Bogati ulažu u oružje

Samo pet milijardi dolara donacija bi bilo dovoljno za spas od gladi za 48 miliona najugroženijih ljudi u naredne dvije godine, što je pola posto vojnog budžeta SAD-a ili dva posto kineskih izdvajanja za vojsku.

Ukupna globalna potrošnja na vojsku u svijetu iznosi 2.112 milijardi dolara (EPA)

Američki predsednik Joseph Biden je od Kongresa zatražio da odobri njegov plan za pomoć Ukrajini u oružju, municiji i novim borbenim tehnologijama vredan astronomske 33 milijarde dolara. Ovo je (potencijalno) najveći iznos vojne pomoći SAD-a nekoj stranoj zemlji u njenoj istoriji. Ipak, “na domaćem terenu”, kada su u pitanju nabavke za same oružane snage SAD-a, ova cifra i nije tako visoka.

S druge strane, ruski predsednik Vladimir Putin se još pre agresije na Ukrajinu nekoliko puta pozivao na “istorijske činjenice i istorijsku pravdu”, navodeći da je “teritorija današnje Ukrajine zapravo oduvek bila deo Rusije”, što donekle i jeste tačno. Ipak, zaboravio je da podseti i na činjenicu da je po naređenju Josifa Staljina gotovo cela populacija Tatara iz (tada) novoformirane Ukrajine proterana u centralnu Aziju, mahom u Uzbekistan. Njihove domove, kuće i stanove su dobili doseljenici iz centralne Rusije, koji su mahom radili u vojnoj industriji – čeličanama i fabrikama municije. Pozivanje na istorijske činjenice, te moderna politička pojava “pisanja nove istorije” je fenomen za sebe, koji je jako kompleksan, za koga stručnjaci i istoričari i dalje nemaju potpuno objašnjenje, niti su u stanju da ga sagledaju.

‘Kretanje naprijed uz pogon sa Bliskog istoka’

Sredinom januara 1961. godine američki predsednik Dwight D. Eisenhower je održao svoje poslednje televizijsko obećanje građanima, u kojem je više puta upozorio na “formiranje novog vojno-industrijskog kompleksa, koji ima i podršku bankarskog sektora, i čiji je glavni cilj da SAD budu stalno vojno angažovane širom sveta”. Eisenhower je svakako znao o čemu govori – pre izbora na mesto predsednika, bio je jedan od najvažnijih savezničkih generala u Drugom svetskom ratu, a nakon njega i prvi guverner Okupacione zone Berlin, koja će kasnije postati Zapadni Berlin. I njegov naslednik, predsednik John F. Kennedy je bio poznati protivnik prekomernog trošenja na vojsku i povećavanja vojnog budžeta. Kennedy je bio veliki zagovornik diplomatije i smatrao je da se većina sukoba u svetu može rešiti pregovorima, pogotovo oni u Aziji.

Ipak, rat u Vijetnamu je besneo do početka sedamdesetih, a danas se procenjuje da je SAD na njega potrošio više od 830 milijardi dolara. Ovaj rat je poslužio i kao “lakmus papir” za druga američka vojna angažovanja širom sveta, što je pravdano “zaštitom interesa SAD-a” i suprotstavljanju širenju komunizma iz SSSR-a i NR Kine.

Kada je Berlinski zid pao 1989. godine, prestala je potreba za postojanjem NATO-a, jer je raspadom SSSR-a prestao da važi i Varšavski vojni pakt. Ipak, Pentagon je imao drugih ideja. Naime, nije prošlo ni godinu dana od kraja Hladnog rata, a iza blindiranih vrata vojnih planera u Washingtonu su već razmatrane opcije kako odgovoriti na iračku invaziju susednog Kuvajta. Jedan od razloga je bila i nemogućnost iračkog rukovodstva da plati dug od 14 milijardi dolara zajma Kuvajtu, uzetog za vreme iransko-iračkog rata, koji je trajao gotovo osam godina, od 1980. do 1988.

Drugi, mnogo važniji razlog, je bilo veliko povećanje izvoza nafte i naftnih prerađevina iz Kuvajta, namenjenih uglavnom severnoameričkom tržištu. Ovi jeftini energenti su bili i glavni pokretač potrošačkog buma u SAD-u u periodu od 1975. do 1990. godine, a ekonomisti su često navodili da “ekonomija SAD-a juri napred uz pogon sa Bliskog istoka”.

Početkom 1991. godine koalicija 39 zemalja predvođenih SAD-om je napala Irak, sa više od 830.000 vojnika, 5.500 tenkova i oklopnih vozila te više od 700 aviona, helikoptera i drugih vrsta letelica. Zalivski rat, te operacija “Peščana oluja” su koštali najmanje 110 milijardi dolara, a mnogi tadašnji ciljevi vojne kampanje, kao što je uspostavljanje stabilne vlasti nakon svrgavanja režima Saddama Husseina, nisu postignuti ni do danas.

SAD, Kina, Indija, pa tek onda Rusija

Sjedinjene Američke Države i danas imaju daleko najveći vojni budžet na svetu. Trenutno odobreni budžet za sve vojne rashode iznosi oko 750 milijardi dolara, ali se na ovu cifru mogu dodati i specijalni projekti kroz predsedničke dekrete ili glasanjem u Kongresu – baš kao što je to slučaj sa trenutnim paketom pomoći Ukrajini.

Na drugom mestu je Kina, sa 252 milijarde dolara namenjenih vojsci. Ipak, zbog političkog uređenja Kine, i drugi proizvodni sektori se za kratko vreme mogu staviti u službu vojne industrije.

Na trećem mestu je Indija sa 72 milijarde dolara, koja planira da do 2025. uloži značajna sredstva u modernizaciju avijacije te stvaranje avio-kosmičkih snaga, kroz korišćenje sopstvenih raketa-nosača tipa GSLV-3 za lansiranje vojnih statelita.

Sledeća je Ruska Federacija, sa 61,7 milijardi dolara namenjenih vojsci. Kada se direktno uporede, SAD ima gotovo 12 puta veći budžet od Rusije, te gotovo duplo veći nego Kina, Indija i Rusija – zajedno.

Koliko je to novca, govore i podaci da Bosna i Hercegovina ima vojni budžet od približno 165 miliona dolara, Crna Gora oko 65 miliona, Hrvatska (kao članica NATO-a) oko 800 miliona, a Srbija između 850 i 900 miliona dolara.

I najmanji moraju ulagati u opremanje vojske

Ipak, to što SAD troši deset puta više, ne znači da imaju i deset puta više naoružanja, ili da je ono deset puta bolje i naprednije od onog koje poseduju druge svetske sile. Najveći deo ovog novca zapravo odlazi na finansiranje vojnih baza širom sveta, poput onih u Nemačkoj, Japanu, Južnoj Koreji, Italiji, Velikoj Britaniji, Irskoj i Hondurasu. Takvih baza je više od 700 širom sveta, iako su tačan broj i njihova lokacija poverljivi. Rusija ima oko 25 baza van zemlje, dok Kina ima samo njih pet, iako postoje planovi za izgradnju novih na veštačkim ostrvima u Južnom kineskom moru.

Kolumnista Goran Jovanović kaže da u današnjem svetu i najmanje zemlje moraju da ulažu u opremanje vojske.

“Imate slučaj da francuski predsednik Emmanuel Macron otvoreno lobira za kupovinu njihovih letelica, plovila ili raketa u zemljama NATO-a, kao i zemljama koje žele da postanu članice Evropske unije. Rat u Ukrajini je pokazao da vojna industrija nikada nije bila jača i moćnija – svo to oružje koje se doprema iz inostranstva nije nikakav poklon, već je kupljeno po tržišnoj ceni”, navodi Jovanović.

“I u Srbiji smo nedavno imali slučaj da je kupovina protivavionskog raketnog sistema HQ-22 od Kine izazvala brojne kritike kako iz regiona, tako i iz Evropske unije. Sa druge strane, niko nema primedbi na najavljenu kupovinu francuskih jurišnih aviona ‘Rafale’, niti na kupovinu dronova TB-2 od Turske. Takođe, nedavno je Vojska Srbije na korišćenje dobila najsavremenija oklopna vozila ‘Bear Cat’ kakva koriste i američke specijalne jedinice. Dakle, kroz sve nabavke, ne samo u Srbiji, uvek ‘provejava’ i politika, i novac”, dodaje Jovanović.

Rekordi u naoružavanju

U periodu od 2020. do danas, svet je oborio još jedan neslavni rekord. Naime, ukupna globalna potrošnja na vojsku je po prvi put prešla dva triliona dolara, i iznosila je 2,12 triliona (2.112 milijardi dolara). Ovaj brzi rast je pokrenut još 2018. godine, pa su od tada ukupna izdvajanja u svetu za ovu svrhu porasla za 17 odsto, a prošla godina je bila sedma uzastopno u kojoj se beleži povećanje vojnih budžeta u više od 100 zemalja sveta.

Ove cifre će u bliskoj budućnosti samo rasti, a američki planirani budžet za vojni R&D, razvoj i unapređenje, biće veći za čak 24 procenata do 2025. Ovo pokazuje da se SAD sve više fokusira na oružja nove generacije – stealth avione pete generacije, satelitsko praćenje neprijatelja i cyber-ratovanje putem računarskih mreža. Slične planove ima i Kina – lansiranje sopstvene svemirske stanice “Tiangong”, koja će verovatno imati i neke aspekte vojne upotrebe, te novu generaciju hipersoničnih balističkih projektila. U novom petogodišnjem planu se pominje i uvođenje u upotrebu letelica DF-ZF koje mogu da lete i na ivici svemira. U poslednjim fazama testiranja je i “Xian H-20”, nevidljivi lovac bombarder, najnovije “šest plus” generacije.

Sa druge strane, UN i međunarodne humanitarne agencije procenjuju da bi se sa oko 45 milijardi dolara godišnje mogao značajno smanjiti, pa čak i potpuno staviti pod kontrolu problem gladi u svetu, naročito u centralnoj Aziji i podsaharskoj Africi. Ako bi se ovaj plan “razvukao” na celu deceniju, do 2032. godine, sa nekih 350 do 400 milijardi dolara ukupnih donacija, problem gladi u svetu bio bi rešen, tako što bi se ulagalo i u edukaciju farmera u ruralnim područjima, te novim metodama uzgoja hrane i navodnjavanja. Samo pet milijardi dolara donacija bi bilo dovoljno za spas od gladi za 48 miliona najugroženijih ljudi u naredne dve godine, što je samo oko pola odsto vojnog budžeta najveće svetske sile ili oko dva odsto vojnog budžeta Kine.

Izvor: Al Jazeera