Dejan Guzina: EU je otvorila prostor kineskom i ruskom uticaju na Balkanu

Dejan Guzina, vanredni profesor političkih nauka na Univerzitetu Wilfrid Laurier u Kanadi, stručnjak je za komparativnu demokratizaciju, upravljanje etničkim sukobima i izgradnju države u postkonfliktnim društvima. Bavi se odnosima i politikama Evropske unije prema Balkanu, te se posebno zanima za veze između nacionalizma i zakona u kontekstu institucija podjele vlasti.

Dr. Guzina govori o aktuelnim dešavanjima u svijetu, političkim varnicama na Zapadnom Balkanu, odnosom Evropske unije prema regionu, integracijskim reformama…

• Kako komentirate trenutne političke odnose u svijetu, a posebno na Zapadnom Balkanu?

Dosta se piše o novom hladnom ratu u kontekstu napada Rusije na Ukrajinu. Lično ne delim takav stav. Ono što je karakterisalo doba hladnog rata je ideološki sukob između liberalizma i komunizma oličenog u otvorenom političkom, ali ne i direktnom vojnom, sukobu između zemalja Severnoatlanskog saveza (NATO) i članica Varšavskog pakta. Današnji odnosi su odnosi 21-og veka u kojima ideologija ima manju narativnu snagu nego u doba hladnog rata. S jedne strane, kao u slučaju Rusije Vladimira Putina, pokušavaju se legitimizirati vojno-političke akcije kroz prizmu starih imperijalnih ideja i istorijskih narativa iz 19-og veka. Povampirenje takvog diskursa direktno vodi u vojno-političke sukobe.

S druge strane, postoji otvoreni trgovinski sukob između Sedinjenih Američkih Država i Kine oko pravca razvoja globalnog kapitalizma. Taj sukob bi se mogao okarakterisati kao sukob između merkantilnog kapitalizma i neoliberalizma, od kojih nijedan nije preterano zabrinut za ključne principe liberalne demokratije. U tom globalnom kontekstu, zapadno-balkanske državice, pa i cela Evropa, snalaze se kako mogu: bez jasne vizije, principa ili obrazaca ponašanja. U kontekstu Zapadnog Balkana lako se mogu uočiti primese svih ovih “opcija” – od populističke retorike na političkom planu, pozivanja na floskule o ljudskim pravima i liberalnoj demokratiji, do veoma neobičnog ekonomskog modela razvoja koji, kako već kojoj državi odgovara, kombinuje kineski model s američkim modelom neoliberalnog kapitalizma.

• Ko ugrožava mir i sigurnost na Zapadnom Balkanu i kako će se rat u Ukrajini odraziti na ovaj region?

Najlakši odgovor na ta pitanja je rat u Ukrajini kao i uloga Vladimira Putina u podjarmljivanju nezavisnosti, pa i same egzistencije Ukrajine kao suverene države. Po logici sistema spojenih sudova, sledeća meta su baltičke države i Zapadni Balkan. Međutim, duboke korenite promene na svetskoj ekonomskoj i političkoj sceni u protekle dve decenije ukazuju na određene strukturne uzroke blokirane demokratizacije i nestabilnosti na Zapadnom Balkanu. Svakodnevica sistemske korupcije i organizovanog kriminala nije samo balkanska svakodnevica. Ovi procesi su globalnog karaktera i ne mogu se lako razumeti samo ako se usredsređujemo na bivši jugoslovenski prostor.

S druge strane, poluzamrznuti sukobi na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, a sve više i u Crnoj Gori, su direktna posledica raspada Jugoslavije i nemogućnosti, odsustva volje ili nesposobnosti kako lokalnih tako i spoljnih faktora da se ovi sukobi reše. Po meni, oni su mnogo važniji činioci nestabilnosti na Zapadnom Balkanu nego rat u Ukrajini. Naravno, taj rat dodatno komplikuje geopolitički položaj Zapadnog Balkana u Evropi. Ali, ja bih ipak rekao da rat u Ukrajini prevashodno služi kao izgovor lokalnih državnih elita da se “ne talasa previše” i da sve ostane po starom pre nego što zaista ugrožava Zapadni Balkan. Da ponovim, odgovornost za blokirane procese demokratizacije i integracije u Evropsku uniju je prevashodno na lokalnim političkim elitama, bilo da je reč o Srbiji, Crnoj Gori, ili Bosni i Hercegovini.

• Kakav je utjecaj međunarodnih aktera na procese demokratizacije država Zapadnog Balkana i kako biste ocijenili politike Evropske unije prema ovom regionu?

Da ukradem od Vilijama Šekspira naslov njegove komedije – mnogo buke ni oko čega. U poslednjih desetak godina od prethodne vizije Zapadnog Balkana kao integralnog dela Evrope nije ostalo ništa. Originalna ideja vodilja evropskih zvaničnika bila je zaustavljanje ratova, izgradnja mira i demokratskih institucija baziranih na vladavini prava i uvažavanju različitosti. Iako je dosta od toga i ostvareno, vizija integracije svakako nije. Ona je zamenjena podozrenjem članica Evropske unije prema zemljama Zapadnog Balkana. To se očituje u nametanju lavirinta birokratskih procedura koje je gotovo nemoguće ispuniti.

Uostalom, većina članica Evropske unije bi pala na ispitu određenih poglavlja u oblasti ljudskih prava kao što je, recimo, tretman azilanata i imigranata u tim zemljama. Odluka da se određena zemlja primi u evropsku zajednicu je duboko politička i nema puno veze da li je ta zemlja spremna za članstvo u “evropskom klubu” ili ne. Primeri bivših socijalističkih zemalja primljenih u Evropsku uniju dovoljno govore o tome. Narodski rečeno, neće nas u zajednicu. Takvom politikom je indirektno otvoren prostor za proboj kineskog ekonomskog uticaja u regionu kao i za otvoreno političko uplitanje Rusije u interne procese u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Srbiji.

• Koliko je realna ubrzana integracija regiona  Zapadnog Balkana u Evropsku uniju?

Bojim se da sam već odgovorio na to pitanje. Ako mogu biti ironičan, bez evropeizacije same Evropske unije teško da se može naslutiti neki pomak u pravcu evropske integracije Zapadnog Balkana. Odgovori evropskih zvaničnika na rat u Ukrajini doveli su do toga da se Ukrajina, Gruzija i Moldavija proglase za nove kandidate u Evropsku uniju. Nemam ništa protiv toga, naprotiv. Ali, ta odluka nije praćena nekim novim strateškim stavom prema zemljama Zapadnog Balkana. Njima izgleda da ostaje srpsko-albanski scenario takozvanog Otvorenog Balkana, veoma tesne košulje za zemlje kao što su Kosovo, Crna Gora i Bosna i Hercegovina.

• Svjedoci smo uspona autoritarnih režima na Zapadnom Balkanu. Kakve posljedice ostavlja takav sistem vlasti i koliko je populizam zastupljen u političkim kampanjama u regionu?

Nažalost, svakom običnom građaninu zapadno-balkanskih državica je mnogo jasnije nego nama analitičarima sa strane koje su posledice takvih režima. S mog stanovišta, svakako je najopasnija posledica razvoj takozvanog burazerskog kapitalizma koji duboko podriva institucionalne osnove i vrednosti bazirane na principima poštovanja prava i slobode medija. Ono što ostaje je korupcija kao sistem a ne kao povremena aberacija principa i prakse liberalnog-demokratskog sistema. Dodao bih da su u kontekstu globalnih zbivanja u poslednjih dvadeset godina takozvani populistički autoritarni režimi postali realnost ne samo na Zapadnom Balkanu nego i mnogim zemljama Evropske unije. Proboj desnog, anti-imigrantskog populističkog diskursa u zemljama kao što su Holandija, Italija, Francuska, pa i Nemačka, to svakako potvrđuje.

Specifičnost Zapadnog Balkana je da desni populizam poprima konture etničkog nacionalizma. Možda najeklatantniji primer tog spoja etničkog nacionalizma i desnog populizma je u oblasti “negovanja sećanja” na prethodne ratove koji služe da se oni “drugi” uvek prikazuju kao “zločinci” a “mi” kao “žrtve.” Najproblematičnije u svemu tome je, kada je reč o političkom govoru, da se često ne vidi razlika između državnih lidera i lidera opozicije. Oni se mogu sporiti oko toga ko je veći lopov, onaj na vlasti ili u opoziciji (kao što je to običaj u Srbiji), ali u monoetničku interpretaciju prošlosti se ne dira.

• Kako komentirate političke poteze zvaničnika u regionu i njihovo upravljanje krizom? 

Ako pod krizom mislite period od poslednje dve godine kada je svet bio okupiran pandemijom korona virusa, odgovor je kratak. Ni bolje ni lošije nego mnoge druge vlade u svetu. Ako pak imate u vidu rat u Ukrajini, ponovio bih – ni bolje ni gore nego mnoge druge vlade u svetu. Tu je svakako najzanimljiviji slučaj Srbije. Aleksandar Vučić i dalje uspešno sedi na dve stolice: s jedne strane obećava integraciju Srbije u Evropsku uniju, a s druge odbija da uvede sankcije Rusiji. Takav stav uživa podršku javnosti, ali i većeg dela opozicije. To ga, paradoksalno, trenutno čini sigurnim na poziciji vlasti. Evropskim liderima više odgovara čovek koga znaju nego neka nova nepoznanica. To je i razlog zašto je, barem do sada, zapadni pritisak na Aleksandra Vučića više retoričke nego suštinske prirode. Da li će se taj zapadni stav promeniti, ostaje da se vidi.

• Kako poraziti etnonacionalističke politike podjela koje su prisutne na Zapadnom Balkanu?

I sam bih voleo da znam odgovor na to pitanje. Prošli period pandemije, sadašnji period rata u Ukrajini kao i dolazeći period ekonomske stagnacije ni u kom slučaju ne odgovaraju politici promena na Zapadnom Balkanu. Ali, fokusiraću se na lokalne uslove. Među članovima opozicije, naročito u Bosni i Hercegovini i Srbiji, postoji tendencija da će neko sa strane da reši njihov problem. Često se čuje da će najzad, sada, ili krajnje je vreme da Evropska unija pokaže našim etničkim liderima da “tako više ne ide” i da ih prosto nateraju da promene ponašanje. Još bolje da ih “smene” s vlasti. Problem je u tome da evropske birokrate ne glasaju na lokalnim izborima koje gotovo redovno dobijaju autoritarni lideri. Zašto? Deo odgovora je da su u mnogim zapadno-balkanskim državama slobode medija ugrožene ili nepostojeće, da ne pominjemo zastoje u ekonomskim reformama ili probleme endemske korupcije i organizovanog kriminala. Ali to je samo deo odgovora.

Drugi deo je da, uprkos svemu, mnogi građani redovno glasaju za te i takve lidere. Kao takvi, oni uživaju političku legitimnost bez obzira na dugoročne posledice po građane koji su ih izabrali. Teško je negirati činjenicu da je Aleksandar Vučić najpopularniji političar u Srbiji, kao i da Milorad Dodik i Bakir Izetbegović uživaju podršku dobrog dela građana srpske i bošnjačke nacionalnosti. Ako tome dodamo da lideri opozicije imitiraju one na vlasti onda se ne treba čuditi što građani glasaju po navici, odnosno za one koji su već na vlasti. Za prave promene potrebna je drugačija opozicija s novim idejama i programima. Od stare garde ne mogu se očekivati nikave promene. U svakoj od zapadnobalkanskih država postoje nukleusi novih pokreta, obično oko environmentalnih i socijalnih pitanja. Do koje će mere ta nova alternativa da zaživi i postane nova realnost je otvoreno pitanje.