I Pentagon griješi, uprkos najvećem budžetu na svijetu

Iako ima najmoderniju vojnu opremu u svijetu, Pentagon ne samo da nije nepogrešiv, već se često dešavaju greške i propusti, koji se završavaju fatalno za osoblje na terenu.

Pentagon ima veći budžet od sve tri ostale svjetske sile, Kine, Rusije i Indije, zajedno (AP)

Američki Kongres je nedavno odobrio novi budžet Ministarstva odbrane SAD, poznatijeg kao Pentagon. Novi rekordni budžet od ukupno 841.4 milijardi dolara obuhvata i 5.2 odsto povećanja zarada oficira i vojnika, te veća izdvajanja za projekte modernizacije i unapređenja.

Pentagon godinama unazad ‘obara rekorde’ u federalnom izdvajanju SAD, budući da je svaki naredni bio veći za oko 240 miliona dolara. Pentagon nema samo daleko najveći budžet od svih članica NATO-a, već i od sve tri ostale svetske sile, Kine, Rusije i Indije – zajedno. Iako ima najmoderniju vojnu opremu u svetu, a SAD imaju i najveću odbrambenu industriju na svetu, Pentagon ne samo da nije nepogrešiv, već se često dešavaju greške i propusti koji se završavaju fatalno za osoblje na terenu.

Avion zvani ‘Suzana’

U maju 1987, za vreme Iračko-Iranskog rata, koji je u to vreme trajao već osam godina, američka pomorska izviđačka fregata se nalazila na misiji u Persijskom zalivu. Glavni brod ove frigate je bio ‘USS Stark’ (FFG-31), u to vreme ponos američke Mornarice. Ova fregata je obavljala različite misije na Bliskom Istoku još od 1984, i bila je deo grupe ‘Middle East Force’. Pomorska grupa je bila prethodnica današnjih ‘super nosača aviona’ i borbenih grupa koje često patroliraju u Mediteranu, Persijskom zalivu, sve do Indijskog okeana i Južnog kineskog mora. ‘USS Stark’ je bio u to vreme i najbrži teški razarač, progonjen ‘čudom tehnike’, dva ‘General Electric LM-2500/30’ motora sa gasnim turbinama, uz još dva dodatna ‘REACT’ pomoćna generatora. To je brodu davalo ukupnu snagu od preko 32-megavata i brzinu od 30 čvorova (55 kilometara na čas), uz domet od preko 5 hiljada nautičkih milja (preko 9000 kilometara). To je za razarač ovog tipa bilo potpuna novost, te je donela potpuno novi koncept ‘globalne prednosti i prisutnosti na moru’ (global sea presence and advantage) za Pentagon.

Ono što se u to vreme nije znalo, budući da je bilo strogo čuvana vojna tajna, je i da je ‘USS Stark’ bio brod za ‘elektronsko ratovanje’ (electronic warfare), tada potpuno novi koncept, koji će svoju ‘svetsku premijeru’ doživeti nešto kasnije devedesetih godina u prvoj ‘Pustinjskoj oluji’ u Iraku, te za vreme sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Opremljen posebnim sistemom ‘Raytheon-Hughes AN/SLQ-32’, brod je mogao da nezavisno i automatski detektuje neprijateljske letelice, balističke projektile, te da ometa elektronske sisteme za biranje meta na avionima i brodovima. Verzija na ‘USS Stark’ (koja je prethodno bila testirana i na drugom razaču, USS Bowen) je nosila naziv ‘SLQ-32-V3’, a koja je imala i dodatne antene za ‘EAC’ elektronske napade i ometanje neprijateljskih radara. I dok je u sumrak tog sudbonosnog 17. maja 1987 ‘USS Stark’ bio u patroli blizu obala Saudijske Arabije, nedaleko od pomorske granice Iraka i Irana, sistemi za elektronsku detekciju neprijatelja su se odjednom oglasili. Iako je u prvo vreme računar detektovao manju letelicu, za koju se mislilo da je Iračka raketa, za nekoliko minuta je radarski presek postao mnogo veći. Letelica je detektovana kao irački ‘Mirage F-1’ lovac-bombarder, proizveden u Francuskoj još početkom sedamdesetih. Oko 22 časa, oficiri na brodu su poslali upozorenje iračkom avionu da se ne približava fregati, ali nije bilo nikakvog odgovora. Oficirima na brodu je bilo čudno i to što avion nije aktivan ni na jednoj frekvenciji tipičnoj za ‘Mirage F-1 EQ-5’, verziji koju je posedovao Irak. Sistem ‘AN/SLQ’ je već ‘zaključao’ metu (radar lock-on), kada je brod pogodio projektil, a nekoliko minuta kasnije i drugi. Brodski sistemi ‘CIWS’ za detekciju napada, kao ni sam ‘AN/SLQ’ sistem nisu detektovali projektile. Prvi projektil nije eksplodirao, ali je raketno gorivo izazvalo veliki požar na jednoj od brodskih paluba. Drugi projektil je napravio veliku rupu na strani broda, a od eksplozije je poginulo 37 mornara i oficira, dok je 21 bilo lakše i teže ranjeno.

Američki avion za izviđanje ‘AWACS’ je bio u vazdušnom prostoru Saudijske Arabije i uspeo je da locira Irački avion – uz veliko iznenađenje. Naime, nije se radilo o borbenom ‘Mirage F-1’, već o modifikovanom civilnom avionu biznis-klase, ‘Dassault Falcon 50’. Avion je pre toga godinama leteo širom sveta i imao je identifikaciono ime ‘Suzana’ (Susanna). Ono što Pentagon nije znao je da je u međuvremenu Iračko Vazduhoplovstvo modifikovalo ‘Suzanu’ francuskim vojnim radarom za traženje meta ‘Cyrano CSF II’, te sistemom za paljbu koji je koristio takođe francuske protiv-brodske projektile ‘AM-39 Exocet’. Sistemi na američkom razarač jednostavno nisu bili programirani da traže civilne putničke avione, što je u kasnijim revizijama ‘AN/SLQ’ ispravljeno, a sistem se koristi i danas. Incident na brodu ‘USS Stark’ do danas ostaje jedan od najvećih pomorskih gubitaka za SAD nakon Drugog svetskog rata.

Izgubljene bombe i gluhi telefoni

Pentagon nije imao samo greške i gubitke u misijama širom sveta, već i ‘kod kuće’. Zapravo, različite jedinice su ‘izgubile i zaturile’ toliko nuklearnog oružja, balističkih projektila i drugih naprednih sistema, da u Pentagonu za to postoji čak i posebna šifra – ‘Broken Arrow’ (‘Slomljena Strela’, o čemu je snimljen i istoimeni holivudski film). Pentagon je izgubio, na različite načine, najmanje četiri, a verovatno i više nuklearnih bojevih glava, pa čak i kompletnih projektila. 1968 se na Grenlandu srušio američki bombarder ‘B-52’, sa četiri nuklearna projektila – tri su uništena prilikom pada aviona, dok je četvrti i danas negde pod ledom. Samo godinu dana pre toga, u padu istog tipa bombardera blizu grada Palomares u Španiji, izgubljeno je četiri nuklearna projektila. Jedan je je kasnije pronađen uništen na kopnu, dok je drugi izvučen iz mora mesec dana kasnije, nakon velike akcije potrage. Do danas nije javno poznato šta se tačno desilo u ‘Incidentu Palomares’, kao ni šta je bilo sa dva preostala nuklearna projektila. Pentagon je podatke o ovom slučaju proglasio za ‘nacionalnu tajnu’ (State Top Secret), i biće objavljeni tek nakon 2050 godine.

Ipak, ne ubijaju samo metci i bombe, već i loša koordinacija na terenu između različitih bezbednosnih službi. Napad na američki konzulat u Bengaziju u Libiji septembra 2012, je, poput prethodnih događaja od jedanaestog septembra 2001, pokazao vrlo slabu koordinaciju ‘na terenu’ između Pentagona, CIA i civilnih službenika Vlade SAD. U napadu je stradao američki ambasador J. Christoper Stevens, oficir diplomatske službe bezbednosti Sean Smith, te dvoje pripadnika privatnog obezbeđenja Tyrone S. Woods i Glen Doherty. Kasnije se, tokom istrage Kongresa, saznalo da vojne i civilne službe na terenu u Libiji nisu razmenjivale sve podatke o mogućem napadu koje su posedovale. Pentagon je tvrdio da je napada brigade ‘Ansar Al-Sharia’ malo verovatan, te da je konzulat dobro obezbeđen. Takođe, kasnije se saznalo i da je dvoje pripadnika ‘privatnog’ obezbeđenja bilo zapravo deo operacije koju je vodila agencija CIA. Da sve bude još čudnije, tadašnji sekretar odbrane SAD Leon Panetta je potvrdio da ‘komandiri na terenu nisu imali nikakve obaveštajne informacije da se priprema napad’, te da ‘zbog siline i brzine napada nije bilo vremena da dodatne vojne snage intervenišu, te da su one u to vreme bile daleko’. Napad na konzulat u Benghaziju 2012 ostaje jedan od najvećih u istoriji, uz napade na američke ambasade u Keniji i Tanzaniji 1998 godine.

Izvor: Al Jazeera