Nova oružja u Ukrajini: Demonstracija mogućnosti u realnim uslovima

Od početka ruske agresije na Ukrajinu, smenjuju se izveštaji o efikasnosti različitih PVO sistema, dronova, radara i krstarećih raketa.

Naravno, u pitanju su uglavnom oružani sistemi proizvedeni na Zapadu i u zemljama članicama NATO-a.

Mnogi stručnjaci navode da je sukob u Ukrajini zapravo ‘demonstracija mogućnosti’ novih oružja – u realnim uslovima. U stvarnosti, ta oružja su u svojoj ‘test fazi’ već bila korišćena u drugim sukobima širom sveta.

Svaka je kriza dobra za vojnu industriju

U junu je na ukrajinski front stiglo veliko pojačanje – američki sistem HIMARS. Ovaj raketni sistem najnovije generacije je deo paketa pomoći vrednog 700 miliona dolara, kojeg je Bela kuća obećala još na početku ruske agresije, a konačno je stigao u Ukrajinu nakon ‘preglasavanja’ u američkom Kongresu.

Sistem HIMARS (High Mobility Artillery  Rocket System, raketni sistem velike pokretljivosti), u NATO zemljama nosi oznaku M-142. Razvoj sistema je počeo još sredinom devedesetih godina, kada je američkoj kopnenoj vojsci bio neophodan raketni sistem koji bi se lako i brzo transportovao na bojnom polju, za razliku od dotadašnjih fiksnih i teških, a često i komplikovanih sistema poput M-270 ‘MLRS’ i M-260 ‘Hydra 70’. Za razliku od drugih sličnih sistema, HIMARS se može montirati i na brodove, kao mornaričko oružje. Umanjena verzija se sa kamiona-nosača može montirati i na vojne džipove Humvee, uz korišćenje AIM-120 raketa.

HIMARS je prvi put korišćen 2009 godine u Avganistanu. Zajedničke američke i britanske jedinice su obučavale i pripadnike Avganistanskih koalicionih vojnika (ISAF) za korišćenje ovog sistema. Početkom 2010, u napadu na utvrđene položaje talibana na jugu zemlje, poginulo je i više od 50 civila, a kasnije se ispostavilo da su talibani koristili ljude iz obližnjeg sela kao živi štit. U oktobru iste godine, HIMARS sistem je bio ključan u operaciji uništenja talibanske komande, koja je bila ukopana duboko u planinu Khafak Ghar, u provinciji Kandahar. Tada je ispaljeno čak 24 rakete, od kojih je 18 direktno pogodilo svoj cilj.

U novembru 2015, dva američka transportna aviona C-130 ‘Hercules’ su na aerodromu u Bagdadu sleteli sa najnovijom verzijom HIMARS ‘H-I’ (High Impact, veliki udar). Sistem je upotrebljen za manje od 48 sati i iz baze Al-Taqaddum je ispaljeno više od 300 raketa na položaje Islamske države Irak i Levant (ISIL). Ovaj napad je bio polovično uspešan, a nekih 200 raketa je pogodilo svoje ciljeve. HIMARS je delovao i protiv ISIL-a u Siriji početkom 2016, a rakete je američka vojska ispalila sa položaja u susednom Jordanu. Do kraja iste godine, HIMARS je ispalio više od deset hiljada raketa i imao više od sto hiljada ‘borbenih sati’ na terenu. Ovaj sistem je u ‘testiranju’ na Bliskom istoku dobio ‘GOR’ ocenu od 88 odsto (Global Operational Rate, ukupni borbeni učinak).

Bidenovo odugovlačenje

Predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski je još od februara apelovao na SAD i druge zemlje NATO-a da Ukrajini hitno dostave moderne raketne sisteme, koji bi bili efikasniji protiv ruskih položaja. Ti raketni sistemi su prevashodno HIMARS, mada je isporučeno još nekoliko sistema starije generacije i manjeg dometa. HIMARS u Ukrajini koristi ‘GMLRS’ rakete, proizvod kompanije ‘Lockheed Martin’. Razlog za korišćenje ovih raketa je taj što su one kompatibilne i sa starijim sistemom M-270, koji je takođe stigao u Ukrajinu. U jednom trenutku HIMARS može da ispali šest GMLRS raketa, uz nezavisno navođenje i biranje mete za svaku od njih.

U borbama širom sveta do sada je upotrebljeno više od 12.000 ovih raketa, a očekuje se da se u Ukrajini upotrebi još 1.200. Deo raketa koje se nalaze u Ukrajini imaju najnoviju ‘AW-One’ bojevu glavu velike razorne moći, i dometa do 70 kilometara. Do kraja jula bi trebalo da stigne i najnovija, u borbi još uvek nekorišćena verzija ‘E-R Guided MLRS’ s dometom od 150 kilometara, pa će ukrajinske snage bezbednosti moći da neutrališu rusku pretnju čak i dok je ona unutar ruskog vazdušnog prostora ili na samoj granici. Pentagon razmatra i slanje novih bojevih glava za ovaj sistem ‘M31A2 Gen 2’ sa IMPS sistemom, koje mogu da unište utvrđene objekte ili velike vojne instalacije jednim pogotkom.

M-270 je ‘stariji brat’ HIMARS sistema, koji se takođe trenutno koristi u Ukrajini, a korišćen je i u Pustinjskoj oluji – prvom ratu u Iraku, u borbama sa iračkom vojskom 2003, te protiv talibana u Avganistanu. U Ukrajini se koristi unapređena verzija ‘A1’, sa IFCS sistemom za računarsku kontrolu i univerzalnim sistemom lansiranja koji koristi više tipova raketa (ILMS). Ovo čak četiri puta skraćuje vreme potrebno za lociranje meta i lansiranje projektila, a sa dodatkom IPDS sistema za navođenje, rakete do cilja stižu putem informacija sa satelita i mogućnošću greške od samo 3,2 metra. M-270 A1 se nalazi u naoružanju nekoliko zemalja, a najveći kupci, van vojske SAD, su Velika Britanija i Bahrein. Sistem koriste i Saudijska Arabija, Turska, Grčka i Egipat.

Američki predsednik Joseph Biden je tri meseca odbijao da dozvoli Pentagonu slanje M-270 A1 u Ukrajinu, upravo iz razloga visoke preciznosti i mogućnosti da se on iskoristi za gađanje meta duboko unutar Rusije, što bi dovelo do širokog sukoba sa NATO-om. Ipak, Bela kuća je krajem maja meseca ‘promenila mišljenje’, a tri sistema su isporučena iz Nemačke, i još dva iz Velike Britanije. Sistemi iz Velike Britanije su prethodno bili korišćeni i u Avganistanu, u bazi ‘Bastion’.

Duhovi ratne prošlosti

Budući da je Ukrajina do pada Berlinskog zida bila deo Sovjetskog saveza, veliki deo njene vojne opreme i danas čine ruski sistemi. Zapravo, većina njih je i bila proizvedena u Ukrajini, u nekoj od desetina vojnih fabrika. Iste te sisteme je kupovala i tadašnja SFRJ, a njena naslednica SR Jugoslavija će ‘naslediti’ dobar deo njih u sukcesiji sa ostalim republikama. Raketni sistemi ‘2K12 Kub’ i ‘Strela 10’ su igrali vitalnu ulogu u suprotstavljanju NATO letelicama 1999. godine. ‘Nevidljivi’ avion američkog vazduhoplovstva F-117, prvi put je oboren iznad Srbije upravo korišćenjem ‘muzejskog’ sistema S-125 ‘Neva’. Lekcije naučene na Kosovu i za vreme kampanje NATO-a 1999. godine se sada koriste u Ukrajini, a istorija je htela da dobar deo ruskih aviona i tenkova bude uništen upravo ruskim sistemima, razvijanim u nekadašnjoj zajedničkoj državi.

Sa druge strane, mnogi od raketnih sistema koji su stigli u Ukrajinu su evolucija sistema ili prototipova koji su ‘premijeru’ imali u NATO kampanji 1999. Raketa ‘MK-4/Mk-40’ ‘FEAR’ je masovno korišćena na Kosovu, u regionu Prištine, Orahovca i Gnjilana, kao i na nekoliko lokacija širom Srbije. Ove rakete su  najvećim delom ispaljivane sa aviona F-16 i A-10 ‘Thunderbolt’. Evolucija ovih raketa i njihovo unapređenje je počelo nekoliko godina kasnije, 2002. Sistem je prvobitno nazvan ‘WGU-02/B’, dok je prototip dobio ime ‘Advanced Precision Weapon System’ (APKWS Gen II). Ove rakete se sada prvi put nalaze na bojnom polju u polju u Ukrajini, imaju domet od 1,5 do pet kilometara, i mogu nositi širok spektar bojevih glava.

Iako ukrajinske snage to ne saopštavaju iz bezbednosnih razloga, jedina letilica u njihovom arsenalu, a koja je sposobna da nosi APKWS rakete je dron Bayraktar, turske proizvodnje. Pentagon nije saopštio koliko je ovih raketa najnovije generacije stiglo u Ukrajinu, već je u saopštenju samo navedeno da se radi ‘o laserski navođenim raketama vazduh-zemlja’.