Američka dilema: Jesu li nepoznati leteći objekti od mita postali stvarnost?

Pojam “neidentifikovanih objekata i letelica u vazduhu“ decenijama je bio predmet podsmeha, tabloidne štampe i holivudskih filmova sve dok Pentagon nije i zvanično potvrdio njihovo postojanje, te zatražio pomoć od građana i javnosti.

Sredinom 2017. je uticajni list The New York Times objavio tekst pod naslovom „Da li oni stvarno lete?“, u kome je otkriveno postojanje izuzetno tajnog programa nazvanog AATIP (Advanced Aerospace and Aerial Threat Identification Program), u kojem su provođena istraživanja potencijalnih pretnji u vazdušnom prostoru SAD-a. Usledio je niz medijskih izveštaja i intervjua, pa je tako otkriveno da za postojanje programa nisu znali ni mnogi visoko rangirani generali američke vojske, kao ni većina ljudi unutar obaveštajne zajednice, iako su svi oni imali ovlašćenja vojne i državne tajne (Top Secret Clearance).

Danas zvaničnici Pentagona pozivaju građane SAD-a da na posebnom web-sajtu prijavljuju slučajeve nepoznatih letelica u vazduhu.

Mit koji je postao stvarnost

Izveštaji o nepoznatim letelicama – bile one u obliku diska, trougla, sfere i raznih drugih konfiguracija – sežu zapravo još do sredine 19. veka. Tadašnji guverneri oblasti u SAD-u su nakon Građanskog rata često vodili zapise o prijavama građana koji su videli nepoznate pojave na nebu. Bilo je to gotovo 40 godina pre prvog aviona braće Wright, iako su i u to vreme postojali razni civilni i vojni baloni sa pogonom na zagrejani vazduh. Tako je 1897. godine u gradu Martinville u državi Illinois u sumrak primećena ogromna letelica, dužine preko sto metara.

„Ličila je dirižabl i imala je mnogo bleštavih svetala, koja su se odbijala od krovova kuća“, prenela je tadašnja štampa.

Admiral Richard Byrd, jedan od najvećih moreplovaca 20. veka, polarni istraživač i komandant svih savezničkih pomorskih snaga u Drugom svetskom ratu, sačinio je na desetine izveštaja o nepoznatim letelicama, bez krila ili propelera, koje su letele blizu američkih aviona, brodova i iznad položaja u Normandiji. Opšte prihvaćeno mišljenje je bilo da su u pitanju nove nemačke letelice, koje su služile za izviđanje, iako pravih dokaza za to nije bilo. Takođe, veliki broj savezničkih pilota, naročito onih koji su leteli iznad Španije i Francuske, prijavljivao je „svetleće lopte“ koje su često pratile njihove letove. U pojedinim slučajevima, ove letelice bi bile uz avione celim tokom misije i odvajale su se tek pred sletanje. Vojni vrh u Evropi je tada tvrdio da su u pitanju nemačke bespilotne letelice „Me-163“, iako su one ličile na tradicionalne avione i nisu imale mogućnost letenja noću.

Sličnu pojavu su prijavljivali i nemački piloti, naročito iznad Poljske, i dali su im naziv „Kraut Licht“, a američki piloti su ih nazivali „Foo Fighters“.

Nakon rata, ovakve pojave i izveštaji pilota su postajali sve brojniji. Kenneth Arnold, čuveni pilot i avijatičar, 1947. godine je prijavio prvi zvanično dokumentovani slučaj ove vrste. On je leteći iznad planine Rainier spazio devet čudnih letelica, koje su letele jedna iza druge. Bile su u obliku polumeseca i nisu imale „standardne“ osobine poput kokpita za pilote, propelere, niti su pravile ikakav zvuk. Iako je Arnold naveo da su letelice ličile „na deo diska“, tadašnja štampa je to pogrešno prenela i nastao je termin „leteći tanjir“ ili „leteći disk“ (flying saucer).

Šta je palo u Keckburgu?

Pedesetih i šezdesetih godina ovakvi slučajevi su postali toliko česti, gotovo uobičajeni, da ih su piloti američkih aviona prijavljivali gotovo nakon svakog leta. Američka vojska, kao i tadašnja administracija u Beloj kući su bili ubeđeni da se radi o nekoj vrsti sovjetskih letelica sa nepoznatim načinom pogona. Zbog toga je od 1952. do 1969. godine vođen tajni projekat prikupljanja informacija o ovim slučajevima, nazvan „Plava knjiga“ (Project Blue Book). Kada je projekat ugašen, prikupljena su svedočenja o više od 12.000 nepoznatih letelica iz svih delova SAD-a, Kanade, Meksika, kao i iznad Australije i Velike Britanije. Zvanični zaključak vazduhoplovstva je bio da se radi o prirodnim fenomenima koji su pogrešno interpretirani, sem u tridesetak slučajeva koji su do danas ostali nerazjašnjeni.

Takav je bio i slučaj u gradu Keckburg u Pensilvaniji. U decembru 1965, na obodu grada srušio se nepoznati objekat, veličine kamiona i u obliku zvona. Veliki broj građana Keckburga – njih više od 130 – prišlo je nepoznatom objektu iz kog je kuljao dim i plavo svetlo. Na samom objektu su se nalazili natpisi slični egipatskim hijeroglifima. Nakon nekoliko sati, ceo grad je bio praktično „okupiran“. Jake snage američke vojske su proglasile policijski čas, a gradom su se kretali i vojnici u kombinezonima i sa gas maskama. Uskoro su u grad stigli i teški kamioni i veliki kran za podizanje teškog tereta. Narednog dana, na mestu pada letelice ostao je veliki krater, a građanima je saopšteno da se radilo o novom modelu vojnog aviona koji se srušio na probnom letu. U „Plavoj knjizi“ je, ipak, navedeno da se zaista radi o nepoznatoj letelici.

Treba reći i da je američki predsednik John F. Kennedy bio izuzetno zainteresovan za ove slučajeve. On je u Beloj kući održao sastanak sa Johnom McConeom, prvim direktorom agencije CIA u današnjem obliku. Kennedy je tada naredio McConeu da ubuduće agencija sve slučajeve neidentifikovanih letelica u vazduhu deli sa FBI-jem, Pentagonom i samom Belom kućom. Tri dana kasnije, 22. novembra 1963. godine, Kennedy je ubijen u Dallasu, u državi Teksas.

Čest motiv filmova i serija

Tokom narednih decenija tema nepoznatih letelica je bila čest motiv filmova i serija. Hollywood je gotovo svake sezone imao po nekoliko filmova koji su se bavili temom letećih tanjira i posetilaca iz svemira. Kasnije su usledili i filmski hitovi poput Independence Day i globalno popularna serije X-Files. I sve je ostalo u domenu holivudskih scenarija i tabloidnih naslova – do 2017. godine.

Serija tekstova u New York Timesu, a kasnije i u Washington Postu o programu AATIP je otvorila mnogo više pitanja, nego što je ponudila odgovora. Dve godine kasnije, portparol Pentagona Christopher Sherwood je konačno potvrdio da su pisanja medija tačna i da je AATIP bio zvanični program, pod vođstvom agencije DIA (Defense Intelligence Agency). Na čelu programa je bio iskusni obaveštajac američke vojske Luis Elizondo. Sam Elizondo je kasnije postao neka vrsta „portparola“ za pitanja neidentifikovanih letelica i često se pojavljuje u medijima. On je napustio svoju obaveštajnu službu i Pentagon sredinom 2017, a nešto kasnije je dobio i odobrenje da u javnosti govori o svojim aktivnostima.

Na kraju, program AATIP je sačinio izveštaj za tadašnjeg ministra odbrane, Jamesa Mattisa, na čak 494 stranica. U njemu su sadržani i brojni slučajevi prijavljeni sa američkih aviona, brodova i iz vojnih baza širom sveta, a koji su do tada bili izuzetno poverljivi, sa oznakom „Eyes Only“ (samo pročitati).

Tu je i slučaj američkog nosača aviona USS Nimitz, kojeg su danima nadletali nepoznati objekti. Kada je iskusni borbeni pilot Chad Underwood poveo eskadrilu aviona da ispita ovaj slučaj, uspeo je da infracrvenim kamerama na avionu snimi nepoznate letelice koje su, kako je navedeno, „ličile na bele pepermint bombone“. Neke od ovih letelica su nakon toga otišle pod vodu, što nijedna poznata letelica u svetu nije u stanju. Sam komandant Underwood se nakon ovog slučaja penzionisao. Kasnije su američki mediji došli i do čitavog niza sličnih snimaka iz američkih borbenih aviona ili sa brodova, a svi oni su zajednički nazvani „Pentagonovim filmovima“.

Ispostavilo se i da vojne letelice susednih zemalja takođe imaju slične susrete. Piloti meksičkog aviona opremljenog za sprečavanje krijumčarenja droge u SAD, takođe su snimili „flotu“ od 11 nepoznatih letelica, koje bez zvuka lete u formaciji.

Zvanične potvrde u javnosti

Nick Pope je bio zaposlen u britanskom ministarstvu odbrane od 1985. do 2006. godine. U periodu od 1991. do 1994, Pope je radio na tajnom programu istraživanja nepoznatih letelica, sličnom američkom programu AATIP. Britansko ministarstvo je u to vreme bilo veoma otvoreno za istraživanje ovakvih pojava iznad Velike Britanije, a najpoznatiji slučaj (kasnije publikovan u javnosti) je zabeležen blizu grada Calvine u Škotskoj 1990. godine. Dvoje planinara su tada fotografisala veliku letelicu „oblika dijamanta“, koja je nepomično stajala u vazduhu blizu brda. Oko letelice je nekoliko puta kružio vojni avion, koji se takođe vidi na slici. Fotografija je kasnije potvrđena kao autentična, a Pope navodi da je ona bila uvećana i da se nalazila na zidu njegove kancelarije.

„Tema neidentifikovanih letelica je postala mainstream vest poslednjih četiri ili pet godina. Sada imamo i zvanične izveštaje sačinjene za američki Kongres, kao i izveštaj šefa Nacionalne obaveštajne kancelarije SAD-a. Ironično, činjenica da vojni piloti često susreću neidentifikovane letelice nije uopšte nova, kao ni činjenica da ih države prate i istražuju. Ono što je novo je da sada imamo i zvanične potvrde u javnosti“, navodi Pope.

„Vrlo je verovatno da većina država, koje imaju vojno vazduhoplovstvo, a naročito one koje imaju i neku vrstu svemirskog programa, imaju i svoj program praćenja i istraživanja neidentifikovanih letelica. U najvećem delu zemalja su ti programi pod ministarstvom odbrane ili njima rukovodi vojska, a samim tim informacije o njima nisu dostupne javnosti. Uz to, na ovakvim programima često rade i obaveštajne službe tih zemalja, pa i zbog toga ovi programi ostaju tajna dugo vremena. Ipak, u SAD se na dnevnom nivou izveštava o novim slučajevima ove vrste, a slučajevi kao što je AATIP pokazuju koliko se brzo stvari menjaju – jednog dana je to najčuvanija državna tajna, a već sledećeg je u svim vestima“, dodaje Pope.

Potraga i dalje traje

Tokom godina, novinari u SAD-u su došli i do podataka da je postojao i „politički komitet“ za nadgledanje programa AATIP, koji su činili senatori iz obe partije – demokrata i republikanaca. Šef ovog komiteta je bio tadašnji vođa većine u Senatu, Harry Reid.

„Ponosan sam na program AATIP, kao neko ko je veoma zainteresovan za nauku, i želim da američkim građanima ponudim neka objašnjenja šta se to zapravo događa i šta to leti iznad njihovih glava“, naveo je tada Reid.

Iako su ovakvi obaveštajni i vojni programi do skoro bili najčuvanija tajna, postoje i slični programi za koje se zna od prvog dana. Jedan od njih je i SETI (Search for Extraterestrial Intelligence, potraga za inteligentnim životom u svemiru). U programu učestvuju astronomi, fizičari i biolozi sa nekoliko američkih univerziteta, kao i saradnici iz šire naučne zajednice. Glavni uređaj se naziva „Allen Telescope Array“, odnosno niz radio teleskopa koji „češljaju“ nebo u potrazi za radio signalima iz svemira.

Većina naučnika već decenijama smatra da svaka iole napredna potencijalna civilizacija van Zemlje sigurno ima način da prima i šalje radio signale na nekoj od frekvencija, te da bi ih na taj način mogli detektovati. Važi i obrnuto – radio signali sa Zemlje takođe odlaze u svemir, i procenjuje se da su za vek i po, koliko radio tehnologija postoji, naši signali otišli u svemir do udaljenosti od čak 200 svetlosnih godina.