Zašto Putin nije car: Historija kao opravdanje za agresiju

Vladimir Putin je nedavno uporedio agresiju na Ukrajinu koju je započela Rusija sa ratom koji je car Petar Veliki vodio u 18. veku u delovima današnje Švedske.

„Petar Veliki je vodio Severni rat čak 21 godinu. On nije ništa oteo Švedskoj, samo je vratio Rusiji teritoriju koja je oduvek bila njena“, rekao je tom prilikom.

Jasno je da se i današnja ruska elita – ili barem njeni krugovi lojalni Putinu – vodi manje istorijskim činjenicama, a više polufabrikovanim podacima, kao i potpunim bajkama od obnovi carske Rusije, ili, ako to nije moguće, barem dela SSSR-a.

Sam Putin je već 23 godine na vlasti, ako ne računamo i još nekoliko godina u lokalnoj vlasti u Sankt Peterburgu. Petar Prvi, kasnije nazvan i „Veliki“, na vlasti je bio znatno duže – čak 43 godine. On je imao titulu cara, a mnogi od onih koji podržavaju rusku agresiju na susednu zemlju u 21. veku smatraju i Putina za novog ruskog cara.

Ko je bio Petar Veliki?

Petar Prvi je zapravo bio veliki reformator dotadašnje nerazvijene države, koju je hteo da modernizuje po ugledu na tadašnju zapadnu Evropu – Francusku, Španiju i Englesku. Prvi put je formirao i rusku mornaricu, sa sistemom brodova i komande „prepisanim“ od baltičkih zemalja, prvenstveno od Švedske. Kasnije će upravo ta mornarica i odneti niz pobeda nad susedima, te doneti dominaciju na Baltiku, te formirati prve gradove i luke na Azovskom moru. Osnovao je i prvi univerzitet, onaj u Sankt Peterburgu. Pod uticajem savetnika sa francuskog dvora, on je u potpunosti modernizovao i celokupnu rusku vojsku. Jedna od novih jedinica su bili „streltsci“, neka vrsta izviđača i vojne policije, koji su bili toliko uticajni da su ubrzo postali posebna društvena klasa u tadašnjoj Rusiji.

Za razliku od svojih prethodnika na ruskom dvoru, on je favorizovao ženidbe i udaje ruskog plemstva sa plemstvom iz drugih evropskih zemalja. Tako je posredovao udaji svoje nećake Ane Ivanovne (kasnije Ane od Rusije) za vojvodu Frederika Wiliama. Svadbeno veselje je trajalo dve nedelje, a odvijalo se u novom glavnom gradu – Sankt Peterburgu. Mnoge od prvih palata i zgrada u ovom gradu su projektovale nemačke i italijanske arhitekte, jer je car želeo da nova prestonica bude „Pariz severa“.

Petar Veliki je takođe želeo da protera Tatare i Turke iz oblasti oko Crnog mora. Iako se rat vodio tri godine, od 1693. do 1695, ruska vojska nije uspela da zauzme otomanska utvrđenja i palatu u Azovu, blizu reke Don. Ipak, tri godine kasnije, ruska mornarica je sa 30-ak brodova uspela da pobedi otomansku flotu i formira prvu pomorsku bazu na Azovskom moru nazvanu Taganrog, gde se danas nalazi istoimeni grad i luka.

Petar Veliki je u narednim godinama proputovao Evropu kako bi ojačao veze sa drugim državama i napravio savez za kasniji rat sa Otomanskom imperijom. Jedno vreme je živeo u Amsterdamu, gde je učio o  brodogradnji, a u njegovu čast holandska „Istočna indijska kompanija“ je svoj najveći brod nazvala po njemu. U Engleskoj je kasnije bio oduševljen novim naučnim metodama na univerzitetu u Oxfordu, pa je od tadašnjeg kralja Wiliama III tražio da se „barem stotinu ruskih naučnika dodatno školuje na Oxfordu“ što je engleski kralj i prihvatio.

U povratku Petar je posetio i monarhe u Leipzigu, Pragu i Beču. Morao je da se vrati u Sankt Peterburg, gde je izbila pobuna oficira, koji su se bunili protiv evropskih savetnika na dvoru. Pobuna je brzo ugušena, a stradao je samo jedan od dvorjana. Petar je svoje admirale i kapetane brodova slao na Maltu, kako bi učili nove pomorske tehnike od malteških vitezova.

Car Petar Veliki je preminuo 8. februara 1725. godine. I danas se smatra jednim od najvećih ruskih vladara, ali i najvećim reformatorom, koji je modernizovao Rusiju i uveo je u rang tadašnjih modernih evropskih država.

Putin – od obavještajca do političara

Kada je početkom maja 1985. godine u policijsku stanicu u Dresdenu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj, ušao čovek u plavom džemperu i sivoj jakni, mnogi od policajaca su ga odmah prepoznali. Bio je to jedan od njihovih „kolega“ iz stanice KGB-a, koja se nalazila u staroj zgradi pošte na ulazu u grad.

„Izvolite vašu legetimaciju, overena je za celu godinu“, rekao je šef policijske ispostave, predajući mu dokument.

U to vreme su svi agenti KGB-a u Istočnoj Nemačkoj morali da imaju i legitimaciju Ministarstva bezbednosti i unutrašnjih poslova, zapravo tajne službe poznate pod imenom Stasi. Isprava pod brojem 217590 pripadala je Vladimiru Putinu, koji je bio „pozajmljen“ odeljenju KGB-a u Dresdenu iz centrale u Istočnom Berlinu. Nakon raspada SSSR-a, Oleg Kalugin, jedan od najviših oficira u KGB-u, opisao je Putina kao „ambicioznog, ali ne previše inteligentnog agenta“.

„Putin je bio samo običan šef stanice u Istočnom Berlinu, a takvih stanica smo imali na stotine širom sveta. Imao je samo čin majora i nikada nije postao potpukovnik, jer je KGB ugašen 1991. godine“, navodi Kalugin.

Ipak, Putin odmah nakon svoje obaveštajne karijere ulazi u politiku. Već u maju 1990. godine postaje savetnik za međunarodne odnose gradonačelnika Lenjingrada (Sankt Peterburga) Anatolija Sobčakova. Putin je i dalje imao svoju legitimaciju KGB-a, ali je ona već u to vreme bila praktično bezvredna – SSSR se uveliko raspadao, a gotovo svakog meseca bi neka od dotadašnjih republika proglasila nezavisnost.

Sledeće godine, Putin postaje direktor novoformiranog Komiteta za međunarodne odnose, koji je kao zadatak imao međunarodnu saradnju, te otvaranje privrednih kancelarija i poslovnih predstavništava u inostranstvu. Nakon samo godinu dana, lokalne vlasti u Sankt Peterburgu su istragom utvrdile da je preko Komiteta, na čijem je čelu bio Putin, izvezeno obojenih metala i drugih sirovina u iznosu od čak 93 miliona dolara, a u zamenu za navodnu međunarodnu pomoć i prehrambene proizvode. Iako je lokalna vlast tražila da Putin odmah bude smenjen, on je ostao na čelu ovog Komiteta sve do 1996. godine. Za to vreme Putin je obavljao i druge funkcije – zamenika predsednika Gradskog veća Sankt Peterburga, a 1995. je osnovao i lokalni odbor stranke „Naša kuća Rusija“, čiji je predsednik bio tadašnji premijer Viktor Černomirdin.

Preko Černomirdina, Putin je stupio u kontakt sa „prvim timom“ tadašnje ruske politike, u kome je bilo i mnogo njegovih nekadašnjih kolega iz KGB-a. Već 1997. godine Putin postaje zamenik šefa kabineta predsednika Borisa Jeljcina. Samo godinu dana kasnije, Putin se vraća svojoj „prvoj ljubavi“ – obaveštajnom radu te postaje direktor Federalne službe bezbednosti (FSB), direktne naslednice KGB-a. Već u avgustu 1999. godine Putin biva imenovan za vršioca dužnosti premijera Ruske Federacije, a samo nekoliko meseci kasnije, 31. decembra 1999. godine, postaje vršilac dužnosti predsednika, nakon neočekivane ostavke Borisa Jeljcina.

Posle 2000. godine, Putin i Dmitrij Medvedev će se smenjivati na funkcijama predsednika i premijera. Putin je, uz beloruskog predsednika Aleksandra Lukašenka i bivšu nemačku kancelarku Angelu Merkel, najduže u evropskoj politici i na vlasti, ne računajući, naravno, evropske monarhe. A upravo mnogi Putinovi glasači smatraju da je on zapravo novi ruski car, koji će, baš poput Petra Velikog, proširiti granice Rusije i njenu moć. Nije ni tajna da se sam Putin divio sistemu SSSR-a i njenoj vojnoj moći, kao i da je (poput mnogih u KGB-u u to vreme) prezirao sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova, smatrajući da je „predao Rusiju zapadnom neprijatelju na tacni“. Velika količina oružja proizvedenog u SSSR-u se i danas koristi u ukrajinskom ratu, i to sa obe strane, jer je Ukrajina unutar Sovjetskog saveza imala najviše vojnih fabrika „po glavi stanovnika“.

Da li se historija ponavlja?

Henry Kissinger, ugledni američki diplomata i nekadašnji državni sekretar SAD-a te savetnik za nacionalnu bezbednost, dobro poznaje Putina kao i politiku nekadašnjeg SSSR-a, te današnje Rusije. Ipak, iznenadio je mnoge u Washingtonu i Berlinu kada je nedavno izjavio da „Rusiji treba dati delove Ukrajine koje naseljava etnički rusko stanovništvo“ i da je to „jedan od uslova za trajni mir u ovom delu sveta“.

Zanimljivo je i da je amblem Putinove stranke Jedinstvena Rusija od 2001. do 2005. godine prikazivao Rusiju u carskim granicama, sa slikom medveda preko nje. I sam Putin se često u ruskim (propagandnim) medijima može videti u sibiriskim bespućima kako jaše konje, uspavljuje medvede ili lovi ribu na Kavkazu. Lov je bio i omiljena razonoda Petra Velikog – istoričari smatraju da je u svojim lovnim pohodima, koji su brojali i po više hiljada lovaca, ubijeno najmanje 14.000 raznih životinja – od zečeva i lisica, preko vukova, do jelena i medveda.

Lovačke priče na stranu, ali jasno je da Putinu sasvim ide u prilog njegovo poređenje sa velikim ličnostima iz ruske istorije. Mnogi stariji Rusi ga smatraju „modernim reformatorom“, baš kao što su to nekada bili Petar Veliki ili Katarina Velika. I koliko god je komunistička vlast u Rusiji veći deo 20. veka pokušavala da se distancira od carske istorije i Romanovih, toliko Putin danas, uz svesrdnu pomoć Ruske pravoslavne crkve, pokušava da održi imidž „nove carske Rusije“.

Iako je Ruska Federacija po svom uređenju zapravo labava konfederacija nekadašnjih članica SSSR-a, sa izuzetno izraženim ekonomskim razlikama između relativno razvijenih gradova i gotovo u potpunosti zanemarenih seoskih i ruralnih područja, gotovo svu političku moć i dalje ima Kremlj. Putin i njegovi najbliži saradnici, koji se nisu značajnije menjali praktično od njegovih dana u lokalnom veću Sankt Peterburga, više od dve decenije prave i medijsku sliku „Rusije ugrožene od svih“. Ono što dobro prolazi kod starijeg stanovništva, koje još uvek dobro pamti izolaciju zemlje za vreme Hladnog rata, je narativ da su „i SAD, i Evropska unija, a povremeno i Kina i azijske zemlje, u nekoj vrsti zavere, a sve u cilju kako bi se Rusiji otela teritorija i njeni prirodni resursi“.

Razlike između Petra i Vladimira

I dok je Petar Veliki, kao i njegovi naslednici na ruskom tronu, usvajao „sve što je mogao“ iz Evrope – u političkom, ekonomskom i vojnom domenu – dotle Putin, od početka svoje vladavine, sve nade polaže u „domaći razvoj“. Putin je neskriveno i javno više od decenije kritikovao bilo kakvu vrstu građanskih inicijativa i organizacija civilnog društva, sve dok ih i u potpunosti nije zabranio u maju 2015. Zakon o nepoželjnim organizacijama u praksi izjednačuje nevladine organizacije u Rusiji sa stranom pretnjom, te im ne ostavlja praktično nikakav prostor za rad.

Aleksandar Puškin, koga mnogi smatraju ocem moderne ruske književnosti, u svom delu Bronzani konjanik hvalio je Petra Velikog kao velikog mecenu svih ruskih umetnika i vladara koji je propagirao kulturu i nauku. Veliki francuski filozof Francois-Marie Arouet, poznatiji kao Voltaire, svog savremenika Petra Prvog opisuje kao „čoveka prosvetljenja, koji je osvetlio mračnu rusku stepu“.

Vladimir Putin je, sa druge strane, otvoreni protivnik bilo kakve kritike državnih institucija ili njega samog. Brojni umetnici, muzičari pa čak i blogeri i tviteraši su privođeni, hapšeni ili čak osuđivani na značajne zatvorske kazne, samo zbog kritike Kremlja u svojim radovima ili kompozicijama. Putinov prezir prema online zajednici i internetu uopšte je takođe dobro poznat. Pre dve godine na Ekonomskom forumu u Davosu Putin je otvoreno kritikovao američke društvene mreže i internet kompanije: „Te kompanije žele da se takmiče sa državama ili vladama, one žele da ljudima nameću mišljenje.To ne može biti prihvatljivo“. Samo nekoliko dana nakon ovog govora, u Rusiji je blokirano ili obrisano na desetine hiljada Facebook i Twitter stranica koje su sadržale kritiku ruske politike ili su izveštavale o situaciji na Krimu. Nedelju dana kasnije, ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni je uhapšen. Inače, ruska državna agencija Roskomnadzor je još u oktobru 2019. godine demonstrirala tzv. internetski ključ, zapravo mrežu servera i mrežne opreme, uz pomoć koje je moguće „isključiti“ kompletan ruski internet prostor iz šire svetske mreže. Putin je tada ovaj potez pravdao „sprečavanjem pretnji spolja i sajber napada na kritične računarske sisteme unutar Rusije“.

I kako je Petar Veliki svoje najveće bitke vodio upravo u regionu Azovskog mora, ta teritorija tri veka kasnije je opet pod invazijom ruskih trupa – ovoga puta kao osvajača. Putinove paralele sa Petrom Velikim i vraćanjem dela Švedske bi zapravo trebale da, prevashodno na unutrašnjem planu, daju neku vrstu istorijskog legitimiteta današnjoj invaziji na Ukrajinu. Petar Veliki je 1703. godine doneo zakon o izgradnji Sankt Peterburga, u dotad inače neprohodnoj močvari. Više od 340.000 kmetova i seljaka je bilo „mobilisano“ za izgradnju nove prestonice, uz još barem 30.000 ratnih zarobljenika iz Severnog rata. U toku 18 godina, koliko su trajali radovi, umrlo je najmanje 50.000 ljudi, a neki ruski izvori navode čak i trećinu svih radnika na izgradnji. Danas, Putin i rusko vojno rukovodstvo negiraju ili minimalizuju bilo kakve ruske vojne gubitke u Ukrajini. Putin je najavio i program „kompenzacija“, po kome će porodice poginulih ruskih vojnika dobiti oko 40.000 eura ako su u pitanju regularne jedinice, pa sve do 80.000 eura za pripadnike elitnih jedinica i Nacionalne garde.