Fenomen ‘The Bloop’ i danas intrigira: Morska čudovišta ili ruske podmornice

Prosječna podmornica ima zvuk koji se kreće od 400 do 800 herca i traje do 30-ak sekundi u jednom intervalu, no neobični zvuk je trajao duže od minuta i imao frekvenciju ispod 50 herca.

Moderne podmornice se nazivaju 'nuklearnim', ne samo zbog toga što nose nuklearno oružje, već i zato što ih pogone nuklearni reaktori - ipak, velike sile ubrzano rade i na razvoju alternativnih metoda pogona (Reuters)

Iako se najčešće u široj javnosti smatra da bi se nuklearni projektili i balističke rakete, u slučaju velikog globalnog sukoba, lansirali iz tzv. silosa (strategic nuclear silo) ili sa pokretnih lansera, poput ruskih sistema „RT-2PM Topol“, u realnom scenariju to bi se gotovo sigurno desilo sa podmornica.

Iako se prve „prave“ podmornice vezuju za Prvi i Drugi svetski rat, one zapravo u nekom od oblika postoje još od 18. veka. Prva poznata podmornica, nazvana „Turtle“ (Kornjača), konstruisana je u Severnoj Americi još 1775. godine, imala je pogon sličan biciklu i mogla je da primi samo jednu osobu. Početkom 19. veka, francuska mornarica je izgradila „Nautilus“, prvu vojnu podmornicu, dok je Nemačka to učinila 1850, izgradnjom plovila „Brandtaucher“. Nemačke podmornice (U-Boot) su bile odgovorne za uništavanje gotovo 3.000 savezničkih brodova za vreme Drugog svetskog rata.

Moderne podmornice se nazivaju „nuklearnim“, ne samo zbog toga što nose nuklearno oružje, već i zato što ih pogone nuklearni reaktori. Ipak, velike sile ubrzano rade i na razvoju alternativnih metoda pogona.

Čudni podvodni signali

U martu 1997. godine, američka mornarica (US Navy) je počela da detektuje čudne podvodne signale. Njihov sistem radio akustičnog prepoznavanja (SOSUS) se sastoji od stotina „sonarnih bova“ (sonobuoy), koje prevashodno služe za detekciju kretanja neprijateljskih podmornica širom Atlantika i Pacifika. Signali su se mogli detektovati čak do obala Velike Britanije, gde američka mornarica ima veliku bazu u Velsu (NAVFAC Wales Brawdy). Uskoro su iste podvodne signale i zvukove počeli da detektuju i naučnici koji su radili na projektu praćenja podvodnih vulkana iz Američke nacionalne okeanografske i atmosferske agencije (NOAA).

Naučnici u ovoj agenciji su koristili mrežu hidrofona, veoma osetljivih mikrofona, koji mogu da detektuju, sem podvodnih vulkana, i zvukove kretanja i zova kitova, pa čak i velikih jata riba. Najčešće detektovani zvukovi su bili izuzetno niske frekvencije (ultrasound ULF) na ispod 50 herca. Najglasniji ovakav zvuk, nazvan „The Bloop“, zabeležen je u udaljenom području južnog Pacifika, u području najjužnije tačke Južne Amerike.

Sistem EPOA (Equatorial Pacific Ocean Array) je bio dizajniran da samostalno snima i „napravi katalog“ zvukova po njihovoj jačini. „The Bloop“ je bio daleko najjači, ne samo u toku istraživanja, već i ikada snimljen. Prosečna podmornica ima zvuk koji se kreće od 400 do 800 herca i traje do 30-ak sekundi u jednom intervalu. Sa druge strane, „The Bloop“ je trajao duže od minuta, sa „povećanjem snage“ od čak 30 sekundi. Iako su i drugi slični signali zabeleženi tokom 1997. i 1998. godine, nijedan nije bio snage „Bloopa“.

Različita nagađanja o porijeklu

Odmah nakon što su javnost i naučna zajednica saznali za ove događaje sredinom 1999, počela su različita nagađanja o poreklu zvuka. Većina naučnika u to vreme je zastupala teoriju da se radi o dotada nepoznatoj vrsti kita ili morske ajkule. Ovome je u prilog išla i serija događaja iz ‘80-ih, kada su naučnici mesecima pratili nekoliko kitova na velikoj dubini. Iako nikada nisu viđeni niti fotografisani, ova grupa i danas nepoznate vrste kitova se oglašavala u frekvencijama od 52 do 80 herca, veoma slično kao i „The Bloop“. Ipak, ranih dvehiljaditih je zabeležena samo još jedna jedinka ove vrste, sa zovom u rangu od 120 herca, kojeg su naučnici prozvali „najusamljenijim kitom na svetu“.

Drugi okeanografi i morski biolozi su, pak, smatrali da se radi o prvom dokazu postojanja „megalodona“, vrste džinovskih ajkula koje su sigurno postojale u praistoriji i koje su dostizale dužinu od 32 metra i težile preko 100 tona. Ipak, daljom analizom ove teorije su odbačene, budući da ovako velike životinje ne bi mogle da stalno borave na velikim dubinama, gde je i pritisak mnogo veći i sigurno bi morale da plivaju blizu površine kako bi se hranile.

Ostaju i dobre šanse da ovakve životinje ipak postoje – svetski okeani su istraženi tek oko 20 do 25 odsto i smatra se da postoji na hiljade vrsta životinja i biljaka pod vodom koje još nisu viđene. Američka agencija NASA često navodi da „više znamo o površini Marsa (koji je različitim sondama tokom godina mapiran preko 90 odsto), nego šta se nalazi u našim okeanima“.

I američka mornarica i agencija NOAA, kao i dobar deo naučnika koji se bave poučavanjem polarnih predela, su danas na stanovištu da je „The Bloop“, zapravo, bio serija rušenja glečera na Antartiku, usled posledica globalnog zagrevanja. Skeniranja sa satelita pomoću specijalnih radara (LiDAR, radar koji „vidi“ ispod površine Zemlje) pokazuju da je Antartik u poslednjih 30-ak godina, svake godine u proseku gubio 150 miliona tona leda. Takođe, 71 od 129 velikih glečera i ledenih ploča u blizini Antartika je za to vreme nestalo, ispustivši u svetske okeane preko sedam triliona tona vode. Danas se, nakon brojnih istraživanja, smatra da je 40 odsto Antartika „istanjeni led“, te da bi uz povećanje prosečnih temperatura za pet stepeni, do 2.100 godine Antartik mogao da izgubi preko 90 odsto ili čak sve glečere i tako postane suvo kopno.

Morska ili ruska neman?

Ipak, tragedija ruske podmornice „Kursk“ u avgustu 2000, navela je analitičare i vojne stručnjake na istraživanje, koje je pokazalo da je ruska mornarica tokom ’90-ih godina aktivno testirala nove veste torpeda, podvodnih sistema za lansiranje balističkih (kako konvencionalnih, tako i nuklearnih) projektila, te nove vrste pogona samih podmornica. Teorijski magnetno-dinamički pogon za podmornice, koji ima veoma malo pokretnih delova i koji je praktično nečujan za sonare, ispituje se i u SAD-u, kao i u Rusiji i Kini, od početka ’90-ih godina.

Iako (zvanično) nijedna aktivna podmornica u svetu nema ovakve sisteme (većina ih je na nuklearni, dok su starije klase na pogon dizel motorima), to ne znači da nije bilo i testova ovakvih sistema. Ruske vlasti su tokom godina ostale pri stavu da je tragedija podmornice „Kursk“ u Barentsovom moru, kada je poginulo svih 118 članova posade, izazvana nepravilnim rukovanjem i havarijom u delu za torpeda.

Ipak, 2008. godine je otkriveno da „Kursk“ nije bio „obična“ podmornica, zvanično klase „Oscar II“, već modifikovani prototip „Projekat-949 Antej“. Takođe, ispostavilo se i da „Kursk“ nije bio sam – u blizini je bila i američka nuklearna podmornica „Memphis“, koja je na ovu tajnu misiju isplovila iz mornaričke baze u Grotonu u saveznoj državi Connecticut, te je dva dana kasnije pristala u luku Bergen u Norveškoj.

Stručnjaci veruju da „Kursk“ nije samo učestovao u morskim manevrima, već je trebalo i da testira nove vrste balističkih raketa (RSM-56 Bulava), te novi pogon za podmornicu. Ideja da se ruske i kineske podmornice mogu približiti američkim vodama (i vodama pod kontrolom NATO-a), a da ne budu detektovane nije tako neverovatna. Početkom novembra 2007, u vodama Pacifika su se održavali američki pomorski manevri, kada je na površinu izronila kineska podmornica i to blizu nosača aviona „USS Kitty Hawk“. Podmornica klase „Song-39“ je pratila američku flotu najmanje dva dana – u potpunosti nedetektovana, iako su i nosač aviona i prateća grupa brodova (carrier strike group) bili opremljeni sistemima i sonarima za detekciju podmornica. Još je čudnije to što je „Song-39“ relativno poznata podmornica, sa dizel-električnim motorima, te kao takva veoma „bučna“ na sonarima, osim ako i Kinezi nisu tada testirali novu vrstu nečujnog pogona.

Izvor: Al Jazeera