Ko to tamo leti za Rusiju

Jedno od ključnih pitanja rusko-ukrajinskog sukoba od samog početka je i zona zabranjenog leta nad celom zemljom. To bi u praksi sprečilo razorne napade ruske avijacije i napade projektilima, koji i nanose najveća razaranja gradova i civilne žrtve.

Zemlje NATO-a su, ipak, skeptične i neodlučne po ovom pitanju, jer bi to gotovo sigurno dovelo u direktni okršaj sisteme protivvazdušne odbrane (PVO) članica Alijanse i ruske letelice, te dovelo do daljeg širenja sukoba.

Dronovi i bespilotne letelice su takođe od početka jedno od ključnih oružja na obe strane. Tokom proteklih deset godina, Rusija je često koristila svoje dronove u Siriji, području Nagorno-Karabaha, te na Krimu. Iako su analitičari očekivali da će Rusija izvoditi vazdušne udare u Ukrajini gotovo isključivo uz pomoć navođenih raketa i dronova, to se (za sada) nije obistinilo, već se mahom koriste klasični lovci-bombarderi, pre svega MiG-29, te Su-27 u svojoj prepoznatljivoj plavo-beloj kamuflažnoj šemi.

Jedan od razloga je i to što je Rusija očigledno potcenila opremljenost ukrajinskih PVO sistema, te obučenost vojnika na terenu koji ovim sistemima upravljaju. Većina ruskih dronova su relativno male letelice – “Granat-2”, “Eleron-3”, te noviji modeli “Zala-1” i “Orlan”. Oni su dosta manji od američkih dronova koji se koriste i širom zemalja NATO-a. Ukrajinskim snagama oni predstavljaju lake mete, te se mogu oboriti i ručnim lanserima.

Pomoć susjeda, ali i Zapada

Poljska je nedavno snabdela ukrajinski PVO lanserima tipa “Piorun”, a obećana je i isporuka naprednijeg lansera “PZR Grom”. “Piorun” je raketni sistem srednjeg dometa, kojeg nosi i navodi samo jedan vojnik. Postoji više verzija, u zavisnosti od bojeve glave na projektilu, a razvoj sistema traje od 2016. godine.

I Velika Britanija planira da u Ukrajinu pošalje sopstveni sistem slične namene, pod imenom “Starstreak”. Deo projekta MANPADS, “Starstreak” je proizvod kompanije Thales Air. Slično svom “poljskom rođaku2, i ovaj sistem može da koristi samo jedan vojnik na terenu, što omogućava i lakše skrivanje sistema na bojištu, za razliku od sličnih sistema koji moraju biti montirani na neku vrstu vozila. “Starstreak” ima i tzv. HVM projektil – nakon lansiranja on dostiže tri puta veću brzinu od brzine zvuka, što u praksi znači da je manevar izbegavanja ciljane letelice nemoguć. “Starstreak” se može koristiti i za napad na velike trasnportne avione, a samim tim i one koji prevoze putnike. Trenutno se proizvodi i unapređena verzija HVM 2, koja može gađati letelice i na visini od preko sedam kilometara.

Na društvenim mrežama su se poslednjih nedelja pojavile i foto-montaže zaštitnice Kijeva, svete Olge, kako drži američki raketni lanser “Javelin”. Iako je ovaj lanser prevashodno namenjen uništavanju tenkova, oklopnih vozila i žive sile, on je sada modifikovan da gađa i avione, helikoptere i dronove u niskom letu. Mnogi veruju i da je ovakva taktika ukrajinskih PVO snaga (za sada) sprečila masovnije vazdušne napade na glavni grad.

Zelenski traži zabranu letova, NATO ne želi

Sa druge strane, zona zabranjenog leta (NATO kod: AEZ), predstavlja deo vazdušnog prostora u kome je zabranjen let, obično samo vojnim letelicama. Ovakva zona se održava prevashodno vazdušnim patrolama jedne ili više zemalja (tzv. air policing), a ređe PVO sistemima na zemlji, te satelitskim snimcima. I upravo tu leži problem (i neodlučnost) NATO-a: uspostavljanje ovakve zone iznad Ukrajine bi za kratko vreme doveo “oči u oči” pilote ruskih i letelica Alijanse. Na ovakav razvoj događaja je upozorio i američki predsednik Joe Biden, navodeći da bi to “za kratko vreme dovelo do velike eskalacije sukoba u celoj Evropi”. Njegov ukrajinski kolega Volodimir Zelenski je tražio uvođenje ove zone u svim svojim obraćanjima, ali je sada već jasno da se to neće dogoditi. Zelenski sada traži neku vrstu “polu-AEZ” zone, kako bi se sprečilo lansiranje ruskih projektila na ukrajinske gradove – do sada je na Ukrajinu palo više od 1.400 ruskih projektila.

Rusija je gotovo odmah po izbijanju sukoba zatvorila svoj vazdušni prostor za kompanije i avione iz 38 zemalja, uključujuči i svih 27 članica Evropske unije. Nadležno telo, Rosaviatsia, je navelo i da su trenutno u pripremi zabrane za još 23 zemlje i kompanije – praktično sve one koje učestvuju u međunarodnim sankcijama prema Rusiji. Na listi su tako i Albanija, Velika Britanija, Švedska, Luksemburg i – Britanska Devičanska Ostrva.

Air Serbia i dalje leti

Svetski mediji na prvo mesto aviokompanija koje i dalje imaju redovne letove za Moskvu stavljaju – Air Serbiju. Na listi su i Turkish Airlines, jedan od globalnih lidera u svetu avijacije, te nekoliko letova iz Ujedinjenih Arapskih Emirata – dva leta Air Arabia iz Sharjaha, te jedan Airbus A380 iz Dubaia. Sri Lankan Airlines takođe i dalje leti za Moskvu. Aeroflot, najveći ruski avioprevoznik, suspendovao je sve svoje međunarodne letove do daljnjeg.

Ipak, i oni koji lete za Moskvu – imaju brdo prepreka i problema. Najveći je mogućnost zabrane za letove u zemlje EU ili u SAD, što je svakako veliki udar na poslovanje bilo koje od kompanija. Na letovima Beograd – Moskva, pak, gotovo svakodnevno stižu prijave o podmetnutoj bombi. Tako je za sedam dana stiglo šest takvih (lažnih) prijava. Kontradiverzione jedinice MUP-a Srbije su u svakom od ovih slučajeva izvele pregled letelice, te nisu našli nikakve eksplozivne naprave. Dve od šest prijava su stigle mejlom iz Ukrajine i utvrđuje se njihovo poreklo, a jedna od pretnji je upućena telefonom iz Poljske.

Pronaći odgovorne će najverovatnije biti “nemoguća misija”, budući da su najverovatnije u pitanju ukrajinski hakeri. Oni koriste napredne hakerske softvere i tehnike, a ujedinjeni su u UKITA – Ukrajinsku sajber-vojsku. Hakerski alat nazvan WASSAR može da za samo petnaestak minuta stvori na hiljade lažnih email naloga na popularnim uslugama ovog tipa, te da pošalje gotovo 50 hiljada email poruka. Jedan od vođa ove hakerske grupe u Ukrajini, “RIAEvangelist” već više puta je upozorio internet zajednicu da “ova hakerska grupa ima podršku ukrajinskih vlasti, te tehničke resurse i znanja za izuzetno napredne napade širokog spektra, kako protiv Rusije i Belorusije, tako i zemalja koje im pomažu”.

Predizborna kampanja kao razlog

Zvanični Beograd ostaje jedini u Evropi koji nije uveo sankcije Rusiji i koji održava redovne aviolinije ka Moskvi. Razloge za ovo treba tražiti, pre svega, u već poslovičnoj “blanko podršci Rusiji” većine građana koji izlaze na izbore. Tu je i onaj “praktični momenat” – srpska industrija je gotovo u potpunosti zavisna od uvoza gasa iz Rusije.

Naim Leo Beširi, direktor Instituta za evropske poslove, navodi da srpske vlasti “očigledno balansiraju kada su sankcije u pitanju”.

“Air Serbia nije jedina kompanija iz Evrope koja leti za Moskvu, jer imamo i Turkish Airlines, te izraelsku nacionalnu kompaniju – ako Izrael smatramo evropskom državom. Međutim, nije problem što naša nacionalna aviokompanija leti za Moskvu, već mnogo bitnije: koje su posledice takvog razvoja situacije, pre svega političke. Letovi su i podsetnik da Srbija nije zatvorila svoje nebo za ruske aviokompanije, ali i da šire gledano, nije uvela sankcije agresoru, u ovom slučaju Rusiji. ‘Ulje na vatru’ se dodaje i organizovanjem jedina dva protesta podrške Putinovom razaranju Ukrajine u Evropi – i to u Beogradu”, ukazuje Beširi.

“Sve to, kada se stavi u kontekst EU integracija, za Srbiju nije dobro. Poglavlje 31, koje se bavi zajedničkom spoljnom, bezbednosnom i odbrambenom politikom EU, još uvek nema usvojen screening izveštaj zato što baltičke zemlje nepoverljivo gledaju ka Beogradu kao ‘ruskom trojanskom konju’. Sve u svemu, postojeće nepoverenje u vlast Srbije – da je iskrena u namerama da reformiše društvo ka EU članstvu – sada dostiže kulminaciju. Predsednik Aleksandar Vučić više nema mnogo manevarskog prostora i posle izbora će ipak uvesti sankcije Rusiji. Ukoliko to ipak ne učini, cenu neće platiti on, već građani Srbije”, dodaje Beširi.

Sjedenje na dvije stolice – i dva krila

Politički analitičar Mišel Zubenica ipak smatra da “gotovo ništa ne zavisi od ponašanja Srbije”.

“Srbija je jasno istakla svoj stav glasanjem za rezoluciju u Generalnoj skupštini UN-a, kojom se osuđe napad Rusije na Ukrajinu. Neke dublje sankcije nisu uvedene pre svega zbog specifičnih odnosa Srbije i Rusije, pogotovo kada je tema Kosova u pitanju, ali je takođe i pitanje šta će se desiti posle izbora kada se pritisci pojačaju. Očigledno srpska spoljna politika ‘četiri stuba’ u ovom trenutku nije održiva, naročito ako se sukob između Rusije i Zapada dalje produbi”, navodi Zubenica.

I kolumnista Goran Jovanović je sličnog mišljenja.

“Ne radi se ovde samo o pitanju letova našeg nacionalnog avioprevoznika za Moskvu, jer je u globalnom aviosaobraćaju to zanemariv broj letova i putnika. Vidite da sankcije ipak ne važe za sve, pa tako ruski oligarsi, barem oni kojima još uvek nisu zaplenjeni privatni avioni, bez problema lete za Francusku i Švajcarsku. Pitanje naših sankcija Rusiji ima i druge efekte – veliki broj domaćih sportskih klubova ima ruske kompanije kao sponzore, a tu su i njihovi navijači, koji su opet većim delom povezani sa strankama na vlasti”, navodi.

“Imate i direktora Srbijagasa, ključne domaće energetske kompanije, koji je u isto vreme i funkcioner SPS-a. Dakle, ruske investicije i u sektor energetike, ali i putne infrastrukture su duboko uvezane sa politikom, pa ne očekujem da će biti nekih većih pomaka u smislu sankcija Rusiji. Takođe, srpske vlasti moraju i da razmišljaju ‘hladne glave’, jer imamo gotovo 11 puta veći izvoz u zemlje EU, nego u Rusiju”, dodaje Jovanović.

Jasno je da bi eventualne sankcije Rusiji najviše pogodile domaće poljoprivrednike – dve trećine izvoza čine voće i povrće. Sa druge strane, značajniji skok cene gasa bi se osetio širom srpske privrede, ali i u džepovima građana. Zbog svega ovoga, srpska politička elita i dalje balansira sa letovima za Moskvu i (ne)uvođenjem sankcija, a prilično je jasno da mnoge političke lidere brine i gubitak podrške glasača, te da i sami “ne odlete” sa funkcija.