Advokat Sead Spahović: Mladić je popularan zato što je kriv

‘Popularnost Ratka Mladića ne dolazi otud što je on nevin i nepravedno optužen, već zbog toga što ljudi znaju da je sve što haški tužilac tvrdi tačno i time su zadovoljni’, smatra Sead Spahović.

Advokat Sead Spahović postavlja pitanje 'zašto niko ne zna za druge oficire VRS koji su osuđeni za genocid i zašto nemaju murale' (Marija Janković / Vreme)

Sead Spahović ugledni je beogradski advokat, branilac u brojnim sudskim procesima koji intrigiraju javnost; bio je republički javni pravobranilac i ministar u prvoj postpetooktobarskoj vladi.

U nedavnom nastupu na tribini nevladinih organizacija o Srebrenici ukazao je na neke jednostavne, očigledne dokaze genocida. Kazao je, između ostalog, da negatori genocida ne mogu da odgovore na pitanja zašto su baš svi zarobljenici streljani i zašto su kasnije prekopavane grobnice i sakrivani leševi.

U intervjuu govori o tome, kao i o suđenjima za ratne zločine, ali i srbijanskom pravosuđu uopšte.

  • Na kakve su reakcije naišli Vaši stavovi?

– Reakcija nema, jer ljudi ne znaju da sam o tome govorio niti je o tome izveštavano u medijima. Samo je televizija N1 dala kratak izveštaj u dve-tri rečenice, na čemu sam im zahvalan.

  • Kako ocenjujete i doživljavate današnji odnos srbijanskog društva prema srebreničkom genocidu? Nema ni adekvatnog pravosudnog tretmana zločina i zločinaca, suđenje za masovno ubistvo 1.313 zarobljenika u Kravici traje godinama?

– U javnom diskursu genocid se negira pokušajem osporavanja dokazanih činjenica i, najčešće, pravno. Činjenično, dosta nespretno, tvrdnjama da su Bošnjaci sami sebe poubijali u šumama oko Srebrenice i da je taj zločin Srbima podmetnut. Dakle, jedna vrsta zavere.

Pravno, tako što se najčešče dovodi u pitanje broj ubijenih u tom smislu da 8.500 ljudi nije dovoljno. Formiraju se komisije i dovode sagovornici iz inostranstva koji genocid negiraju, a to se prenosi u medijima. Ovo poricanje ima obeležja jednog primitivnog odbrambenog mehanizma koji se kreće od direktnog poricanja samog događaja do interpretativnog poricanja u kome se daju objašnjenja da je neko drugi za to kriv ili da se stvari nisu desile baš tako. Upornim i dugogodišnjim ponavljanjem ova laž je postala zvanična istina. Svojevremeno je Vojislav Koštunica (predsednik SR Jugoslavije, prim. aut.) formirao jednu komisiju u koju je uzeo i patologa generala Zorana Stankovića. On je javno govorio da su u Srebrenici streljana samo 364 čoveka. To je, navodno, on utvrdio. Nakon toga je profesor Vojin Dimitrijević napustio ovu komisiju.

Meni je interesantno to što ovu zvaničnu istinu prihvataju i oni koji znaju da je to laž. Da nema Nataše Kandić o ratnim zločinima u Jugoslaviji se ne bi ništa znalo. Prošle nedelje, 14. jula, izašao je opozicioni nedeljnik NIN koji čitaju intelektualci, list koji ima respektabilnu tradiciju. U tom broju NIN-a nema ni reči o Srebrenici. U Srbiji je to postalo beznačajno.

Posmrtni ostaci ubijenih u Kravici pronađeni u više masovnih grobnica (Arhiva)

Kada je reč o suđenju za streljanje 1.300 Bošnjaka u Kravici jasno je da srpsko tužilaštvo neće nikad dozvoliti da se podigne optužnica za genocid. Oni su glavna smetnja, jer u njihovom planu i programu rada koji je usvojen u Skupštini Srbije stoji da će se oni baviti zločinima nad Srbima. Prema tome, njih Kravica ne zanima. Apsurdno je da se za tako teško delo okrivljeni brane sa slobode. Pošto su na slobodi, lako izbegavaju suđenja; svaki put je nekome bolesna tetka, a to sud jedva dočeka.

  • Brojni su primeri stvaranja atmosfere u kojoj na srpskoj strani nema odgovornih za ratne zločine?

– Zgrada suda za ratne zločine je okružena transparentima protiv kosovskih Albanaca sa fotografijama kosovskih Srba koji su poginuli u ratu. Takvim transparentima je okružen i Vrhovni sud. To nikome ne smeta i to se ne tretira kao pritisak na sud, a stoji tako već 10 godina. Pored toga, ističe se da je bilo 3.000 srpskih žrtava u Podrinju. Pri tome se gubi iz vida da su to žrtve nastale tokom četiri godine, a da je ovih 8.000 Bošnjaka streljano za četiri dana. Možda ta razlika nije beznačajna.

Opšte je poznato da suđenja u Srbiji jako dugo traju da se stranke žale na kršenje prava na suđenje u razumnom roku. Zakoni se menjaju da bi se postupak ubrazao, ali su sve dosadašnje promene bile neefikasne. Meni se čini da je stvar vrlo prosta. Treba zabraniti ukidanje presuda. Treba uvesti pravilo da svaki sudija mora meritorno da reši spor. To bi dovelo do velikog ubrzanja.

  • Prošle godine ste posebno značajnom ocenili presudu Haškog suda u predmetu Jovice Stanišića i Franka Simatovića, prva dva čoveka srbijanske Državne bezbednosti, budući da je reč o prvoj presudi kojom je utvrđena krivica zvaničnika Srbije za ratne zločine van Srbije. Toj činjenici nije dat adekvatan tretman, a reč je o dokazu agresije Srbije na Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu?

– Ta presuda još uvek nije pravosnažna. Žalili su se i okrivljeni i tužilac, tako da u ovom trenutku ne mogu da je komentarišem. Utvrđeno je, međutim, izvan svake sumnje, da je Srbija pomagala Vojsku Republiku Srpske. Presuda Stanišiću i Simatoviću je samo jedan u moru dokaza. To ozbiljni komentatori uopšte ne osporavaju. Popularnost Jovice Stanišića u Srbiji je ogromna, ne samo među udbašima, već i među kriminalcima i kod takozvane “elite”. Razlog tome nije samo kult Službe koji je stvaran od 1945. godine, već najviše u ratnom angažovanju ove službe u Hrvatskoj i Bosni, naročito u stvaranju “zvanične paravojske”, ilegalne i protivustavne Jedinice za specijalne operacije.

Za ratne zločine u Bosanskom Šamcu, pored Stanišića, bio je pod istragom i Željko Ražnatović Arkan. To pokazuje vezu između države Srbije, organizovanog kriminala i ratnih zločina. (Kriminalci su veliki vernici, velike patriote i važan faktor u gotovo svakoj vlasti u Srbiji za poslednjih 30 godina).  Ako se tome doda da je jedan od najboljih prijatelja ove dvojice u tom trenutku bio šef poslaničkog kluba Miloševićeve Socijalističke partije Srbije Milorad Vučelić, onda otpada priča da Srbija nema veze sa ratnim zločinima, pogotovo što je i Arkan bio narodni poslanik i imao svoju partiju koja je i sada u Skupštini.

(Marija Janković / Ustupljeno Al Jazeeri)

Vaša konstatacija da je u pitanju agresija je tačna, ali problem je u tome što Statut Haškog tribunala ne predviđa kao krivično delo zločin protiv mira, odnosno agresiju ili vođenje ofanzivnog rata. To je ogromna razlika u odnosu na Nirnbeški sud koji je za ovo krivično delo, dakle za agresiju, svim osuđenim izrekao smrtnu kaznu. To je veliki nedostatak Haškog statuta, jer bi stvari bile mnogo jasnije, a naročito značaj i uloga JNA. Lično, ne pravim razliku između JNA, Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. To je potpuno ista organizacija i vojno, i finansijski, i ideološki. Reč je samo o promeni imena i o presvlačenju. Mladić je nosio petokraku i titovku i zamenio ih je za šapku vojvode Mišića. Postavlja se pitanje zašto niko ne zna ove druge oficire VRS koji su osuđeni za genocid? Zašto nemaju murale?

  • Mladićeva popularnost u javnosti Srbije je velika?

– Popularnost Ratka Mladića ne dolazi otud što je on nevin i nepravedno optužen, već zbog toga što ljudi znaju da je sve što haški tužilac tvrdi tačno i time su zadovoljni. Njega obožavaju zato što on jeste streljao 8.500 Bošnjaka u Srebrenici i na drugim lokalitetima, jula 1995. Milošević je posle rata u Bosni i Hrvatskoj i posle bombardovanja Srbije imao više od dva miliona glasova što znači da je imao veliku podršku za svoju ratnu politiku. Srđa Popović (beogradski advokat i antiratni aktivista, prim. aut.) je rekao da je to dva miliona aplauza za genocid u Bosni.

Lično smatram da Mladić nije autor ideje o genocidu, niti je glavni nosilac genocidne namere, on je prihvatio da vojno sprovede jedan zločinački plan koji je postojao još 1992. godine i na koji autorsko pravo imaju, po meni, ne samo Radovan Karadžić i Slobodan Milošević, nego i intelektualni krugovi u Beogradu, naročito oko Dobrice Ćosića koji je smislio izraz “humano preseljenje”.

Pogrešno je kriviti Vojsku Republike Srpske za autorstvo genocidne namere, jer je ta vojska sastavljena od izvršilaca, a ne od projektanata genocidnog plana. Pogledajte spisak senatora Republike Srpske, pa će sve biti jasno. Autorstvo genocidne namere ne pripada VRS, ona je bila sastavljena od izvršilaca, a ne od projektanata genocida.

Srpska politička filozofija u poslednjih 35 do 40 godina je, s jedne strane, primitivni, a sa druge perfidni nacionalizam. Otud dolaze svi problemi, jer je nacionalizam zajednički imenitelj i vlasti i opozicije. Podsećam Vas da je nacionalizam glavna komponenta fašističke ideologije, kao i ideologije Sovjetskog saveza nakon propasti ideje o proleterskoj internacionali tridesetih godina prošlog veka.

Popularnost Ratka Mladića dolazi zbog toga što ljudi znaju da je sve što haški tužilac tvrdi tačno i time su zadovoljni, kaže Spahović (EPA)

Inače, u političkoj istoriji moderne Srbije postoje dve partije koje imaju ozbiljnu tradiciju – radikali i komunisti. Obe ove partije su antizapadne, antievropske, antimoderne, antiliberalne, antiindividualne, rusofilne, populističke… Otud dolazi ovolika podrška Putinovoj razarajućoj agresiji na Ukrajinu. Kao što ne priznaju bošnjačku, crnogorsku i makedonsku naciju i državu, tako ne priznaju ni ukrajinsku. Nećete naći nikad i nigde nekog ko voli Mladića, a da ne voli Putina.

  • Stiče se utisak, na osnovu toka i ishoda većeg broja procesa za ratne zločine, da svedočimo pravosudnom revizionizmu, pisanju nove istorije u srbijanskim sudnicama i tužilačkim kancelarijama?

– I Hitler je svojevremeno angažovao jednu grupu intelektualaca sa zadatkom da friziraju istoriju tako da u njoj nema Jevreja, odnosno da Jevreji nemaju nikakvu pozitivnu ulogu. To je išlo do te mere da su napravili koncept po kome je štampana Biblija bez Jevreja. Prema tome, nema ničeg novog u tome da se istorijske činjenice retroaktivno brišu ili deformišu u skladu sa dnevnom politikom.

Kod nas je donet zakon po kojem se krivične presude revidiraju u vanparničnom postupku. To je prosto neverovatno, jer ovaj postupak rešava stvari koje ni po čemu nisu sporne. Zakon o krivičnom postupku je predvideo mogućnost da se pravosnažne presude revidiraju putem vanrednih pravnih lekova. Zahtev za zaštitu zakonitosti republičkog tužioca nije ograničen nikakvim rokovima i može se uložiti zbog pogrešne primene materijalnog ili procesnog prava. Nije bilo nikakve potrebe da se donosi zakon o rehabilitaciji kada su u pitanju pravosnažno presuđene stvari.

Revizionizam se ne odnosi samo na istoriju 20. veka. Proverite koliko je džamija srušeno u Bosni. Beograd, grad od dva miliona stanovnika, ima samo jednu džamiju. Stotine džamija u Beogradu je srušeno. U Banja Luci je srušena Ferhadija, zadužbina rođenog brata Mehmed-paše Sokolovića. Kada je započeta rekonstrukcija i popravka, skupio se narod u masovne demonstracije da spreči izgradnju džamije. To je slika i prilika patološkog šovinizma kojim se maše kao zastavom. Naravno da bezbednosne službe nikad nisu otkrile počinioce rušenja, jer su i same u tome učestvovale.

(Marija Janković / Ustupljeno Al Jazeeri)

Inače, pre pada Aleksandra Rankovića glavna opozicija Titu je bilo informbirovska, koja je tražila više komunizma i tretirala Titov komunizam kao izdajnički. Nakon pada Rankovića, studentski pokret iz ‘68. je takođe tražio više komunizma i uravnilovku. To je bio ultralevi pokret.

Paralelno, formirala se nacionalistička opozicija oko Dobrice Ćosića koji je kritikovao vlast kao titoističku. On nije kritikovao komunizam, nego titoizam. Ovo kažem da bih pokazao da je, tradicionalno, opozicija u Srbiji uvek gora od vlasti u onome što je kod vlasti najgore. Njima je Tito smetao, ne zato što je diktator, ne zato što je komunista i boljševik, već zato što je Hrvat. To je razlog što je dolazak Miloševića dočekan sa euforijom i nacionalnim oduševljenjem, iako je reč o političkom aparatčiku i klasičnom boljševiku.

  • Pratili ste aktuelni slučaj policijskog inspektora Slobodana Milenkovića, zaslužnog za otkrivanje ‘afere Jovanjica’, pronalaženje najveće plantaže marihuane u Evropi. Žrtva je tabloidne baražne vatre, optužen, očito, na osnovu javne denuncijacije.

– O tom slučaju, praktično, sve je rečeno. To je školski primer organizovanog kriminala. Zanimljivo je kako država brani svoje instalacije u kriminalnoj sferi, javno i bez ikakvog ustezanja. Meni je zanimljiv ovaj javni duel između branioca i tužioca, jer se braniocu insinuira i spočitava da je u vršenju svoje funkcije izvršio krivično delo. To se poslednji put desilo pre 40 godina kada je Srđa Popović u Valjevu optužen za krivično delo izvršeno u završnoj reči, jer je tvrdio da je njegov klijent u pravu. Bojim se da će ovaj vanprocesni sukob eskalirati na način koji će pokazati da delovi sistema krivičnog gonjenja preuzimaju ulogu koja nije uobičajena.

  • Imamo i drugi slučaj optuživanja osobe koja ukazuje na krivična dela u režiji vlasti. Kako bi mogao da se okonča proces protiv Aleksandra Obradovića, uzbunjivača koji je razotkrio ‘aferu Krušik’? U režimskim tabloidima već mu je presuđeno.

– Kod nas su učestali slučajevi da se procesuiraju ljudi koji ukazuju na kriminal. Ne verujem da će Obradović ikada videti sudiju, jer tužilaštvo odugovlači postupak, pošto se nikad ne zna šta može da proizađe iz tog suđenja. Jasno je da je to montiran proces kao i proces Milanu Dumanoviću za Potočare (za odavanje službene tajne). Ti postupci imaju samo funkciju privremene profilakse, odnosno služe kao palijativno sredstvo da se spreči opasnost od javnog delovanja uzbunjivača. To su naručena i nezakonita hapšenja, ali ovde zbog toga nikada niko nije odgovarao, niti će iko ikada odgovarati. Oni koji sprovode nezakonite naloge uvek su dobrodošli i to svaka vlast zna da ceni.

Nezavisan sudija ili tužilac ne treba nikome. Svaka vlast je ovde uvek bila protiv nezavisnog pravosuđa. Ako ćemo pošteno, protiv svoje nezavisnosti su i same sudije, jer im je lakše da nemaju odgovornost za svoje odluke. Naravno, čast izuzecima.

Sumnjiva trgovina oružjem u Krušiku dovela je do pritvora uzbunjivača koji je na to ukazao, ali ne i do istrage tih poslova (Ministarstvo odbrane Srbije)
  • Zašto uprkos sveopštoj kriminalizaciji društva i države, mafijaškim monopolom nad tokovima novca, ugrađenom partijskom reketu vladajuće stranke na svaki zarađeni dinar, ćute nosioci pravosudnih funkcija, velika većina njih?

– Nije posao nosilaca pravosudnih funkcija da kritikuju vlast. Posao tužilaštva je da goni kriminal u vlasti, ali to je tigar vezan kratkim lancem. Prema tome besmisleno je da se sudije bave politikom i da ukazuju na kriminal u društvu. To od njih ne možemo da tražimo. Ne vidim uopšte u kojoj bi formi funkcioneri pravosuđa bi trebali da se izjašnjavaju o kriminalizaciji društva, ali i sam primećujem da Društvo sudija ćuti i da sudije ostavljaju utisak da su drogirani svojim karijerama.

Takođe, postoji vojska pravosudnih funkcionera koju je vlast korumpirala i angažovala u gongo udruženja. Ova gongo udruženja podržavaju svaki potez vlasti i obrušavaju se na nepodobne, to je stvar koju sudije ne mogu same da reše i zbog toga ih ne treba kritikovati. Međutim, sudije ne bi trebalo da ćute kada je u pitanju sudbina pravosuđa. Bojim se da su zakasnili da dignu glavu, jer je to trebalo da urade još 2010. godine kada je protivustavno smenjeno 900 sudija. Tvrdim da nijedan sudija koji je tada reizabran nije rekao ni reč protiv reforme pravosuđa. Svi su oni bili zadovoljni što su izabrani i nikome nije smetalo što su stotine njihovih kolega bez ikakvog zakonskog osnova isterane na ulicu. Tada je veliki broj razrešenih sudija prišao Srpskoj naprednoj stranci i to javno. Mislim da je Boris Tadić izgubio vlast zbog reforme pravosuđa, ali on tu grešku nikada nije priznao. S druge strane, ovu protivustavnu čistku sprovele su najambicioznije sudije – članovi Viskog saveta sudstva. Kad sve ovo imate u vidu onda je jasno ono što piše u Mostu na Žepi: “U ćutanju je sigurnost”.

  • Kako u kontekstu brojnih afera i očito poniženog pravosuđa, procenjujete pravnu sigurnost građana Srbije?

– Građani su glasali za pravnu sigurnost ovakvu kakvu imaju. Oni to traže i to im je dato. Ako nisu zadovoljni, neka se ne ljute na pravosuđe.

Izvor: Al Jazeera