Projekcija moći: Šta sve mogu američke ‘udarne snage’

Samo pojavljivanje ‘Udarne grupe’ ili samo jednog plovila iz njenog sastava u vodama neke zemlje ili regiona je jasna poruka Bijele kuće i Washingtona.

'Zumwalt' je dizajniran kao prvi brod sa osobinama radarske nevidljivosti (stealth), a u idealnim uslovima on daje povratni signal jednak – ribarskom brodu (EPA)

Još od samog kraja Drugog svetskog rata, Sjedinjene Američke Države su zauzele stav „jedine prave supersile u svetu“. U tom trenutku, SAD je imao gotovo polovinu svetskog BDP-a i jedini je imao nuklearno oružje.

Godine Hladnog rata će pokazati da i druge velike sile, poput SSSR-a i Kine, takođe mogu da razviju nuklearne bojeve glave, razne vrste oružja, te da podignu svoju industriju. Ipak, kritičari SAD i danas nazivaju „svetskim policajcem“, upravo zbog jedinstvene sposobnosti da učestvuje u rešavanju brojnih sukoba u svetu, te projektuje svoju političku i vojnu moć.

Za ovo su još ‘50-ih godina formirane posebne snage nazvane Carrier Strike Group (CSG, Udarne snage sa nosačima aviona).

Viđene i na balkanskim prostorima

Početkom septembra 1995. godine, pomorska komanda NATO-a u Napulju je bila zadovoljna – po prvi put je izvedena složena operacija na tlu Evrope, a da to nije bio samo test. Američka raketna krstarica „Normandy“ (CG-60) je uspela da iz Jadrana ispali i pogodi mete sa 13 navođenih projektila „BGM-109 Tomahawk“ na položaje tadašnje Vojske Republike Srpske, u regionu Banje Luke. Bio je to prvi ovakav napad na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, a ispostaviće se kasnije – ne i poslednji.

Za vreme operacije „Allied Force“ 1999. godine („Združeni odgovor“, koja se, slučajno ili namerno, godinama pogrešno naziva „Milosrdni anđeo“) protiv tadašnje SR Jugoslavije, NATO se u velikoj meri oslanjao upravo na CSG plovila u Jadranskom moru. Veliki deo snaga iz „82nd Airborne“ i „505th Airborne“ su do Albanije dopremljeni upravo ovim plovilima. „Udarnu grupu“ (CSG) je predvodio nosač aviona „USS Theodore Roosevelt“, raketna krstarica „USS Vella Gulf“ (CG-72), i amfibijski razarač „USS Kearsarge“. Takođe, u okviru ove grupe su bili i italijanski razarač „Giuseppe Garibaldi“, te britanski nosač aviona „HMS Invincible“.

Duga ruka Washingtona

Carrier Strike Group je i termin koji se danas koristi za kombinovane snage američke mornarice (US Navy) i vazduhoplovstva (US Air Force). „Udarne grupe“ se danas nazivaju i „Snagama za brzi odgovor“ (Fast Response Forces), a njihova uloga, sem odbijanja napada neprijatelja na moru, kopnu i u vazduhu, je i spasavanje civila, te donošenje humanitarne pomoći i opreme za prijateljske snage.

Jedna „Udarna grupa“ obično ima do 7.000 ljudi, jedan nosač aviona, jednu ili dve raketne krstarice, nekoliko razarača, plovila specijalne namene (poput broda za elektronsko izviđanje), uz najmanje 65 do 70 aviona na palubi. Od vremena Iračkog rata, svaka CSG na misije obavezno kreće uz pratnju jedne ili dve nuklearne podmornice.

Po već pomenutoj doktrini „projekcije moći SAD-a“, CSG je početkom ‘60-ih zamišljen kao „jedinstveni odgovor“, a i danas se vatrena moć grupe može meriti sa vatrenom moći čitavih armija manjih zemalja. Kada se na ovo doda da, u teoriji, jedna CSG grupa može imati u svom arsenalu i do 20 nuklearnih balističkih projektila (čak i više ako u svojoj pratnji ima podmornicu klase „Ohio“), onda ona predstavlja i globalni „politički adut i poruku“ Washingtona. Samo pojavljivanje „Udarne grupe“ ili samo jednog plovila iz njenog sastava u vodama neke zemlje ili regiona je jasna poruka Bele kuće i Washingtona. Tako je nedavno u Splitu boravio trenutno najmoderniji nosač aviona „USS Gerald R. Ford“, čime je dat značaj članstvu Hrvatske (kao i Slovenije, Crne Gore i Albanije) u NATO-u. Upravo se ovaj CSG trenutno nalazi u vodama Mediterana, kao odgovor Washingtona na sukob imeđu Izraela i Hamasa.

„Udarne grupe“ su tokom godina imale niz aktivnosti na Bliskom istoku. U prvom Zalivskom ratu su korišćene dve CSG grupe, predvođene nosačima aviona „USS Dwight D. Eisenhower“ i „USS Independence“. Bila je to i „svetska premijera“ za novi način ratovanja, koji će postati čest u bliskoj budućnosti, a i u Drugom zalivskom ratu (Operation Iraqi Freedom), CSG je imao važnu ulogu. Za vreme rata u Siriji, podršku američkim i koalicionim snagama na zemlji je pružao CSG na čelu sa nosačem aviona „USS Harry S. Truman“.

Uskoro potpuna promjena zadataka

Ipak, američka mornarica planira da do 2030. godine u potpunosti promeni sam način obavljanja zadataka za CSG. Današnji sistem je nastao na doktrini sukoba velikih sila, koje datiraju još sa početka ’80-ih, a u kojima je mogućnost nuklearnog sukoba bila označena kao „veoma verovatna“. Upravo su aktivnosti u SR Jugoslaviji, Iraku i Siriji pokazale da je potrebna daleko manja (do 4.000 ljudi), ali i mnogo više specijalizirana CSG flota.

Takođe, danas je akcenat na korišćenju kobinovanih preciznih snaga (Precise Strike Force), obično manjih antiterorističkih jedinica, poput „Foka“ (Navy Seals). Za tako nešto više nisu neophodni veliki nosači avioni ili krstarice, koji troše ogromne resurse, i relativno su spori.

Američka mornarica tako razvija nekoliko tipova novih, manjih plovila, a jedan njih je klasa „Zumwalt“. Ova nova klasa „brzih razarača“ (FDD-Class, Fast Deploying Destroyer) je aktivna od 2016, a rezultat je decenijskog programa razvoja koji je Pentagon koštao čak 22 milijarde dolara. „Zumwalt“ trenutno ima tri plovila, a prvi je nazvan po admiralu Elmu Zumwaltu, koji je bio komandant mornarice za vreme rata u Vijetnamu. Iako je inicijalno bilo planirano čak 32 plovila nove klase, usled ogromnih troškova razvoja, te novih tehnologija i materijala, neće biti izgrađeno više od sedam. „Zumwalt“ je i najskuplje plovilo američke mornarice ikada, a potpuno opremljeno košta više od četiri milijarde dolara, što je skuplje čak i od nuklearnih podmornica klase „Virginia“.

„Zumwalt“ je dizajniran kao prvi brod sa osobinama radarske nevidljivosti (stealth), a u idealnim uslovima on daje povratni signal jednak – ribarskom brodu. Takođe, opremljen je novim sistemima vatre, poput LRAP kinetičke municije velike brzine, a može biti opremljen i automatskim sistemom za odbranu od dronova i projektila „Phalanx“. Na prednjem delu se nalaze i posebni moduli za korišćenje hipersoničnih projektila velikog dometa (LRHW). Na prednjoj palubi se takođe nalaze i dva heliodroma za helikoptere „SH-60 Seahawk“, za misije specijalnih jedinica.

Američki Senat je u julu ove godine odobrio i novi ambiciozni program za izgradnju čak 10 plovila nove generacije. Program će se sastojati od dva razarača novog tipa „Arleigh Burke III“, dve „Constellation“ fregatne krstarice i jedne podmornice nove generacije kodnog imena ASX.

Izvor: Al Jazeera