’Čelična planina’ i druge bajke ruske propagande

Rusija je još krajem devedesetih godina prošlog veka počela da koristi, tada još uvek nedovoljno prošireni, internet za širenje najrazličitijih vrsta propagande, prvenstveno o SAD-u i zapadnim zemljama.

Većina najpoznatijih teorija zavere na internetu su zapravo proizvod ruske (kontra)obaveštajne kuhinje. “Pizzagate” skandal, koji, zapravo, nikada i nije stvarno postojao, ali je pomogao Donaldu Trumpu da postane predsednik SAD-a, te dostavljanje diplomatskih i obaveštajnih podataka projektu “WikiLeaks” samo su neki od načina na koji Kremlj širi svoje propagandne aktivnosti i u virtuelnom svetu.

Zapravo, Rusija nikada nije ni prestajala sa propagandom. Još od vremena Josifa Staljina stroga kontrola protoka informacija je bila ključna za opstanak tadašnjeg režima. Služba KGB, koju mnogi smatraju i najvećom obaveštajnom službom svih vremena, zapravo se više bavila peoizvodnjom propagande te identifikacijom potencijalnih disidenata i njihovom (eventualnom) likvidacijom u inostranstvu.

Dugotrajan i kontinuiran rat protiv istine

Jurij Aleksandrovič Bezmenov je šezdesetih godina radio kao novinar i foto-reporter za agenciju RIA u Moskvi. Nakon nekoliko godina, Bezmenov se istakao sposobnošću da i od najnebitnijih događaja stvori priču na nekoliko strana. Takav “talenat” su uskoro primetili njegovi nadređeni, pa je unapređen u urednika posebne redakcije “političkih publikacija”. Tada je Bezmenov otkrio da su gotovo trećina njegovih kolega “novinara” zapravo bili agenti KGB-a. I mnogi od foto-reportera, čak i oni iz sportske redakcije, takođe su bili na spisku KGB-a.

Njegov zadatak u novom odeljenju je bio prilično jednostavan – “ulepšavanje” činjenica, a mnogo puta i potpuno kreiranje informacija namenjenih inostranstvu. Bezmenov je često pisao i govore ruskih diplomata na međunarodnim skupovima u Moskvi ili bi pratio strane delegacije u obilasku Rusije. Ipak, ove reportaže i filmovi nisu završavali u novinama, već u arhivama KGB-a.

Ubrzo je ponovo “unapređen”, ovaj put u diplomatsku misiju. Upućen je u Indiju, da u ambasadi SSSR-a u Nju Delhiju vodi odeljenje “Istraživanja i obaveštavanja”, što je zapravo bila ispostava KGB-a za širenje sovjetske propagande u inostranstvu. Osmog februara 1970. godine Bezmenov je kolegama u ambasadi rekao da ide u bioskop, da pogleda najnoviji američki vestern. U ambasadu se nikada nije vratio.

Nekoliko meseci pre toga Bezmenov je već bio “dvostruki agent” te je, uz pomoć “ćelije” američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) u Nju Delhiju prvo avionom odleteo za Atinu, a kasnije u Kanadu. Tamo je odmah po sletanju dobio azil, koji mu je lično odobrio tadašnji premijer Pierre Trudeau (otac današnjeg premijera Justina Trudeaua).

Sovjeti su odmah priznali ovaj “prebeg”, navodeći da je Bezmenov “običan činovnik niskog ranga”. On to, naravno, nije bio. U Kanadu je sa sobom poneo i pravo blago – veliki broj internih dokumenata KGB-a, koji su do detalja opisivali način funkcionisanja sovjetske porpagandne mašinerije. Zahvaljujući njima, Zapad je po prvi put saznao i čega se rukovodstvo Komunističke partije najviše pribojava – pobune stanovništva usled lošeg materijalnog stanja i nejednakosti u društvu. Bezmenov je do smrti 1993. godine držao brojna predavanja na američkim univerzitetima te napisao nekoliko knjiga o SSSR-u.

“Samo 15-ak odsto novca, resursa i ljudstva KGB-a se potroši na pravo špijuniranje neprijatelja. Ostalih 85 odsto odlazi na ono što se naziva ‘aktivne mere’ – proizvodnja dezinformacija i propagande, koja bi trebalo da se širi godinama, pa čak i decenijama, u zapadnoj sferi“, objašnjavao je tada Bezmenov na svojim predavanjima.

Od ’običnog majora’ do predsjednika Rusije

Današnji ruski predsednik Vladimir Putin je, kao “dobar momak” nekadašnje sovjetske službe, gde je stigao do čina potpukovnika, sasvim sigurno bio dobro upoznat sa ovim “aktivnim merama”. Oleg Kalugin, nekadašnji visoki funkcioner KGB-a, kaže da je “Putin, zapravo, bio običan major, šef stanice u Istočnom Berlinu, te da je u karijeri bio prilično prosečan“.

“Postao bi potpukovnik 1993. godine da se KGB nije raspao već 1991. godine”, navodi Kalugin.

Koji god čin Putin imao, svakako je još na početku političke karijere u Sankt Petersburgu dobro znao za moć propagande i dezinformacija.

Državni tužilac Rusije Jurij Skuratov je krajem 1997. godine počeo da istražuje rad Gradskog veća u Sankt Petersburgu, ponajviše samog Putina, i njegove veze sa kriminalnim krugovima. Godinu i po kasnije, tada već šef obaveštajne službe FSB (naslednice KGB-a), Putin je na državnoj televiziji RTR prezentovao video snimak intimnog odnosa muškarca u hotelu. Taj muškarac je bio Skuratov, a samo deset dana nakon objavljivanja snimka predsednik Boris Jeljcin ga je smenio, “zbog nedostojnosti za obavljanje tako visoke funkcije“.

Putin je masovnu propagandu koristio i za vreme oba rata u Čečeniji. FSB i specijalne jedinice vojske su u svakoj jedinici imale barem po jednog kamermana, koji su akcije u Čečeniji prestavljali kao “herojsko delo za odbranu Rusije od islamskog terorizma“. Ovo će doprineti i da Putin, postavljen za premijera u avgustu 1999. godine, samo četiri meseci kasnije postane i vršilac dužnosti predsednika Rusije, nakon što je Jeljcin neočekivano podneo ostavku 31. decembra 1999. godine.

Bajkovite priče o sovjetskim projektima

Nakon 2000. godine na internetu su se često pojavljivale “bajkovite” priče o raznim tajnim projektima razvijanim u SSSR-u, kao i o vojnim aktivnostima (tada nove) Ruske Federacije. Jedna od najpoznatijih je i ona o “projektu Buran”. Iako je on zaista postojao, online propaganda je stvorila pravi mit o ovim letelicama, a najveći deo današnjih informacija o njemu su zapravo izmišljene ili u najbolju ruku polufabrikovane.

Radilo se o sovjetskoj kopiji američkog programa Space Shutlle – svemirskih šatlova. Ipak, razvoj višenamenske svemirske letelice u vreme velike finansijske krize u SSSR-u nije išao sjajno, pre svega zbog nemogućnosti nabavke titanijuma, koji je bio ključan za razne elemente motora. Napravljene su ukupno četiri letelice, od kojih je samo jedna letela do ivice svemira, bez posade.

Smatra se da je razvoj Burana, koji je koštao oko 45 milijardi dolara, uz rat u Avganistanu, bio ključan za finansijski kolaps Sovjetskog saveza. Ipak, na internetu se i danas mogu naći tvrdnje o “desetinama letelica Buran, od kojih neke opremljene oružjem, te dve tajne ruske svemirske stanice – Zvezda II i Volga – na koje su kosmonauti leteli upravo u šatlovima Buran“.

Još jedna od popularnih teorija zavere, koja se “vrti” skoro dve decenije na internetu, ona je o “Čeličnoj planini”. Planina Jamantaj je deo Urala, u oblasti Beloretski. Zajedno sa Kosvinskim planinama, one čine kompleks od gotovo 600 kvadratnih kilometara koji koriste ruske vazdušne i svemirske snage. Američki sateliti su još 1992. godine primetili velika iskopavanja unutar planina, uz korišćenje velikih mašina za tunele (takozvane krtice). Baza nosi ime “Alkino 5” (u vreme SSSR-a “Alkino 2”) i najverovatnije se koristi kao veliki magacin oružja, raketnih sistema te zaliha hrane za rusku armiju u slučaju nuklearnog udara.

Iako ovakve baze nisu nikakva retkost (samo u SAD-u ih ima desetak), ruska internet propaganda je od “planine Jamantaj” napravila modernu naučno-fantastičnu priču. Tu su i “izjave svedoka“, koji su u blizini baze videli “letelice trouglastog oblika, veličine fudbalskog stadiona“. Najpoznatija je ona o “mrtvoj ruci“, navodnom strateškom sistemu od gotovo 100 hipersoničnih raketa velikog dometa, koje mogu “uništiti SAD za nekoliko sati“. Komandno mesto ovog sistema je navodno upravo u bazi “Alkino”, a šifre za lansiranje zna Putin lično.

‘Dio ruske sfere uticaja i njene meke moći’

Kolumnista Goran Jovanović kaže da je ovakva propaganda “deo ruske sfere uticaja i njene meke moći“.

“Većina medija u Srbiji je pod kontrolom vlasti, u većoj ili manjoj meri. Poslednjih mesec dana, zapravo od početka ove godine, u tim medijima imate bukvalno hvalospeve na račun Rusije. Od izjava kvazi-eksperata da će se Evropa smrzavati bez ruskog gasa, do ekonomskih analiza bez ikakve potpore u realnosti da će dolar i euro propasti zbog rata u Ukrajini“, navodi Jovanović.

“Primetno je i da svi tabloidi Srbiji, koji su opet produžena ruka vladajućih stranaka, o agresiji na Ukrajinu pišu zapravo kao o ratu Rusije i NATO-a te da se radi o svojevrsnoj “osveti” za bombardovanje [tadašnje] Savezne republike Jugoslavije [Srbija i Crna Gora] 1999. godine. Tadašnja Rusija i njen premijer Putin ne samo da nisu na bilo koji način pomagali SR Jugoslaviji, već su i nekoliko puta glasali za sankcije protiv nje. I tada ste imali propagandne aktivnosti, poput izjave tadašnjeg predsednika Dume Genadija Seleznjova, da je ruski predsednik izdao naređenje da se raketni arsenal usmeri ka zemljama Zapada – Jeljcin nikada nije dao nikakvo slično naređenje“, dodaje Jovanović.

Politička propaganda nije uvek “uvijena“ u vesti ruskih propagandnih organizacija, poput RT-a i Sputnjika. Iako zabranjeni u većini zemalja sveta te širom interneta, u Srbiji oni to nisu, već se uveliko citiraju na medijima sa nacionalnom pokrivenošću. Ne čudi zato ni izjava ministra spoljnih poslova Rusije Sergeja Lavrova da će “Srbija sigurno umeti da napravi pametan izbor oko situacije u Ukrajini“. Lavrov je već nekoliko puta izjavio i da bi “Beograd mogao da bude mesto mirovnih pregovora između Rusije i Ukrajine“.

Beograd sada kao Kazablanka nekad

Politički analitičar Mišel Zubenica smatra da bi, ukoliko se ovo i ostvari, Beograd bio “centar međunarodne politike“.

“Beograd već godinama podseća na Kazablanku iz Drugog svetskog rata. Kao zemlja koja je do sada imala dobre odnose i sa Zapadom i sa Rusijom, nije nerealno da upravo zbog toga pregovori o budućnosti Ukrajine budu baš u Beogradu“, navodi Zubenica.

Slučajno ili ne, upravo ovih dana na naslovnim stranama tabloida se može videti namršteni Putin, uz naslove “Rusija može uništiti Ameriku za pola sata“ i “Putinov odgovor zaledio Zapad“. Da li je to onaj isti Putin iz devedesetih, ostaje da se vidi – možda čak i u Beogradu.