Iranski dronovi pod ruskom zastavom

Informacije da ruski oficiri i inženjeri izvode intenzivnu obuku za upravljanje iranskim dronovima, za zapadne zemlje su jasan znak da Rusija planira nabavku više od stotinu ovih borbenih letelica.

Američka obaveštajna agencija CIA je takođe potvrdila saznanja da su ruski timovi najmanje dva puta od juna meseca boravili na vojnom kompleksu u centralnom Iranu. Savetnik za nacionalnu bezbednost Jake Sullivan je potvrdio ove informacije, a objavio je i satelitske snimke na kojima se vidi iranski aerodrom sa nekoliko desetina dronova domaće proizvodnje.

Ukrajinski mediji i izvori u Kijevu za to vreme navode da je prvi kontingent iranskih dronova već stigao u Rusiju, letom preko Kaspijskog mora, te da su u pitanju 42 letelice.

Potvrda ovih informacija stiže i iz redova iranskih vlasti. Hadi Beiginejad, poslanik u iranskom parlamentu i predsednik Odbora za energetiku je pohvalio razvoj domaćih borbenih letelica.

„To je dokaz sposobnosti naše vojne industrije i nema prepreka da se ovi dronovi u budućnosti prodaju našem velikom savezniku i prijateljskoj zemlji“, rekao je Beiginejad.

Američki general Mike Milley, načelnik združenog štaba, naveo je da su u pitanju najverovatnije letelice tipa Shahed-129 i novija letelica Shahed-191.

Inženjering unazad

Shahed-129 (‘svedok’ na persijskom) svojim dizajnom podseća na nekoliko tipova američkih i evropskih letelica. Razvoj je počeo još 2005. godine, kada je Iranska nacionalna aviokompanija (HESA) počela razvoj bespilotne letilice za izviđanje na bojištu. Ubrzo je razvoj prešao u kompaniju Shahed, koja proizvodi razne vrste naoružanja za Iransku revolucionarnu gardu. Prvi prototip je poleteo 2012. godine i u prvo vreme je korišćen za avioizviđanje i snimanje iz vazduha. Brojni snimci lansiranja iranskih balističkih raketa uglavnom su nastali snimanjem sa ove letelice.

Sam dizajn je delimična kopija dizajna američkog MQ-1 Predatora, a jedan deo je kopija RQ-170 Sentinel. U decembru 2011. u severoistočnom Iranu, blizu grada Kashmar, iranska armija je zarobila jednu od Sentinel letelica. Iako je na snimcima izgledalo da je letelica neoštećena, kasnije se ispostavilo da nedostaje deo krila. Iranska armija je tvrdila da je letelica zarobljena korišćenjem „sajber aktivnosti i elektronskog ometanja“, te da je bezbedno prizemljena, dok je SAD kasnije potvrdio da je dron zapravo oboren. Zanimljivo je i da je SAD odbijao da potvrdi obaranje svog drona puna dva meseca, pa je tadašnji predsednik Barack Obama to zvanično učinio tek sredinom februara naredne godine.

Sa druge strane, letne karakteristike i izgled repnog dela Shahed-129 pokazuju da je on delimično zasnovan i na izraelskom dronu Hermes 450, od kojih je više letelica oboreno i iznad Irana i iznad Iraka. Ovakvo kopiranje dizajna letelica i oružja nije retkost i naziva se „reverzibilnim dizajnom“ ili „inženjeringom unazad“ (eng. reverse engineering). Kina je šezdesetih i sedamdesetih bila poznata po „kopiranju dizajna“ svih uređaja, od zapadnih televizora, radio uređaja i elektronskih komponenti, sve do raznih vrsta oružja, uglavnom iz tadašnjeg SSSR-a.

I sami Sovjeti su se bavili sličnim aktivnostima – projekat svemirskog šatla Buran je bio najvećim delom kopija američkog programa Svemirskog šatla (Space Shutlle). Ruski špijuni unutar SAD-a su uglavnom kopirali dizajn pojedinačnih komponenti, do kojih su dolazili putem brojnih kompanija koje su ih proizvodile. Iako je bio uspešno testiran, projekat Buran nikada nije zaživeo, pre svega zbog nedostatka novca i kasnijeg raspada Sovjetskog saveza.

„Inženjering unazad“ ostaje veliki problem i danas. SAD već decenijama optužuje Kinu za krađu američke intelektualne svojine (intelectual property), a tvrdi se da je gotovo trećina dizajna kineskih računarskih i mobilnih čipova zapravo zasnovana na dizajnu američkih kompanija.

Partnerstvo za budućnost

Iranske jedinice vazdušne odbrane su i 2019. uspele da obore još jedan američki dron, ovoga puta RQ-4A Global Hawk, iznad moreuza Hormuz, između Irana i Omana. Stručnjaci tvrde da je iranska armija „mnogo naučila“ od komponenti iz oborenog RQ-4A, naročito sistema za navođenje i satelitsku komunikaciju.

Iako Shahed-129 ima sličan dizajn nosa letelice kao i američki dronovi, kod iranske verzije se u njemu nalaze kamere za izviđanje, a ne sistem za satelitsko navođenje, budući da Iran ne poseduje takve satelite. Letelica ipak ima moderne EOI senzore za let noću i danju, te infracrvene kamere za nišanjenje i traženje meta. Takođe, dron ima i digitalni prenos slike, a sam signal je šifrovan, poput dronova američke proizvodnje. Zanimljivo je i da se za pogon koristi motor Rotax-914, austrijske proizvodnje.

Letelica može nositi do četiri rakete vazduh-zemlja tipa Sadid 1, koje su i same kopija izraelskih raketa Spike ER. Za razliku od „originala“, Sadid-1 ima i vizuelno (TV) i infracrveno navođenje. Takođe, ove rakete imaju i domet do četiri kilometara, za razliku od 2,8 kilometara na izraelskoj varijanti. Letelica može biti opremljena i Sadid-345 rasprskavajućim projektilom, za napad na tenkove i oklopna vozila. Dron može da leti do 1.700 kilometara, ali je prava operativna udaljenost manja, pre svega zbog mogućnosti signala za komunikaciju sa baznom stanicom, koji ima domet do 200 kilometara. U slučaju gubitka signala, letelica nastavlja unapred zadatom putanjom, korišćenjem „autopilot“ sistema. Za razliku od američkih i evropskih, Shahed-129 nema mogućnost satelitskog navođenja ili praćenja.

Osim iranske armije, dron koriste i snage Quds u Siriji koje se bore protiv pobunjeničkih grupa. U novembru 2014. najmanje dve letelice Shahed-129 su izvršile raketni napad na grad Aleppo.

Nova generacija kopiranog dizajna

Shahed-191 (Shahed Saegheh) je iranski dron najnovije generacije, čiji je dizajn gotovo u potpunosti zasnovan na zarobljenom RQ-170 Sentinel. Kao i američki, i Shahed-191 je dizajn tipa „letećeg krila“ (flying wing). Zanimljivo je i da je sam Sentinel bio tajna sve do obaranja, iako se u operativnoj upotrebi nalazi od 2017. godine. Američka vojska i vazduhoplovstvo nemaju više od 30 primeraka.

Shahed-191 ima dužinu od 2,7 metara i raspon krila od 7,3 metara. Budući da je napravljen od kompozitnih materijala, ima težinu od samo 500 kilograma. Ima jurišnu brzinu od 350 kilometara na čas i domet od 1.500 kilometara. Trenutno se razvija i letelica Shahed – 171 Simorgh koja će biti potpuna kopija američkog RQ-170 Sentinel do poslednjeg detalja. Iranska revolucionarna garda trenutno testira dva prototipa, a proizvodnja bi trebalo da počne krajem ove godine.

Za razliku od svoje starije braće, Shahed-171 će imati i satelitsko navođenje putem vojnog satelita Noor-2, koji je lansiran u martu ove godine.

Prošle nedelje je lansiran i drugi iranski vojni satelit, nazvan „Khayyam“, iz svemirskog centra Bajkonur u Kazahstanu, korišćenjem ruske rakete „Sojuz“. Satelit je dobio ime po persijskom matematičaru Omaru Khayyamu, a biće korišćen za snimanje i navigaciju iz orbite, pre svega delova Bliskog istoka i Zaliva.