvaničnom Facebook nalogu ukaže na to da “Srbija ne sme da stane“ i tako koristi javnu funkciju da promoviše svoju stranku.