Najveće laži svjetskih obavještajnih službi

Iako se pod pojmom “obaveštajnih agencija” danas najčešće podrazumevaju državne službe za prikupljanje važnih podataka, te kontraobaveštajno delovanje ka inostranstvu, njihova namena i svrha su u doba “globalne povezanosti” i interneta daleko šire i sežu duboko u svakodnevnicu stotina milijuna ljudi širom sveta.

Tako, na primer, u SAD-u postoji Nacionalna geografsko-obavještajna agencija (NGA), kojoj je glavni zadatak prikupljanje fotografija sa satelita i na terenu, na osnovu kojih se prave izuzetno detaljne mape visoke rezolucije od 20-ak centimetara do jednog metra. Organizacije poput Obalske straže (US Coast Guard) takođe prikupljaju veliku količinu podataka koji se mogu klasifikovati kao “obaveštajni”, a kasnije se koriste u praćenju stranih plovila ili u borbi protiv krijumčarenja ljudi i narkotika.

‘Obaveštajni podaci’ kao omiljena fraza političara

Koja god bila inicijalna namena i zadatak različitih civilnih i vojnih obaveštajnih službi širom sveta – a ima ih preko 700 – na kraju se njihovi podaci koriste za “povlačenje poteza” političara i vlada (eng. policymakers) kako u zemlji, tako i na međunarodnom planu. Ili bi to tako barem trebalo da bude u bezbednosnoj i političkoj teoriji.

U praksi, mnoge obaveštajne službe, naročito u velikim zemljama su tokom decenija postale toliko moćne da njihovo reagovanje (ili nereagovanje) u značajnoj meri utiče na međunarodne odnose, unutrašnju situaciju zemalja, a u mnogim slučajevima i ishod izbora i referenduma.

Zbog ovoga su i fraze “posedujemo obaveštajne podatke” ili “naše službe su saznale” postale omiljeno “oružje” predsednika, premijera i ministara kada je potrebno opravdati neke, naročito one nepopularne, poteze pred građanima. Nakon promene vlasti se uglavnom ispostavljalo da su “pouzdani podaci” bili lažni, falsifikovani ili u potpunosti izmišljeni.

“Moramo da reformišemo naš bezbednosni sistem kako više najviši državni predstavnici ne bi bili neinformisani o bitnim stvarima”, izjavio je Jimmy Carter, godinu nakon preuzimanja dužnosti predsednika SAD-a.

Pozadina ovakve izjave je bila daleko ozbiljnija. CIA (Centralna obaveštajna agencija) je više od godinu dana odbijala da Carteru da uvid u sve svoje aktivnosti na Bliskom istoku, tvrdeći da su dokumenti izgubljeni ili da takvih aktivnosti uopšte i nema. Carter je tek posle nekoliko sastanaka sa Komitetom za nacionalnu bezbednost (National security commitee) saznao da su CIA i Pentagon imali “široku lepezu” tajnih aktivnosti, koje su uključivale i brojne isplate, poput onih kralju Husseinu u Jordanu. Kralj Hussein je u nekoliko navrata dobio po najmanje 700.000 dolara (preko dva miliona dolara u današnjem novcu) preko lažnih “shell” kompanija. Nakon što su Carteru prezentovane informacije i da je jedan od “arhitekata” ovakvih “sporazuma” ovih dana preminuli Henry Kissinger, pređašnji državni sekretar te Nixonov savetnik za nacionalnu bezbednost, dokumentacija je jednostavno “izgubljena” u arhivi CIA.

Predsjednička izvinjenja

Još jedan američki predsednik je morao da se izvinjava građanima zbog “brljotina” svojih tajnih službi. Ovog puta bio je to Bill Clinton.

“Imamo obavezu propisanu Ustavom da građanima uvek govorimo istinu i da ih zaštitimo od zloupotrebe moći u državi”, rekao je Clinton u svom govoru u oktobru 1995, nakon što su američki mediji otkrili dokumente za koje je agencija CIA mislila da su uništeni još ‘60-ih godina.

Dokumenti su detaljno opisivali deo projekta “Manhattan” u okviru kojeg je najmanje 4.000 Amerikanaca (uglavnom onih siromašnih, radnika i migranata) bilo podvrgnuto ispitivanju posledica izlaganja radijaciji od 1944. do ranih ‘60-ih godina.

Tokom ovih istraživanja, otkriven je još jedan tajni projekat – eksperiment “Tuskegee”, koji je trajao tokom ‘40-ih i ranih ‘50-ih godina, i bavio se ispitivanjem tretmana za sifilis i to isključivo među pripadnicima afroameričke populacije u SAD-u.

Ipak, “MK Ultra” je bio daleko opasniji i od projekta “Manhattan”, i od projekta “Tuskegee”. Dugo se smatralo da je “MK Ultra” izmišljotina štampe i teoretičara zavere (bazirana na knjizi Anthonya Burgessa, te kasnijem Kubrickovom filmu Clockwork Orange), te da nema dodirnih tačaka sa realnošću. Istog stava su bile i agencije CIA i FBI, sve dok početkom ‘80-ih nisu počeli da se javljaju brojni svedoci koji su bili subjekti u različiti testiranjima.

CIA je od 1953. do ranih ‘70-ih testirala metode “kontrole uma” i ponašanja (eng. mind control) korišćenjem narkotika, poput LSD-a, različitih hemijskih jedinjenja, te čak i pića poput Absintha.

Ono što je tokom trajanja “MK Ultra” projekta naučno dokazano je da niske frekvencije (ispod 150 herca), kombinovane sa brzim ritmovima i trepćućim raznobojnim svetlima menjanju čovekovu psihu i dovode do osećanja euforije. Mnogi od subjekata programa “MK Ultra” su takođe tvrdili da je CIA širom sveta imala i “kampove” u kojima je vršila testiranja.

Veliki broj dokumenata (gotovo polovina njih) je trajno uništena tokom 1973. godine, po naređenju tadašnjeg direktora Richarda Helmsa, koji se plašio da će otkriće projekta biti novi “Watergate” skandal, te trajno uništiti reputaciju i poverenje u američku obaveštajnu zajednicu. Danas je ostalo više od 20.000 dokumenata o ovom projektu, ali je većina njih u velikoj meri “cenzurisana”.

Oružje koje ne postoji, a nije ni postojalo

Clintonovom nasledniku, Georgeu W. Bushu je nakon 11. septembra bio neophodan “brzi porast morala nacije” (moral boost). Rešenje je nađeno u (drugoj) invaziji na Irak, zapravo novoj “Peščanoj oluji”. Ipak, američka javnost je žestoko bila protiv novih vojnih angažovanja “preko okeana” (overseas), a obaveštajna zajednica SAD-a je (po kasnijem svedočenju tadašnjeg državnog sekretara Collina Powella) bila uverena da “Osama bin Laden i Al-Kaida imaju veze sa Saudijskom Arabijom, a ne sa Irakom”.

Ipak, pokrenuta je velika međunarodna medijska kampanja, a Bushove tvrdnje da “Sadam Hussein i režim u Iraku poseduju oružje za masovno uništenje” navodno su podržale i američke obaveštajne službe. To je učinila i britanska služba MI-6, a tadašnji premijer Tony Blair je više puta navođen kao “jedan od najvećih poklonika invazije na Irak”.

Iako su različite komisije UN i IAEA (Međunarodne agencije za nuklearnu energiju) potvrdile da nisu našle nikakve dokaze o hemijskom i nuklearnom oružju u Iraku, druga “Peščana oluja” je počela 20. marta 2003. godine, a koaliciju međunarodnih snaga sastavljenu od čak 48 zemalja je predvodio SAD. Američke trupe će tamo biti prisutne gotovo 17 godina, sve do povlačenja u martu 2020.

Stručnjaci procenjuju da je za to vreme samo SAD potrošio gotovo 750 milijardi dolara, uz još oko 130 milijardi u zemljama saveznicama. Poginulo je više od 230.000 iračkih civila, od kojih najmanje 8.500 dece.

Što se tiče “oružja za masovno uništenje”, ispostavilo se da je jedino u pitanju bila “masovna kampanja laži”. Veća količina opasnog oružja nikada nije pronađena u Iraku, sem manjih količina nervnih otrova, zaostalih još iz ‘80-ih. Nuklearnog oružja nikada nije bilo, niti je Irak ikada posedovao naučne i tehničke kapacitete za njegov razvoj i skladištenje.

Iako Bush mlađi nikada nije priznao svoju grešku, u govoru iz aprila 2006. u gradu Charlotte u Severnoj Karolini, on je naveo da “postoji mogućnost da su podaci obaveštajnih agencija bili nepotpuni i donekle pogrešno protumačeni”.