Izraelsko ‘nepostojeće’ nuklearno oružje

Status nuklearne sile danas ima samo šest velikih zemalja – SAD, Rusija, Kina, Indija, Francuska i Velika Britanija, dok Pakistan ima nuklearno oružje u “zamrznutom” statusu.

Severna Koreja je zemlja koja, po sopstvenim tvrdnjama, ima 50-ak nuklearnih bojevih glava, te najmanje 75 balističkih projektila koji ih mogu nositi. Budući da to nije međunarodno verifikovano, te da međunaronde misije Ujedinjenih naroda i komisija Agencije za nuklearnu energiju (IAEA) nemaju pristup Severnoj Koreji, smatra se da Pjongjang “poseduje mogućnosti” za korišćenje nuklearnog oružja.

Iran je zemlja koju godinama SAD i njeni saveznici optužuju da radi na razvoju nuklearnog oružja, dok zvanični Teheran tvrdi da je program obogaćivanja uranijuma “isključivo u naučne i mirnodopske svrhe”.

Otkud nuklearna detonacija usred ničega?

U kasnim večernjim satima 22. septembra 1979. godine, kontrolni sistemi u jednoj od kancelarija u Pentagonu su počeli da se aktiviraju, dok su kompjuteri pokazivali da su sateliti uočili “nepoznatu aktivnost”.

Sama kancelarija je bila tajna i za većinu zaposlenih u Pentagonu, a u njoj su radili posebno odabrani pripadnici američkog vazduhoplovstva, obaveštajne agencije CIA i Ministarstva odbrane (DoD). Cilj rada ove kancelarije i sistema u njoj je bio prijem i analiza podataka sa, u to vreme, potpuno tajnog sistema satelita “Vela” (USA OPS 6911).

Podaci sa tih satelita su, nakon analize, išli direktno na sto tadašnjeg predsednika Jimmyja Cartera. “Vela” je zapravo bio čitav sistem pasivnih odbrambenih satelita, dizajniranih da detekuju svaki, pa i najmanji nuklearni test kako tadašnjeg SSSR-a, tako i Kine i drugih zemalja.

Ukupno je bilo aktivno 12 “Vela” satelita, šest dizajna “Hotel Vela” i šest dizajna “Advanced Vela”. Oni su bili opremljeni posebno razvijenim detektorima X-zraka, te sa detektorima neutronskih čestica i gamma-zraka, što je u praksi značilo da mogu da detektuju čak i vrlo slabu radijaciju iz rudnika uranijuma širom sveta.

Upravo zbog ovako sofisticiranog dizajna, očitavanja sa “Vela” sistema tog dana su bila toliko šokantna da su prisutni diskutovali da li se radi o kvaru samog satelita.

“Vela” je detektovala izuzetno jak “odsjaj” gamma-zraka i neutrona sa mesta na kome nije bilo ničega – nikada. Radilo se o potpuno praznom delu okeana nazvanom More Princa Edvarda, blizu istoimenih ostrva u Indijskom okeanu. Ovo područje se nalazi na pola puta od roga Afrike prema Antarktiku i u njemu nikada nije bilo puno niti aktivnosti brodova, niti ribara.

Iznad državne tajne

Upravo zbog ovoga, detekcija čak 40 pulseva (gamma ray pulse) je mogla značiti samo jedno – nuklearni test, budući da je ovakav događaj praktično nemoguć prirodnim putem (na Zemlji). Neki od naučnika kojima su pokazani podaci sa Vela satelita su smatrali da bi u pitanju mogao biti izuzetno naelektrisani feritni meteor koji je eksplodirao iznad površine okeana, mada bi i tada očitavanja bila manja desetak puta.

Budući da je bilo jasno da je u pitanju nuklearna detonacija, Pentagonu je ostalo da sazna – čija. Na osnovu lokacije se smatralo da je u pitanju indijski ili kineski test, ali operativci CIA-e u regionu nisu imali nikakva saznanja o takvim aktivnostima Pekinga ili Delhija godinu dana unazad.

Administracija predsednika Cartera je mesec kasnije tajno kontaktirala Peking koji je demantovao bilo kakve nuklearne testove, dok je Delhi smatrao da su “najvjerovatnije u pitanju Kinezi”.

Ipak, uskoro je istraga pala na neočekivanog saveznika SAD-a – Izrael. CIA je još od 1973. godine, i sa više informacija dve godine kasnije, bila gotovo sigurna da Izrael radi na razvoju ili nabavci nuklearnog oružja. Tokom 1980. godine Pentagon je došao do informacija da je nuklearni test u Indijskom okeanu bio treći zajednički poduhvat Južne Afrike i Izraela – dva su bila podzemna, dok je jedan, onaj zabeležen satelitima, bio podvodni.

Carterova administracija je na ceo slučaj stavila oznaku “Above Top Secret” i “Eyes Only” (iznad državne tajne / samo za oči predsednika), želeći da izbegne bilo kakvu javnu osudu Izraela, te da ostatak sveta (tada usred Hladnog rata i nuklearne napetosti) sazna da su i Izrael i Južna Afrika potencijalne nuklearne sile.

Tokom ‘90-tih su brojni novinari i akademski istraživači koji su radili na “incidentu Vela” saznali da su svi originali zapisi američkog vazduhoplovstva u međuvremenu uništeni, kao i svi zapisi o aktivnostima “Vela” sistema. Sredinom ‘80-ih se ispostavilo da su i Sovjeti, preko agenata KGB-a u Johanesburgu, takođe znali za ovaj nuklearni test.

Ko više laže u međunarodnoj zajednici

Nakon raspada SSSR-a, te reformi u Južnoj Africi, saznalo se i da je zaista postojalo program razvoja nuklearnog oružja, sa čak šest gotovih bojevih glava. Program je ukinut 1989, a godinu dana kasnije svih šest bojevih glava je trajno uništeno što je verifikovala i IAEA.

Tel Aviv, za razliku od Johannesburga, nikada nije priznao učestvovanje u bilo kakvim nuklearnim testovima niti razvoju, i zvanično nema, niti je ikada imao nuklearno oružje. To “zvanično”, ispostaviće se, nije istinito, ponajviše zahvaljujući – SAD-u.

SAD se od nastanka moderne države Izrael ponašale kao “anđeo čuvar” Tel Aviva i tamošnjeg rukovodstva. Izrael je imao punu podršku Washingtona u sukobima u Prvom ratu sa Palestinom (od 1951. do 1953. godine), Sueckom ratu 1956, Šestodnevnom ratu sa Egiptom, Jordanom i Sirijom 1967, izraelskom-egipatskom sukobu 1973, Drugom ratu sa Palestinom 1982, sukobima u Južnom Libanu od 1995. do 2000, te u brojnim sukobima u pojasu Gaze u 21. veku, sve do ovog trenutno aktuelnog.

“Ako mislite da napadnete Izrael – jednostavno nemojte” i “Izrael uživa punu i neograničenu podršku Washingtona” su samo dve od poruka sa upravo završene posete američkog predsednika Josepha Bidena Izraelu.

Međunarodni Centar za kontrolu i neširenje naoružanja navodi da je u “stručnoj naučnoj zajednici preovlađujuće mišljenje da Izrael poseduje nuklearno oružje”, iako Tel Aviv tokom godina zvanično nije niti potvrdio, niti negirao ovakve tvrdnje.

Nuklearno neizjašnjavanje Izraela

Izrael takođe ne sarađuje sa IAEA-om, a takođe nikada nije usvojio ni preporuke IAEA i komisija UN-a o radu sa nuklearnim materijalima. IAEA i UN ovakvu politiku Izraela nazivaju “nuklearnim neizjašnjavanjem” i ona se decenijama toleriše u međunarodnoj zajednici, opet zbog snažne podrške Washingtona.

Ono što se zvanično zna je da Izrael poseduje veliki nuklearno-istraživački centar u pustinji Negev u južnom delu zemlje.

IRR-2 sistem nuklearnih reaktora se često naziva i “Dimona” i ima snagu od 26 megavata. Američka asocijacija nuklearnih naučnika ide korak dalje i citira nekada tajni dokument američke Vojno-bezbednosno obaveštajne agencije (DIA, Defense Intelligence Agency) iz 1999. godine, koji uz procenu da Kina ima 200-ak nuklearnih bojevih glava, Indija između 50 i 70, navodi i da ih Izrael ima 60-ak. Institut za promociju mira iz Štokholma takođe navodi slične brojke.

Tel Aviv i danas negira bilo kakvo posedovanje nuklearnog oružja, navodeći da “svakako nije prva zemlja po nuklearnim aktivnostima” u regionu Bliskog istoka, upirući prstom u Iran.