Milanović: Odmakli smo se od ‘90-ih samo toliko da se danas ne ubijamo

Međunarodno pravo od velikog je značaja za regulisanje sukoba. Ne postoji nijedan drugi univerzalno prihvaćeni okvir u kome se pitanja poput napada na civile, zaštite ratnih zarobljenika ili dostavljanja humanitarne pomoći ugroženoj civilnoj populaciji uopšte mogu razmatrati.

„Bez međunarodnog prava mi, drugim rečima, ne bi mogli ni da razgovaramo o tome da li Rusija ili Ukrajina, ili Hamas ili Izrael, neka pravila poštuju ili ne, niti bi mogli da se oslanjamo na neka osnovna načela, poput razlikovanja između boraca i civila, odnosno vojnih ciljeva i civilnih objekata. Sve države prihvataju međunarodno humanitarno pravo, kao obavezujuće, i na njega se pozivaju“, kaže dr. Marko Milanović, redovni profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Readingu (Ujedinjeno Kraljevstvo).

Dodaje da se i međunarodno humanitarno pravo krši, ali da to ne umanjuje njegov značaj.

„I unutrašnje, domaće pravo se krši, a oni koji to čine često prođu nekažnjeno. I u najrazvijenijim pravnim sistemima, na primer, preko 90 odsto silovanja prođe nekažnjeno. Ali to ne znači da silovanje nije krivično delo, niti da pravo ne postoji, niti da je silovanje dozvoljeno“, kaže sagovornik.

Prema njegovim riječima, i u balkanskim zemljama postoje stotine hiljada sudskih odluka koje nikada nisu izvršene, što opet ne znači da njihovi pravni poreci ne postoje.

„To samo znači da oni nisu savršeni, baš kao ni međunarodno pravo. Niti to što jedna strana u oružanom sukobu krši pravila međunarodnog prava drugu stranu oslobađa njene obaveze da to pravo poštuje. To što, na primer, jedna strana ubija ili siluje civile ne daje drugoj strani pravo da to isto čini.“

Savršena jednakost ne postoji

Ističe da su nominalno sve države jednake u očima međunarodnog prava, ali, baš kao i u domaćem pravu, oni koji su moćniji i bogatiji imaju veći uticaj na uobličavanje prava, i sebi mogu (ponekad) priuštiti da to pravo pogaze lakše nego što to mogu slabiji i siromašniji.

„Drugim rečima, baš kao što u unutrašnjim pravnim sistemima neki milijarder i neki beskućnik nisu u stvarnosti u jednakom položaju, tako ni u međunarodnom pravu Sjedinjene Američke Države, Kina ili Rusija nisu u sasvim jednakom položaju kao Bosna i Hercegovina, Srbija ili Vanuatu. U tome nema ničeg čudnog. Pravo, i domaće i međunarodno, uvek je u nekoj vrsti tenzije, jer služi interesima jačih dok istovremeno pokušava da slabije od jačih zaštiti“, navodi Milanović.

Smatra da je potpuno nerealno očekivati potpuno jednaki tretman u međunarodnim odnosima i pravu.

„Savršena jednakost ne postoji, niti je ikad postojala, ni u jednom ljudskom društvu. Jednakost je, naravno, ideal kome treba stremiti, ali deficiti u jednakosti ne smeju služiti delegitimaciji međunarodnog prava. Kršenje međunarodnog prava od strane jedne države ne opravdava kršenje od strane druge, posebno kada su u pitanju kršenja osnovnih ljudskih prava ili pravila ratovanja“, kaže sagovornik.

Kada je riječ o izbjeglicama, tvrdi da je međunarodno pravo jasno, odnosno da svaka žrtva progona ima pravo na azil u drugim zemljama, i niko ne smije biti vraćen u državu u kojoj može biti izložen progonu, ali da prihvatanje izbjeglica zavisi od mnogih političkih, ekonomskih i društvenih faktora.

„Evropa je prihvatila milione izbeglica iz Sirije, baš kao što je prihvatila milione iz Ukrajine, ali se istovremeno hiljade ljudi svake godine davi u Sredozemlju pokušavajući da se Evrope dokopa. Razumljivo je (ne nužno moralno opravdano) da će države biti velikodušnije prema nekim grupama nego prema drugima, u zavisnosti od svojih interesa, pa i faktora poput geografske ili kulturne bliskosti. Razumljivo je da je Evropljanima više stalo do rata u Ukrajini nego da rata u Jemenu; tako je i ljudima u Africi više stalo do rata u Etiopiji nego do Ukrajine i Rusije. To je prosto ljudska priroda, ali naravno deo te prirode su i sebičnost, rasizam i predrasude.“

Nacionalističke strukture

Ne krije da su politika i pravo neraskidivo povezani. Kao što je u domaćem ustavnom pravu nemoguće odvojiti politiku od prava, dodaje, tako je to nemoguće učiniti i u međunarodnom pravu.

„Pitanja poput rata i mira, ili ograničavanja klimatskih promena, ili regulisanja trgovine, par excellence su političke prirode, mada ih sve normira međunarodno pravo. Pogubno je kad unutar države ljudi na vlasti tu vlast vrše samovoljno, van pravnih okvira ili zloupotrebljavajući pravo. Pogubno je kad političari nezavisne institucije, poput sudova ili regulatornih tela, zarobljavaju i popunjavaju svojim poslušnicima. Pogubno je takođe kada države međunarodno pravo iskrivljavaju umesto da ga poštuju“, kaže Milanović.

Ocjenjuje da je proces tranzicione pravde na Zapadnom Balkanu, „nažalost, polumrtav, ako ne i potpuno mrtav“.

„Region se odmakao od ‘90-ih utoliko da se danas ne ubijamo, ali na vlasti u gotovo svim državama naslednicama bivše Jugoslavije su iste ili slične nacionalističke strukture koje su do ratova dovele i na njima se okoristile. Do nekakvog stvarnog pomirenja nije došlo i pre se radi o nekakvoj opštoj iscrpljenosti. Značajna većina u svakoj naciji veruje samo u svoj standardni narativ, u kome je ona najveća žrtva prema kojoj su drugi bili zločinci“, ukazuje sagovornik.

Društvena transformacija

Napominje da su i mnogi osuđeni zločinci de facto rehabilitovani.

„Haški tribunal je svoj posao obavio – nesavršeno, ali ipak bolje nego da ga nikada nije ni bilo. Neka domaća suđenja su u toku, kao i procesi pred Specijalnim sudom za Kosovo, ali ništa od toga nije dovelo do suštinskog pomirenja. Niti do takvog pomirenja može doći sve dok su u našim zemljama na vlasti nacionalistički političari koji kontrolišu javni prostor, institucije i obrazovne sisteme. Naša najveća tragedija upravo je u tome da je došlo do transmisije nacionalističke ideologije na mlađe generacije.“

Potvrđuje da je negiranje presuda i zločina sveprisutno i, prema njegovom mišljenju, dio je  cjelokupnog fenomena nedostatka suštinskog pomirenja.

„Srbi (Hrvati, Albanci, Bošnjaci) veruju samo u zločine nad Srbima (Hrvatima, Albancima, Bošnjacima), ali ne i kad su Srbi (Hrvati, Albanci, Bošnjaci) počinitelji. Svaka grupa ima svoju istinu i ne mari za istine drugih. Presuda bilo kog međunarodnog suda lako može da bude odbačena kao pogrešna ili pristrana. Nijedan čovek u bivšoj Jugoslaviji nije svoje mišljenje promenio zato što je pročitao presudu nekog suda. I to je prosto tako“, obrazlaže Milanović.

Poručuje da rješenje za ovaj problem nije da se negiranje zločina krivično kažnjava.

„Ne možete pomirenje sprovesti krivičnom prinudom, niti ljude kaznom ubediti da u nešto poveruju. U državama u kojima je došlo do suštinskog suočavanja sa prošlošću, a tu je najsvetliji primer Nemačka, do toga nije došlo kažnjavanjem ljudi koji su negirali zločine (čak i ako se to radilo). Ovde je potrebna mnogo radikalnija društvena transformacija, ali do nje neće skoro doći“, zaključuje sagovornik.