Djeci Etiopije ulica je postala sav njihov svijet

Abeihih je jedva preživeo nesreću. Pre devet godina je izgubio obe ruke. Popeo se na krov voza u pokušaju da ne plati kartu i izgubio je ravnotežu.

“Sanjam da radim u radnji. Dao bih sve samo da se sklonim sa ulice“.

Zarađuje oko 150 bira dnevno (oko 3 evra) prosjačeći u centru Adis Abebe.

“Kad me vide ljudi, obično mi daju nešto. Bude dovoljno za hranu, da preživim dan. Dan pod dan… tako živim”.

Dečji fond Ujedinjenih nacija (UNICEF) definiše decu sa ulice kao „decu u teškim okolnostima“. Populacija dece sa ulice podeljena je u dve grupe: deca „sa ulice“, koja nemaju kontakt sa porodicom ili se retko vraćaju kući; i deca „na ulici“, koja često spavaju kod kuće, ali provode dane na ulici.

UNICEF navodi da su među glavnim zdravstvenim problemima koji pogađaju decu koja žive na ulici nasilje i seksualno zlostavljanje, neuhranjenost, AIDS, polno prenosive bolesti, zloupotreba psihoaktivnih supstanci i mentalni problemi. Ozbiljno osiromašena, ova deca nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti i obrazovanju, već su prinuđeni da žive na ulici, sakupljaju smeće, prose i žive u zagađenim sredinama.

Istraživanja su pokazala da su najčešći razlozi zbog kojih su deca bila prisiljena da žive na ulici siromaštvo, nasilje i alkoholizam roditelja. Sličan izveštaj UNICEF-a je pokazao da su smrt roditelja i nezdravi odnosi u porodici uzroci koji primoravaju istu ovu decu da ostanu na ulici.

Abinet ima 10 godina i došao je sa juga zemlje pre tri godine. Veruje da mu je bolje u Adis Abebi nego kod kuće sa roditeljima. On nosi svoju vagu za merenje gde god da krene.

“To je najvrednija stvar koju posedujem, jer mi donosi novac”, kaže Abinet.

„Svi spavamo na stanici, tako je bezbednije“.

Objašnjava mi da uveče bude 15-ak dečaka na autobuskoj stanici.

„Jedina stvar koju bih promenio da mogu je to što sam često gladan, a i ponekad mi je hladno noću, ali mi brinemo jedni o drugima”. Abinet zarađuje oko 50 bira dnevno (jedan evro). Sanja da se vrati u školu i jednog dana postane lekar.

Besplatna hrana iz hotela

Sporo sam koračala ka centru grada i Meskel trgu. Ispod širokih stepenica sedela je devojčica i dojila bebu. Deo plastičnog džaka bio je zakačen za spoljašnji deo stepenica kako bi pružio zaklon.

“Da, mi živimo ovde”, rekla je i pomerila deo džaka.

Nije želela da mi otkrije ime.

“Ima nas nekoliko i svi spavamo zajedno”, rekla je i zatim se osmehnula dodajući da je ponosna što joj je beba zdrava.

“Ponekad ima osip, ali to saniram lekovima koje dobijam od lekara. Sada mi, zbog bebe, treba više novca, da kupim bolju hranu i preparate za higijenu. A ja to nemam, pa se snalazim”.

Ona kaže da nema roditelje, te je odlučila da napusti svoj rodni grad i sama dođe u Adis. Hranu dobija besplatno iz različitih hotela, često su to ostaci „injere“ (hleb od tefa), koji ostavlja da se suši na suncu.

„Ponekad se uplašim jer sam sama sa bebom. Trudim se da nas dobro sakrijem noću, zbog različitih napada… zbog muškaraca”.

Sanja da postane prodavačica i ima svoj mali stan, gde će moći da odgaja dete bezbedno.

”Želim vrata koja mogu da zaključam kad poželim”.

Većina ostaje na ulici

Mikija sam upoznala na putu ka hotelu. Vukao je veliki džak pun plastičnih flaša, veći od njega. Došao iz Mekellea, malog grada na severu Etiopije, u Adis Abebu pre dva meseca.

“Baš sam se posvađao sa roditeljima. Oni i ne znaju da sam ovde”.

Rekao mi je da je došao autom, neko mu je pomogao, ali ne može da mi otkrije identitet te osobe.

“U pitanju je jedan stariji dečak, ima oko dvadesetak godina. On svima pomaže. Moram da mu vratim novac za put, ali neću odmah, nego deo po deo. Zna da nemam”.

Miki želi da ostane u Adisu. Sakuplja plastiku i zarađuje 40-ak bira dnevno. Kaže da mu je policija jedini problem.

“Ne daju nam da spavamo tamo gde želimo“.

“Moram samo da platim hranu, a ja i ne jedem mnogo. Dovoljno mi je ovo”.

Miki sanja da se vrati u školu, da nauči da čita i piše.

Broj dece ulice u Etiopiji je u porastu od kraja prošlog veka. Modernizacija ne donosi samo nadu za siromašne, donosi im i očaj. Deca napuštaju domove i odbijaju školovanje u potrazi za poslom, koji će im, kako veruju, doneti bolje sutra. Većina njih ne uspeva i ostaje na ulici.

Za ovu decu ulica je sav njihov svet, svet koji karakteriše beda, fizičko, verbalno i seksualno nasilje. Za njih ne postoji bezbedno mesto gde mogu da pronađu utočište. Vlada je na početku pandemije pokušala da premesti deo dece koja žive na ulici u skloništa, kako bi usporila širenje pandemije. Procenjeno je, kako je UNICEF objavio, da ima najmanje 10.500 dece koja žive na ulici u glavnom gradu Etiopije.