Kad su postale izbjeglice, žene Rohinje nisu ponijele ništa osim bola

Destruktivni uticaj društvenih sukoba na žene Rohinje ogleda se u njihovoj borbi sa psihičkim i fizičkim traumama; PTSP zahtjeva ozbiljno i dugotrajno liječenje, ali i liječenje čitavog društva, što je najčešće nemoguće.

Depresija, anksioznost, strah, posttraumatski stres, poremećaji spavanja i ishrane, samo su neki od problema žena iz Rohinja zajednice (Ustupljeno Al Jazeeri)

Dozvolimo sebi da nam mačevi, u ime humanosti, malo-pomalo, postanu tupi (Carl von Clausewitz)

Dok je svetlost nežno otkrivala njeno lice u mračnoj prostoriji kuće od bambusa i cerade u kampu Balukhali, u Cox's Bazaru u Bangladešu, Haleda je podigla suknju. Htela je da mi pokaže odakle dolazi bol. Ožiljak je bio predubok, prevelik za mladu devojku od 16 godina. Pogođena je metkom u levu nogu. Kaže da ju je neko na rukama preneo preko reke da bi joj se pružila pomoć. Haleda nikada više neće moći da hoda.

“Zato sam ti mahala, u nadi da ćeš ti da dođeš do mene”, osmehnula se.

Želela je sve da zna: kako se zovem, odakle sam, gde sam sve bila do sada, kako izgleda grad u kojem živim…

“Ne mogu da idem u školu, predaleko je da bi me neko nosio do tamo, ali želim sve da znam”, veselo je objasnila svoju radoznalost.

Privukla je štake, koje su bile skrivene iza vrata, stavila ih na kolena i uzdahnula.

“Treba ustati sad”, kazala je, oborivši pogled na uglačan zemljani pod kuće. Stegla je usne čvrsto i blago naboravši čelo uspela je da se uzdigne.

“Volim da stojim”, prošaputala je. “Nekad sanjam da mogu opet da trčim. Onda me obično probudi bol”.

‘Faktor nevidljivosti’

Avgustovski monsunski pljusak bio je neumoran, a kišna sezona bila je na svom vrhuncu u Bangladešu. Duboko blato usporavalo je svaki moj korak ka izlazu iz kampa. Na trenutak sam zastala ugledavši decu koja su se igrala bosa na kiši i ogledala u barama koje je pljusak oblikovao. Činilo se da su tako nevino neopterećeni brigama koje su morile njihove roditelje.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Prema podacima UNFPA-a, najmanje 902.947 Rohinja je od 2017. godine iz susednog Mijanmara stiglo u Bangladeš, u pokušaju da spasu živote bežeći od nasilja. Svi oni sada žive u 34 izbeglička kampa na teritoriji Cox's Bazara. Od tog broja, preko 52 posto su žene i devojke, koje u trenutku kad su postale izbeglice nisu ponele ništa osim bola.

Grupa kampova koja čini Cox's Bazar narasli su u najbrojnije izbegličko naselje na svetu. Gotovo milion ljudi koji tamo žive veoma su ranjivi, jer u najvećoj meri zavise od humanitarne pomoći. Nedostaje im voda, hrana, ali i lekovi, kao i mogućnost dobijanja lekarske pomoći.

Socijalni problemi se odnose i na nemogućnost dobijanja obrazovanja i posla, što vodi ka uvećavanju siromaštva u već oslabljenim zajednicama. Prisutan je i tzv. faktor nevidljivosti, za sve one koji nisu registrovani kao izbeglice.

‘Ubijte nas, ali se u Mijanmar ne vraćamo’

Destruktivni uticaj društvenih sukoba na žene ogleda se u njihovoj borbi sa psihičkim i fizičkim traumama. Posttraumatski stresni poremećaj zahteva ozbiljno i dugotrajno lečenje, ali i lečenje čitavog društva, što je najčešće nemoguće. To je jedan od načina razaranja temelja društva. Depresija, anksioznost, strah, posttraumatski stres, poremećaji spavanja i ishrane, mogu da se ispolje kroz samodestruktivno ili agresivno ponašanje, psihosomatske bolesti, a zapravo su sve ono što žene iz konfliktnih zona ne umeju da prepoznaju, ono sa čim gotovo nijedna žena ne moze sama da se izbori.

Momtaz ima samo 30 godina, ali izgleda mnogo starije.

“Kada ćemo dobiti pravdu”, pitala je, pokazujući mi papir grupne tužbe za sud za ratne zločine u Hagu. Objašnjava mi da je prošlo već gotovo godinu dana, a ništa se ne dešava. Njen muž i mlađe dete su verovatno ubijeni, a njena starija ćerka je pretučena.

“Ona je sve što mi je ostalo od nekadašnjeg života. Pogledaj joj glavu, pogledaj ožiljak na njenoj glavi, to nikad neće nestati”, zaplakala je. “Ubijte nas ovde, ali nas nemojte slati nazad u Mijanmar. Tamo se ne vraćamo”.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Momtaz je pretrpela grupno silovanje, nakon čega je ostavljena da leži bez svesti u kući koja je gorela, ali je uspela da preživi.

“Noću se osećam loše, plašim se da zaspim. Rane me mnogo bole, i glava, pa ne smem mnogo da plačem”. Rekla mi je da je sve što želi da pravda najpre bude zadovoljna. “Nakon toga mogu da umrem, da nađem mir opet”.

Neuhranjenost beba veliki problem

Satarabgo je u kampu sa suprugom Ramutulom i troje dece, od kojih je najmlađa beba od samo mesec dana. Ona kaže da ne može da nahrani bebu, jer nema mleka.

“Nemam ni dohranu… moramo da idemo u medicinski centar, koji nije blizu nas, svakog dana. Tamo je stave na vagu da joj izmere težinu, i daju formulu”.

Zbog stresa kroz koji su žene prošle, mnoge ne mogu da doje svoje bebe, jer nemaju mleko, pa je neuhranjenost beba veliki problem u kampovima u Bangladešu.

(Ustupljeno Al Jazeeri)

Devojke u izbegličkim kampovima u Cox’s Bazaru često se udaju i ostaju trudne veoma rano, te na taj način dovode u opasnost ne samo živote svojih beba, već i svoje živote.

Velika volja za životom

Tasmin je mlada devojka, koja ima samo 18 godina. Udala se, dobila prvu bebu i kaže da je srećna.

“Mohamed je veoma napredan, brzo raste. Želim još dece, sigurna sam da ću imati veliku porodicu”, kazala je osmehujući se. Ona gaji nadu, rekla mi je, da će možda nešto biti bolje. “Važno je da imamo jedni druge, a za ostalo ćemo se nekako izboriti”

Sve ove hrabre žene teško se bore samo da bi preživele. Svet opet ne sme da zatvori oči i mora da počne da poštuje njihovu veliku snagu, sublimiranu u volji za životom.

Neizvesnost u pogledu budućnosti još uvek obuzima sve Rohinje koji i dalje žive u najvećem izbegličkom naselju na svetu u Bangladešu, bez prava na slobodan i dostojanstven život.

Izvor: Al Jazeera