Ruski medvjed u zagrljaju kineskog pande

Koliko je zvanični Peking spreman da riskira ekonomske odnose sa Zapadom zbog Putinovih ambicija?

Globalna pandemija, početak sukoba u Ukrajini i recesija u većem dijelu svijeta su samo dodatno pokazale međusobnu zavisnost ruske i kineske ekonomije (Reuters)

Ruska agresija na Ukrajinu koja traje već skoro godinu dana suštinski je promenila odnos snaga u svetu, koji se praktično nije menjao od završetka Drugog svetskog rata.

Iako se u modernoj svetskoj politici smatralo da je Rusija, nakon raspada SSSR-a, novi partner zapadnim zemljama, te da su neprijateljstva iz vremena Hladnog rata postala deo istorije, iz današnje perspektive, kao i iz aktuelnih dešavanja u Ukrajini, ispostaviće se da je Kremlj tri decenije samo ‘kupovao vreme’.

I dok je Rusija pod Jelcinom i Putinom pravila planove kako da povrati moć i uticaj na teritoriji nekadašnjeg Sovjetskog saveza, u Aziji se stvarao novi džin, i u ekonomskoj, a pogotovo u političkoj sferi.

Stara slava i novo vrijeme

“Sovjetski savez i Kina su najbolji primer da vrednosti komunizma i samoupravljanja imaju veliku vrednost u razvoju sveta”, tako je tadašnji lider SSSR Nikita Hruščov dočekao delegaciju Kine u Moskvi, u novembru 1957. Povod je bio svečan – proslava 40 godina od Oktobarske revolucije, te održavanje Međunarodnog kongresa komunističkih i radničkih partija. Bio je to, zapravo, svojevrsni samit zemalja van zapadnog bloka, kao i zemalja koje su, u to vreme, tek dobile nezavisnost od kolonijalne uprave i povratile svoju državnost. Iako su bili prisutni svi viđeniji komunistički lideri – Enver Hodža, Todor Živkov, Walter Ulbricht te Kim Il-Sung, jedne delegacije nije bilo – jugoslovenske. Tito je smatrao da taj skup nije bio prigodno mesto za delegaciju KPJ, kao i da ima puno ‘nerazjašnjenih pitanja’ između Beograda i Moskve. Pravi razlog je bio što će, četiri godine kasnije, biti formiran  Pokret nesvrstanih zemalja, i u čijem će stvaranju Tito imati presudnu ulogu.

Iako je trebao da bude dokaz uspeha komunizma, ovaj Samit je zapravo označio napuštanje ‘izvornog socijalizma i borbe za radnička prava’. SSSR i Kremlj nisu prihvatili ideje Mao Zedonga i ‘reforme poljoprivrede i privrede’, koja je već u to vreme unutar Kine odnela više od pola miliona života. Hruščov je, takođe, smatrao da Rusija treba da bude antiteza Zapadu, ali nikako samo-izolovana zemlja poput Kine i Severne Koreje u to vreme. On je takođe pokušavao da na sve moguće načine ‘otopli’ odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, najviše zbog zategnute situacije u Evropi, ponajviše u Nemačkoj, Italiji i Španiji.

Sa druge strane okeana, unutar SAD su bile sve glasnije kritike da se gubi ‘tehnološki korak’ sa Sovjetskim savezom, naročito kada su u pitanju svemirska istraživanja, te razvoj nuklearnog oružja. SSSR je početkom šezdesetih imao gotovo duplo više nuklearnih bojevih glava, te je u svemir poslao prvi satelit, prvog čoveka, te već izveo prvu svemirsku šetnju van letelice. Hruščov i Kenedi će se prvi put sresti u Beču, u junu 1961. Iako je bilo dogovoreno ‘otopljavanje’ između dve nuklearne sile, u Vašingtonu, a naročito Pentagonu, je to doživljeno kao kapitulacija pred Rusijom. Samo godinu dana kasnije, predsednik Kenedi će ponovo zaoštriti nuklearnu trku, te najaviti ambiciozni svemirski projekt ‘Apollo’, kako bi se sprečilo da Rusi budu prvi ljudi na Mesecu.

Za to vreme, tokom šezdesetih, brza industrijalizacija unutar Kine će stvoriti značajan zamajac za proizvodnju najrazličitijih proizvoda. Naročito je napredovala industrija obojenih metala, te proizvoda od raznih metalnih legura. Kada su se Mao Zedong i predsednik Ričard Nikson susreli 1972, ogromne mogućnosti i kapaciteti za proizvodnju unutar Kine su zapanjile američku privrednu delegaciju. U isto vreme, promene unutar SSSR-a i dolazak ‘tvrde struje’ – Leonida Brežnjeva na čelu Centralnog komiteta, te Jurija Andropova na čelu KGB-a, značile su da će Rusija i dalje biti glavni protivnik Zapadu i zemljama NATO-a. Istoričari smatraju da je ovo bila ključna greška sovjeta – dok su se Kina, kao i veći deo Azije, nakon Vijetnamskog rata, otvarali za saradnju sa zapadnim zemljama – pre svega SAD, Velikom Britanijom i Japanom, Rusija i ceo SSSR su tu šansu propustili. Dolazak Jurija Andropova iz KGB na mesto Generalnog sekretara partije 1982. će dodatno pogoršati situaciju, a desetogodišnji rat u Avganistanu je samo doprineo konačnom raspadu. Velike društvene reforme, pokrenute od strane Gorbačova, su bile zakasnele i nedovoljne, što će rezultirati padom Berlinskog zida 1989, te potpunim raspadom Sovjetskog saveza godinu dana kasnije.

Ekonomija, pa tek onda politika

Sredinom osamdesetih godina, iz Kine su se već izvozile brojne komponente za zapadne fabrike – od industrije računara, preko delova za mašine i automobile, pa sve do igračaka. Međunarodni monetarni fond (IMF) procenjuje da je upravo ovaj period bio glavni zamajac u kineskom ‘privrednom čudu’. Kina je početkom osamdesetih imala privredni rast od 5,7 odsto, a samo deset godina kasnije – 21,2 odsto. Izvoz je činio više od dve trećine privredne aktivnosti, a od 1988 do 1992. godine beleži se i početak porasta domaće potrošnje i rasta srednje klase. U isto vreme, SSSR i Rusija će zabeležiti pad vrednosti proizvodnje od 23 odsto. 1990, u jeku raspada zemlje, ukupni ruski društveni proizvod će činiti tek oko 40 odsto Francuskog, ili 28 odsto američkog.

Sredinom devedesetih, taj procenat će biti tek 30 odsto u poređenju sa SAD ili zemljama Zapadne Evrope. Početkom 2000-ih,  Kremlju je bilo jasno da je odgovor za privredni rast i razvoj na istoku i u Aziji, te da treba učiti od nove najbogatije zemlje Azije – Kine. Tako je u septembru 2006. formiran novi savez – BRICS (Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika). Savez je trebalo da bude pandan zapadnim zemljama, pre svega onima iz Evropske unije, te SAD sa svojim saveznicama Kanadom, Australijom, Velikom Britanijom i Novim Zelandom. Iako zemlje BRICS obuhvataju gotovo polovinu svetskog stanovništva, ekonomske brojke govore drugačije.

Nova razvojna banka

Jak kineski izvoz, gotovo u potpunosti orijentisan ka tržištu SAD i EU je pretio da uspori ili u potpunosti zaustavi ekonomsko povezivanje unutar BRICS. Zbog toga je 2017. godine ‘Razvojna banka BRICS’ prerasla u ‘Novu razvojnu banku’ (NDB) sa sedištem u Šangaju. Ova banka će u bliskoj budućnosti imati skoro 100 milijardi dolara u raznim projektima i investicijama, a trenutno ima 53 razvojna infrastrukturna projekta u vrednosti od 14.7 milijardi dolara. UAE, Bangladeš i Egipat su takođe dodati kao partneri unutar NDB.

Globalna pandemija, početak sukoba u Ukrajini i recesija u većem delu sveta su samo dodatno pokazale međusobnu zavisnost ruske i kineske ekonomije. Nafta i gas, kao dominantan izvozni adut Moskve su od ključne važnosti za kontinuirano snabdevanje kineske privrede. U septembru prošle godine, energetski gigant ‘Gazprom’ je postigao dogovor za plaćanje ruskog gasa u rubljama, a deo od dvadesetak odsto u kineskim juanima. Ovo je bio značajan finansijski momenat, budući da je Rusija pod čitavim nizom međunarodnih sankcija zbog agresije na Ukrajinu.

‘Kineska nacionalna energetska grupa’ (CNPC) je takođe zadovoljna – obezbeđen je siguran uvoz, pre svega zemnog gasa za potrebe metalurške i hemijske industrije. Stručnjaci smatraju i da Rusija barem od 2014. godine Kini prodaje naftu ‘ispod cene’, možda čak i petnaest odsto jeftinije od svetske cene. Sa druge strane, iz Pekinga se do sada nisu čule osude agresije na Ukrajinu. KP Kine i njeno rukovodstvo ni na koji način do sada nisu osudili aktivnosti Kremlja, smatrajući to ‘unutrašnjim stvarima Moskve’. Putin i Kremlj, sa druge strane, smatraju Tajvan neotuđivim delom Kine. Iako ukrajinski predsednik Zelenski smatra da je ‘Kina neutralna po ovom pitanju’, jasno je da bi bilo kakve sankcije Pekinga bile značajan ekonomski udarac za Moskvu. Svo kinesko diplomatsko osoblje, kao i najveći deo kineskih državljana evakuisani su iz Kijeva i većih ukrajinskih gradova još početkom marta prošle godine.

Kina ima gotovo sedam puta veći društveni proizvod (GDP) od Rusije, dok Nemačka i Japan imaju dva puta veći GDP. Zemlje Evropske unije imaju takođe značajno veći GDP – 14.5 triliona dolara u odnosu na ruskih 2.12 triliona. Kina je, takođe, i najveća svetska ekonomija po paritetu kupovne moći (PPP), i obuhvata 18.6 odsto ukupne svetske ekonomije. Ekonomski stručnjaci procenjuju da će orijentisanost ruske ekonomije na izvoz energenata i poljoprivrednih proizvoda  na duži rok biti najveći faktor ekonomske stagnacije, te da čak i kada bi rat u Ukrajini prestao ovog meseca, te Rusiji odmah budu ukinute sve sankcije, biti potrebno najmanje deset godina da se ona vrati na period pre  agresije i ekonomske parametre iz 2020. To je u stvarnosti malo verovatno – Putin i Kremlj ne daju znake da bi ‘specijalna vojna operacija’, kako je oni nazivaju, mogla biti završena u skorije vreme.

Sa druge strane, sve su češće i najave iz SAD i EU da će Rusija morati da se dugoročno suoči da posledicama agresije, te da će u budućnosti sigurno biti istraga ratnih zločina, pre svega nad ukrajinskim civilima. U ovakvoj međunarodnoj situaciji, oči Moskve su uperene najviše ka Pekingu, a delimično i ka Nju Delhiju i ostalim partnerima iz BRICS i zemljama Azije.

Koliko je zvanični Peking spreman da rizikuje ekonomske odnose sa zapadom zbog Putinovih ambicija, znaćemo uskoro. Kineska ekonomija je značajno usporila u poslednje dve godine, od izbijanja globalne pandemije koronavirusa. To je dovelo i do pada proizvodnje, pre svega u potrošačkoj industriji, pa su smanjene isporuke i izvoz smartfona, računara, auto delova, te raznih industrijskih komponenti. Krajem prošle godine Peking je ukinuo politiku ‘nultog kovida’, te očekuje rast proizvodnje u odnosu na prethodni period za čak 5.3 odsto. U tome se svakako računa na zapadna tržišta i jačanje celokupnog izvoza – ruski partneri će, ipak, morati da sačekaju.

Izvor: Al Jazeera