Kako djeluje ruska vojna strategija ‘prvog udara’

Kao i Ruska Federacija danas, i nekadašnji SSSR se u velikoj meri oslanjao na vojnu strategiju ‘prvog udara’. Gomilanje nuklearnog arsenala, kao i balističkih raketa sa konvencionalnim bojevim glavama traje i danas, i u Rusiji, kao i u zemljama NATO-a, pre svega koalicije ‘Pet prstiju’ (SAD, Velika Britanija, Kanada, Australija i Novi Zeland).

Ključna funkcija sistema za rano upozoravanje i detekciju lansiranja raketa protivničke strane je da se na vreme obezbedi zaštita državnog vrha, te blagovremeno odgovori na udar.

SSSR je imao nekoliko ovakvih tehnologija i sistema, a i danas se, pored modernog satelitskog osmatranja, koriste i njihove nove verzije.

‘Djetlić’ u sibirskoj šumi

Kada su krajem sedamdesetih godina britanske vlasti htele da unaprede sistem tornjeva za prenos televizijskog i radio signala širom zemlje, naišli su na neočekivani problem. Naime, na svim predajnicima se pojavljivao nepoznati šum, na frekvenciji od 27 MHZ (megaherca). Iako nije direktno smetao prenosu programa na drugim frekvencijama, signal je nekada bio toliko snažan da bi ‘gušio’ druge frekvencije, naročito one za televizijski program. Rezultat je bio veoma slab kvalitet slike van velikih gradova ili u ruralnim naseljima, gde je obično bio postavljen slabiji odašiljač. Inženjeri u stanicama Brimmond Hill i Jedburgh u Škotskoj su uskoro uspeli da proračunaju poreklo misterioznog signala – sudeći po njegovoj jačini, koja je nekada bila čak i pet do sedam MW (megavata), bilo je jasno da je u pitanju veštački generisani signal, a ne prirodno zračenje ili greška u dizajnu sistema za distribuciju TV i radio signala.

I brojni radio-amateri, kako u Velikoj Britaniji tako i širom Evrope, čak i do Islanda na severu, prijavljivali su postojanje čudnog signala na frekvencijama od 24 do 32 MHz, a najčešće oko 27 MHz.

Većinu vremena, na toj talasnoj dužini je bio statički šum od oko 50 Hz, ali bi ponekad došlo i do promena u visini ovog ‘tona’, što je zvučalo kao pucketanje.

Jednom od inženjera u stanici Olivers Mount to je zvučalo kao zvuk detlića koji udara u drvo i ubrzo zatim je cela zajednica radio-amatera ovaj signal nazvala ‘Detlić’.

Početkom osamdesetih, signal je nastavio da bude prisutan, ali sada na frekvencijama od 27 MHz pa sve do 98 MHz. Umesto nekadašnjeg konstantnog šuma, sada se povremeno mogao čuti ženski glas, koji je na ruskom čitao niz brojeva ili geografske nazive u Rusiji.

Komanda NATO-a u Briselu je ubrzo uspela da odredi približnu lokaciju sa koje je stizao signal. Ispostavilo se da je glavna stanica bila blizu grada Černihiv u Ukrajini dok je druga stanica, koja je emitovala na nižim frekvencijama, bila približno dvadesetak kilometara udaljena od nuklearne elektrane u Černobilju. Ne treba zaboraviti da je i sama černobiljska nuklearka u to vreme većim delom bila obavijena velom tajne – svet će o detaljima vezanim za nju saznati tek nakon katastrofe u aprilu 1986. godine. Takođe, na najnižim frekvencijama je emitovao i predajnik blizu grada Gomelj u Belorusiji.

Signal je ubrzo nazvan ‘Ruski detlić’ (Russian woodpecker), a bio toliko snažan da je dopirao čak i do Istočne obale SAD i delova Kanade gde su ga tamošnji radio-amateri nazvali ‘Russian lady’ (Ruska gospođa). Godine 1982, komanda Snaga veze vojske SAD (US Signal Corps) dostavila je Beloj kući i novom predsedniku Ronaldu Reaganu detaljan izveštaj o ovom misterioznom signalu.

Ispostaviće se da, ipak, nije bio tolika misterija – američki operativci unutar SSSR-a su za njega znali još od sredine sedamdesetih, kao i američke agencije i pojedinci u vrhu NATO-a. Razlog što ove informacije nisu bile podeljene sa partnerima u Evropi i celom NATO-u je bio taj što ni administracija predsednika Cartera, niti njegovog naslednika Reagana nisu imale previše poverenja, naročito u Nemce i Francuze, citirajući obaveštajne podatke da su pojedinci iz ovih vlada ‘naklonjeni Kremlju’ te da nisu ‘stoprocentno odani interesima SAD-a’.

Takođe, ispostaviće se da je predajnik u Černihivu više puta bio fotografisan iz špijunskog aviona U-2, koji je leteo preko Crnog mora iz vazduhoplovne baze Incirlik u Turskoj.

NATO je ovaj predajnik kasnije nazvao ‘Steel Yard’ (Gvozdeno dvorište) zbog masivnih antena i predajnika.

Izuzetno snažan radar

Sredinom 1984. se, prevashodno zahvaljujući ruskim disidentima, saznalo da sistem u SSSR-u nosi naziv ‘Duga’, sa vojnom oznakom MIL-26. Nekadašnji visoki oficir KGB-a, Ilija Grigorijevič Šejmov, koji je 1980. godine prebegao u SAD, tvrdio je da je ‘Duga’ sistem za rano upozoravanje na lansiranje balističkih raketa bilo gde u svetu. Šejmov je tvrdio i da ‘Detlić’ radi u raznim konfiguracijama još od kraja šezdesetih, te da je u stanju da utiče i na razne druge radijske, televizijske i komunikacione signale u zapadnim zemljama.

“Signal je toliko snažan da može zapaliti šibicu u Španiji”, tvrdio je Šejmov.

Ove tvrdnje verovatno nisu bile potpuno neosnovane, budući da su u istom periodu i vlasti u Španiji i Portugalu takođe prijavljivale čudne smetnje na svojim predajnicima, kao i prekide u radu radara na civilnim aerodromima.

‘Duga’ je zapravo bila vrsta izuzetno snažnog radara, koji je koristio efekat ‘izotropskog rasipanja signala’ fenomen kod kog se radijski signali delimično gube, ali i pojačavaju na određenim frekvencijama u Zemljinoj atmosferi.

Uskoro je ‘lov na ruskog Detlića’ postao popularan među radio-amaterima, a zemlje NATO-a su 1985. i 1986. imale program ometanja ovog signala korišćenjem tehnike ‘sihronizovanog nemodulisanog signala’ na istim frekvencijama. To je u praksi ‘nadjačavalo’ ruski signal, te se on gubio već kod delova centralne Poljske.

Američka federalna agencija za telekomunikacije (FCC) je početkom 1989. godine saopštila da je ‘Ruski detlić’ nestao, te da nema više emitovanja ni sa jedne od tri poznate lokacije. Ipak, razlog nestanka signala je bio posve drugačiji – raspad SSSR-a je doveo do prestanka finansiranja programa ‘Duga’, za koga se ispostavilo i da je neefikasan.

Iako su tokom osamdesetih dodate još tri velike antene u Sibiru i na dalekom istoku zemlje (najveća je bila ona u regionu Komsomolsk na Amuru), ispostavilo se da čak i u idealnim uslovima radar detektuje lansiranja sa najmanje 25 minuta zakašnjenja, te da bi u realnom scenariju neprijateljske rakete već bile u silaznoj trajektoriji, kada se ništa više nije moglo učiniti.

Danas se zna i da je primarni odašiljač za sistem ‘Duga’ bio unutar jedne od najkontaminiranijih zona blizu Černobilja, te da on od tada i nije bio u funkciji. Neki od drugih bivših oficira KGB su tokom devedesetih u javnosti tvrdili da je ‘Detlić’ bio samo ‘dimna zavesa’ i ometanje komunikacija zemalja NATO-a, te da je pravi ‘nuklearni radar’ bio sistem ‘Dnjepar’, sa stanicama u Mukačevu u Ukrajini i blizu Sevastopolja.

Ovaj radarski sistem postoji i danas i u unapređenoj verziji nosi naziv ‘Daryal’ (NATO naziv ‘Pechora’). Slično drugim ovakvim sistemima, ‘Daryal’ je sistem ‘ravne antene’ (PHA/DS – phase array panel), veličine 30×40 metara, a može detektovati lansiranja balističkih raketa čak do Atlantskog okeana. Deo sistema u Mukačevu u Ukrajini je ugašen 1993. godine.

Turska pod nadzorom

Takođe, tokom devedesetih su se u javnosti pojavile informacije da je tadašnje rukovodstvo SSSR-a najviše bilo zabrinuto mogućnošću američkog nuklearnog napada raketama iz Turske.

Sjedinjene Američke Države su u bazi Incirlik imale nuklearne bojeve glave još od početka ‘60-ih godina. Ova baza je u to vreme bila toliko velika tajna da je unutar Pentagona i vrha NATO-a bilo potrebno posebno pisano odobrenje. Ovo odobrenje je bilo iznad ‘vojne i državne tajne’ (Top Secret) i nosilo je naziv ‘Cosmic’, po mogućnostima tadašnjih američkih projektila ‘PGM-19 Jupiter’ da dosegnu ivicu svemira. Najmanje 15 ovakvih projektila se nalazilo u bazi Incirlik između 1959. i 1975. godine, sa još desetak bojevih glava W-49. Iako je tokom ‘70-ih u pregovorima SSSR-a i SAD-a bilo dogovoreno da se svi nuklearni projektili povuku iz Turske, to je bilo samo delimično učinjeno – pet projektila i nekoliko bojevih glava je ostalo, dok su ostali bili premešteni u baze Ghedi i Aviano u Italiji.

Danas se u Turskoj nalazi najmanje 35 nuklearnih bojevih glava tipa ‘B-61’, a po nekim procenama čak i 50. B-61 je moderna verzija PGM-19 i glavno je sredstvo nuklearnog odvraćanja u arsenalu SAD-a. Ima mali do srednji nivo udara (LYSM, low yield strategic missile), a u verziji za nuklearne podmornice može biti snage od pola kilotona pa sve do 340 kilotona.

Sjedinjene Američke Države, zahvaljujući pre svega dugogodišnjim bilateralnim sporazumima unutar NATO-a, imaju još najmanje 80 nuklearnih projektila i bojevih glava širom Evrope, pre svega u Belgiji, Nemačkoj, Italiji i Holandiji.