Don McCullin: Poslije toliko godina u ratovima, moje fotografije ništa nisu promijenile

Nakon 60 godina rata, ne patim od PTSP-a, ali patim od nemogućnosti da neke scene zaboravim, kaže Don McCullin, heroj fotonovinarstva.

Don McCullin ispred svojih fotografija na izložbi u Tate muzeju u Londonu (Reuters)

„Ratovi te uvek čekaju – jedan rat čeka da se drugi završi,” kaže sir Don McCullin, heroj fotonovinarstva, sa karijerom dugom preko 60 godina.

“Istina! Uvek je neophodno govoriti i prikazati istinu, da se podeli nepristran pogled, jer je veoma lako odabrati stranu, kad lično osećaš da se jedna ne ponaša etički. Tvoje mišljenje mora da bude staloženo, bez emocija, moraš da budeš nepristran, jer si tamo kao svedok. Ja sam fotograf, nemam glas, ali sam na neki način vizuelan glas.”

McCullin kaže da je proveo mnogo vremena na teritoriji Palestine.

„Više od 50 godina sam proveo na Bliskom Istoku. Ja sam veoma star, imam skoro 90 godina, ali imam želju da budem sad u Gazi. Da sam tamo, znam tačno šta bih radio, kakve bih fotografije pravio. Ali nakon što sam ti sad to rekao, i posle toliko godina provedenih u ratovima, moje fotografije ipak ništa nisu promenile”.

Civili plaćaju cijenu tuđih grešaka

Don ističe da je ukrajinska priča, kao i Gaza, civilna priča. „To su civilne priče. Tragične priče civila koji plaćaju cenu grešaka nekih drugih ljudi”.

(Reuters)

“Uzmimo primer Ukrajine. Taj rat traje dugo, ali je situacija na Bliskom Istoku preuzela interes javnosti i ljudi već zaboravljaju Ukrajinu. Svi ratovi koje sam pokrivao u svom životu… ako se zapitam da li je vredelo, da li sam nešto promenio, odgovor je – ne, baš ništa nisam promenio. Uvek neki naredni rat čeka da se dogodi.“

Don McCullin mi priča da je Afrika uvek bila nepredvidiva. “Uvek opasna, pogotovo ratovi u Zapadnoj Africi. Bio sam i u Kongu ranih ‘60-ih godina i bilo je veoma opasno. Svi ratovi su opasni. Drugi strašan rat je bio u Kambodži, tokom vladavine Crvenih Kmera. Odmah sam bio ranjen iz zasede. Crveni Kmeri kad god bi uhvatili nekog novinara, uvek bi ga ubili. Znaš, skupa je to cena da se plati, da izgubiš život“.

Don kaže da fotonovinarstvo umire. “Gotovo je mrtvo. Ono što smo videli iz Gaze, stiže nam od ljudi koji su tamo, zarobljeni, jer novinari nisu imali pristup. S druge strane, ljudi koji su slali izveštaje su uradili sjajan posao, bili su veoma hrabri, jer bismo u protivnom zavisili samo od informacija koje nam daje vlada Izraela.”

„U medijskom svetu koji sam poznavao, a nisam deo njega već nekoliko godina, neprekidno sam bio u sukobu sa vlastima kako bih mogao da dođem do priče. Nisam je dobijao na tanjiru. Morao sam stalno da se borim sa vođama koje ti ne dozvoljavaju da radiš, pogotovo u Africi. U Vijetnamu sam bio dugo i priča nam je bila doslovno servirana. Amerikanci su nam dali potpunu slobodu da radimo šta smo hteli. Stvari su se promenile sad. Oni su shvatili da su nam dali previše slobode i pomalo su okrivili medije za izgubljen rat u Vijetnamu.“

Svjetske vlade koriste medije

Don smatra da svet medija nikada nije bio lak. „Danas je veoma teško raditi. Svi oni se igraju sa tobom poput mačke i miša, sa tvojim vremenom, nikad nisi siguran da li te samo koriste. Svetske vlade koriste medije. Mi smo najčešće samo pogodnost za njih, kad i kako im odgovara”.

Kaže da je uvek radio najbolje sam, daleko od grupa novinara. „To je jedini način na koji sam radio i, gledajući sad unazad na svoj život, najbolje fotografije koji sam uradio je kad sam bio sam. Postoji i nešto neprivlačno kad se 400-500 novinara bore za priču.“

(EPA)

No, danas je luksuz biti nezavistan. „Nemoguće je! To je dobra reč – luksuz. Kad sam počeo kao fotograf, bio sam veoma mlad i ambiciozan. Tada, kad bih otišao u konfliktnu zonu, kao što je bio civilni rat na Kipru, bilo je svega 40-50 novinara. Kako su godine prolazile, to se pretvorilo u 300-400, a na kraju u hiljade… I šta možeš da ponudiš tim ljudima? Veoma malo. I onda pokušavaju da dođu do priče i upadnu u probleme. Na kraju, sve što želimo je da radimo naš posao, ali često mnogi izgube živote.”

Don ima poruku za mlade novinare, koji neretko bez opreme i obuke odlaze u ratove u potrazi za pričom. „Kad sam bio mlad, nisam imao nikakav trening, nisam imao posebnu opremu, kao što su pancir i šlem. U Vijetnamu na lokalnoj pijaci sam kupio te stvari, uz čizme američke vojske, a danas… Šta bih savetovao mladima? Nemojte da idete! Ne idite! Najpre, postoje novi ugovori, ne sme se ići bez osiguranja, jer vas neće niko podržati, ni čuvati leđa. Ne žele da plate da idete, često ne žele da plate za vaše fotografije, a to je nemoguća situacija za mladog fotografa.”

„Znaš i sama: nikada ne treba spuštati kameru, ali tragedija je što danas vlasnici magazina i novina žele slike glumaca, fudbalera, modela. Oni su zainteresovani za glamur i modu, a taj svet glamura je gurnuo u stranu tragičnu istinu rata. I to su danas ljudi programirani da žele. Šta uopšte znači reč glamur? Ima veoma plitko značenje po mom mišljenju.“

Tihe ubice

Don ističe da su se i rat, kao i načini ratovanja, menjali tokom godina. A to je opasnost od dronova. Don ih naziva tihim ubicama. “Uvek gledaš horizont, jer odatle dolazi opasnost. Sad dron može da baci granatu i ubije te, a i da ga ne vidiš”.

„Da li je vredno otići u rat i rizikovati svoj život, to je najvažniji deo ovog razgovora, bar tako mislim,“ ističe Don McCullin.

(Reuters)

“U kući u kojoj živim imam preko 10.000 fotografija, imam 60-70.000 negativa. Imam osećaj da je moja kuća ukleta. Noću dok spavam osećam da materijal, ti grozni snimci, zagađuju kuću, raspoloženje ove kuće. Nakon 60 godina rata, ne patim od PTSP-a, ali patim od nemogućnosti da neke scene zaboravim.“

Don kaže da ne krivi nikoga, jer je sam odabrao da ide tim putem, ali da je ono što sad oseća samo potpuni neuspeh.

“Razumeš i sama – biće novi rat opet negde naredne godine. Imali smo Rohinje u Mijanmaru, Afganistan, imali smo Ukrajinu, sad imamo Gazu… imali ste ratove u Jugoslaviji. Da li je svet bezbedan, šta misliš?“

Oboje smo imali isti odgovor.

Fotografija kao spas

Don voli da fotografiše pejzaže u Somersetu, gde živi. “Kad sam bio dete odrastao sam u veoma siromašnom delu Londona, svi smo spavali u jednoj sobi. Bilo je mnogo nasilja u mom životu, a i otac mi je preminuo. Da nije bilo fotografije, mislim da bih postao jedan od tih dečaka koji bi završili u zatvoru, ali nisam. Fotografija je bila moj spas. Prošao sam svet mnogo puta, celu Afriku, i malo sam bolje obrazovan nego kad sam počeo, ali još uvek imam mračnu dušu. Ostalo mi je još nekoliko godina života i u mojim godinama to nikad neće nestati, neće otići. Počeo sam na mračnom mestu i još uvek sam tamo.“

„Imao sam zanimljiv život, napravio sam nešto od njega. I dalje idem u svoju mračnu komoru da napravim nekoliko fotografija, što retko ko radi u mojim godinama. Još uvek sam zaljubljen u fotografiju i sloboda za mene je kad izađem iz ove kuće i popnem se na neko brdo, što ide sve teže u mojim godinama, stojim tamo 2-3 sata čekajući da svetlo bude dovoljno dobro kako bih pritisnuo dugme na fotoaparatu. Niko ne bi mogao da mi ponudi dovoljno novca da me načini srećnijim nego što sam u tom trenutku dok stojim na brdu u Somersetu. Niko ne bi mogao da mi ponudi ništa što bi bilo boje od tog trenutka. Sloboda je kad radiš ono što voliš i kad si sa onima koje voliš. Tako da mislim da sam ja srećan čovek.”

(EPA)

Don, osim fotografije, ima još nekoliko ljubavi. „Kad si fotograf, imaš mnogo ljubavi, nema to veze sa ženama. Kad sam posetio Palmyru zaljubio sam se u rimski svet, a taj svet nije samo lep, štaviše, nasilan je, a te lepe zgrade u Palmyri su izgradili robovi koji su umirali u hodnicima. I kad pogledaš sve što je sačuvano, tvoje srce lupa od sreće, ali krv i znoj su bili cena koja je plaćena da se sagrade ti spomenici kojma se danas divimo.”

Život, smrt, i sve između

Don Mc Cullin je završio drugu knjigu koja se zove Putovanja po rimskoj Maloj Aziji, koju je objavio Cornucopia Books / Caique Publishing. „Ima na hiljade rimskih lokaliteta u Turskoj, ali Palmyra ostaje najlepše srce sirijske pustinje.“

„Vidiš, to što sam išao u rat ne znači da nema drugih tema koje mogu dobro da radim,“ uz osmeh kaže Don.

Palazzo delle Esposizioni u Rimu, u Italiji, domaćin je velike izložbe posvećene obimnoj i plodnoj karijeri Dona McCullina, ovekovečenoj brojnim nagradama. Za sve one koji budu u mogućnosti da je posete, izložba će trajati do 28. januara 2024. godne. Njegova knjiga Život, smrt i sve između, u izdanju GOST-a, je skup fotografija koje nisu objavljivane do sada ili su retko viđene.

Izvor: Al Jazeera

Pregled vijesti, tema, mišljenja, blogova sa Balkana i iz svijeta u samo jednom kliku
Pročitajte sada