Loše vijesti za građane i kampanju: Putin na izborima protiv samog sebe

Budući da su demokratski političari u zatvoru ili su postali disidenti širom zemalja Evropske unije, u Rusiji ostaju ‘provjereni kadrovi’ za simulaciju izbornog pluralizma.

Vladimir Putin se može kandidovati još dva puta, na mandate od po šest godina (EPA)

Rusiju u martu naredne godine očekuju izbori za predsednika, na kojima Vladimir Putin verovatno neće imati ozbiljnog protivkandidata. Ili ga neće uopšte ni imati.

Putin je šef Kremlja već 23 godine, kao i de facto ključna ličnost u svim bitnim političkim odlukama, a nakon veoma izvesnog reizbora 2024. godine prestići će sve sovjetske lidere i tako postati predsednik sa najdužim mandatom u istoriji – i to ne samo Rusije.

Čak ni ruski propagandni mediji, koji svakodnevno izveštavaju o „grandioznim uspesima“ Kremlja, više ne kriju nezadovoljstvo brojnih visokih zvaničnika i generala samim tokom „specijalne vojne operacije“ u Ukrajini, ali i sve većom ekonomskom krizom širom Ruske Federacije. Moskva je sada pod većim međunarodnim sankcijama nego što je to bila nekadašnja SR Jugoslavija, a može se „utešiti“ jedino činjenicom da oštrije sankcije imaju „bratske“ države poput Irana i Severne Koreje. Putin se upravo i obratio ovim zemljama za vojnu pomoć – iz Irana su nabavljeni dronovi „Shahed-136“, te određeni broj PVO raketa, dok bi Severna Koreja trebalo da isporuči municiju i granate za tenkove. Ruski tenkovi na vojnom polju su sve stariji, a Pentagon procenjuje da je na „prvim linijama“ sada samo 1.000 ruskih oklopnih vozila, od kojih su mnoga još sa početka ’70-ih godina, i ironično – proizvedeni u sovjetskim fabrikama u Ukrajini.

Ruski apsolutni ukupni domaći proizvod (GDP), na nivou cele Federacije, je po procenama Evropske unije pao između 2,1 i 4,3 odsto od početka agresije. Ova brojka je, pak, „pokrivena“ donekle dobrim rezultatima u izvozu energenata i obojenih metala, pre svega u Kinu i Indiju. Sa druge strane, unutar mnogih industrijskih sektora pad proizvodnje je između 17 i 25 odsto, uslovljen međunarodnim sankcijama, ali i mobilizacijom radno sposobnih muškaraca.

Suočeni sa decenijskom recesijom

Istraživači sa instituta Carnegie navode da Rusiju čeka „decenijska recesija“, najviše u sektorima transporta, trgovine, poljoprivrede i usluga na malo. Pozitivan rast najverovatnije neće biti moguć pre 2025, ili verovatnije 2027, što ponovo zavisi od završetka sukoba u Ukrajini i (barem delimičnog) ukidanja sankcija, koje nije na vidiku. Štaviše, SAD je nedavno usvojio i novi paket ekonomskih sankcija, koje direktno pohađaju određene ruske kompanije i pojedince iz sveta biznisa.

Još jedan od velikih problema ruske ekonomije je i već tradicionalno „štelovanje“ parametara i statistike, te prikrivanje stvarne situacije. To najviše osećaju obični građani, koji su ne samo u strahu od daljeg produžetka rata i njegove selidbe na rusku teritoriju, već i od sve viših cena. Iako su marketi i trgovine, barem oni najveći, i dalje dobro snabdeveni, prosečni Rus danas može kupiti za trećinu manje robe i namirnica nego u isto vreme 2021.

To svakako neće ići u prilog Putinu, koji je i zvanično potvrdio da će se kandidovati za predstojeće predsedničke izbore. Iako su svetski mediji to preneli kao „senzaciju“, zapravo se to znalo godinama unazad. Putin je još u aprilu 2021. godine potpisao izmene Izbornog zakona kojim mu je upravo i omogućeno da se ponovo kandiduje 2024. Putin je ovu „novost“ saopštio na prijemu za veterane, simbolički nazvanom „Dan heroja otadžbine“.

Čak i prokremaljski mediji širom Evrope konstatuju da će Putin „verovatno osvojiti oko 90 odsto glasova, te da je neizvesno da li će uopšte biti protivkandidata“. Ova „teza“, zapravo, predstavlja reči Putinovog dugogodišnjeg saradnika i portparola Kremlja Dmitrija Peskova, koji je još 2022. izjavljivao da će se „Putin sigurno kandidovati i pobediti na sledećim predsedničkim izborima“. Budući da su prodemokratski političari, poput Navaljnog i Jašina u zatvoru ili su postali disidenti širom zemalja EU, Putinu ostaju „provereni kadrovi“ za barem kakvu-takvu simulaciju izbornog pluralizma.

‘Gdje ste, drugovi stari?’

Putin svakako može računati na Dmitrija Medvedeva, čoveka koji je prošao većinu visokih funkcija unutar ruskog sistema, te se nekoliko puta „menjao“ sa njim na pozicijama premijera i predsednika. Tokom više od dve decenije, ovakva politička strategija je u političkoj nauci nazvana „tandemokratija“. Medvedev je 2008. izabran za predsednika sa 73 odsto glasova, da bi se u maju 2012. ponovo „zamenio“ sa Putinom i postao premijer.

Putin može da računa i na nekog od vojnih zvaničnika kao predsedničkog protivkandidata, poput Sergeja Šojgua, što bi dalo dodatnu dimenziju „sudbonosnih izbora za budućnost otadžbine“.

Naravno, Putin ne planira da izgubi, niti bilo ko od analitičara i stručnjaka uopšte to i očekuje. Dve decenije dominira na ruskoj političkoj sceni i u gotovo svim medijima, te je praktično postavio „zlatni standard“ za druge autokrate i/ili diktatore širom sveta. Ni teorijski nije moguća kontrola izbornog procesa od strane nezavisnih međunarodnih organizacija ili izaslanika, budući da je proteklih godina doneseno nekoliko zakonskih propisa kojima se strane organizacije praktično izjednačuju sa „neprijateljskim špijunskim aktivnostima“.

Može ostati na vlasti do 2036.

Nakon već pomenutih zakonskih i ustavnih reformi iz 2020. i 2021. godine, Putin se može kandidovati još ukupno dva puta, na mandate od po šest godina, što bi mu (u teoriji) omogućilo da ostane na vlasti čak do 2036. godine.

Drugi ruski lider, Josif Staljin je Sovjetskim savezom vladao 29 godina, što bi Putin mogao da nadmaši i tako postane najdugovečniji ruski predsednik. Takođe bi se izjednačio i sa dužinom mandata Josipa Broza Tita, a nadmašio bi i libijskog lidera Moamara Gadafija, koji je na vlasti bio od revolucije 1977. do Arapskog proleća 2011.

Putin je već sada ruski lider koji je najduže na vlasti, sem Staljina, budući da je 2018. „pretekao“ dužinu mandata Leonida Brežnjeva. On je u jesen ove godine potpisao i nove zakone koji omogućavaju glasanje na međunarodno nepriznatom Krimu, te u tzv. Donjeckoj republici.

Izvesna izborna pobeda Putina će sasvim sigurno dati i delimični legitimitet „specijalnoj vojnih operaciji“, koja bi se i mogla završiti do jeseni iduće godine, budući da je i najvećim laicima jasno da nikakvog „zauzimanja Kijeva“ neće biti, niti će to zapadne sile dozvoliti.

Putin je dobio i 1.300 kilometara nove granice sa NATO-om, budući da je Finska postala članica, a očekuje se i konačno potpuno ratifikovanje članstva Švedske, što će dodati još najmanje 3.200 kilometara. Putinu, kao i najbližem krugu saradnika i savetnika u Kremlju, te brojnim politički zavisnim oligarsima i biznismenima ipak jer bitnije da Putin dobije još jedne izbore (ili „izbore“) u zavisnosti sa koje strane ruske granice se posmatra.

Izvor: Al Jazeera