Glasnom porukom ‘Ratu ne!’ protiv besmisla i zla invazije

„Zaključala sam stan i krenula… sa dve torbe, to je sve. Bio je 1. mart“.

Dok Svetlana izgovara tu rečenicu, pred očima mi trepere slike iz ‘90-ih i naših ljudi koji su stavili život u dve torbe odlazeći negde iz bivše Jugoslavije, uglavnom daleko u beli svet.

Svetlanu iz Zaporožja, na jugoistoku Ukrajine, upoznala sam na beogradskom Trgu Republike, gde su se, u zajedničkom kriku protiv rata i razaranja u Ukrajini, okupili izbegli Ukrajinci, ali i Rusi i Belorusi, neki odavno sa adresom u Srbiji, a drugi tek nedavno pristigli.

„Ukrcala sam se u evakuacioni voz preko Lavova. Moja ćerka živi u Beogradu, pokojni muž bio je Beograđanin… I ja sam tu živela skoro 25 godina, i u vreme bombardovanja 1999. i pre toga, kada je u ovom delu Balkana plamteo rat. A sad, ni u mom rodnom Zaporožju sna nema. Ratni užas, sravnili su sa zemljom sve okolne gradove. Eto, jedan život imamo, a toliko ratova u njemu se naređa, na ovoj maloj, nesrećnoj planeti“.

Sa razglasa se čuju ukrajinske pesme, o zavičaju, o Dnjepru, koji poput naše Save vezuje srodne narode, o Dunavu koji do Crnog mora stiže iz Evrope, ponekad licemerno zgrožene ratnim zlom.

Beogradski antiratni aktivisti su uz Ukrajince, podržavaju, pomažu, trude se da budu dobri „domaćini“. Nema ih mnogo, ali grlati su sa energijom čitavog puka. Kolona tužnih ljudi, a ipak punih nadanja i entuzijazma, nosila je ukrajinsku zastavu, dugu da prekrije pola Terazija ili staze Pionirskog parka, tačno preko Skupštine Srbije gde neki drugi ljudi rat tumače politikom i interesima, a ne pravdom i iskonskom ljudskom potrebom za slobodom i mirom. Ljudi koji su zaboravili da je Ukrajina među prvima rekla „ne“ i stala uz Srbiju kad je NATO 1999. poslao avione protiv Miloševića, a stradali su – ljudi.

Na ulicama i u obližnjim kafićima veseo žamor – prvi dan proleća je, tamo gde je stiglo.

Od čega da nas oslobode?

„Nas, kako kažu, hoće da oslobode. Oslobode od čega? Od kuća, od života? Hoću samo da živim mirno u svojoj zemlji“, odgovara Svetlana na neizgovoreno pitanje o razlozima agresije, odbrane ili zaštite, o jeziku na kom govore samo političari, a većina običnih ljudi ga uopšte ne razume. I dodaje da „nikad nisu bili diskriminisani na osnovu svojih jezika i da su slobodno komunicirali ili se izjašnjavali, na ruskom ili ukrajinskom“.

No, sada ne može ni da nasluti kraj rata jer su, veli Svetlana, nadomak njenog grada, samo 20-ak kilometara udaljena mesta zauzeli Rusi koji su ušli i u zaporošku nuklearnu elektranu. Svetlana kaže da posredno uspeva da kontaktira sa prijateljima. Pričaju joj o strahotama, da „neke ljude kidnapuju jer se ne slažu sa okupacionim vlastima“, pričaju o „pljački hrane, o humanitarnoj pomoći za koju Rusi lažno tvrde da su je oni poslali, pa ljudi onda iz protesta i zbog čast odbijaju da je preuzmu“.

„To je i propagandni rat, kako obično i bude. Samo opet da kažem – naš region je i ruskojezični, ali mi nikad nismo želeli da budemo pod vlašću Rusije, mi želimo da budemo Ukrajina, zato što to jeste Ukrajina, jedna jedina i naš dom i to je naše pravo. Nadam se da će se ovaj užas uskoro završiti našom pobedom zato što smo u svojoj zemlji i mi je branimo. A onaj ko se brani uvek mora da pobedi“, govori Svetlana, glasom punim ponosa.

Istovremeno, ispod spomenika knezu Mihailu Obrenoviću na beogradskom trgu, njena ćerka Aleksandra peva okupljenima o Dunavu koji protiče kroz mnogo zemalja i čija se voda „zatrese zbog rata i ratovanja“.

Irina, Viktorija, Darja, Pjotr…

Irina iz Dnjepra, upoznala se sa Svetlanom u Ambasadi Ukrajine. Postale su prijateljice u Beogradu. Irina zna ruski, ali ne želi da govori tim jezikom, u znak ličnog protesta, pa na ukrajinskom opisuje uništena područja „satrta sa zemlje“, kroz koja je prošla na putu do Beograda.

U Srbiju je stigla po savetu ćerke koja je u inostranstvu od ranije, a ona živi kod porodice koja ju je prihvatila. Zadovoljna je gostoprimstvom, susretljivošću, iz dana u dan upoznaj grad.

„Na početku smo mislili da će sve to brzo da prođe, a onda su opkolili sve veće gradove – Kijev, Mariupolj, Zaporožje… Sad više ne mislim da će se uskoro završiti zato što hoće da nas sasvim uzmu. Naravno da jedva čekamo da se vratimo svojim domovima“, nada se Irina. I posle par sekundi pauze dodaje: „Čim bude moglo“.

Desetak koraka od nje Ruskinja Viktorija iz Sankt Peterburga. U rukama, visoko uzdignutim nad glavom, drži transparent ispisan na ruskom „Ratu ne!“

Na proputovanju je, gostuje kod prijatelja u Beogradu, bez greške govori srpski koji je studirala.

„Ne bih propustila ovakav protest, u Rusiji to nije moguće“, kaže Irina, i objašnjava: „Na protestu u Peterburgu bih odmah bila uhapšena. Da, odmah! Posebno ako nosiš neki plakat ili transparent. Prođe minut-dva i odmah te privodi policija. U Rusiji se mitinzi ne održavaju već 10 godina. Još kad sam ja, tada, odlazila na proteste, to se moglo završiti zatvorom, ali tad još nije bilo krivično delo. Sad svi koji izađu na ulice ili trgove mogu odležati u zatvoru 2-3 godine. Ako nosite transparente ili dajete izjave protiv vlasti ili njihovih poteza možete završiti u ruskom zatvoru i do 15 godina. A ruski zatvori su vrlo neprijatni. Naravno, niti jedan zatvor nije prijatan, ali ruski i norveški, to su ipak, ogromne razlike“, priča Viktorija.

A na pitanje kako vidi rasplet situacije u Ukrajini, nazire li se kraj, kako ljudi u Rusiji gledaju na invaziju, odgovara: „Kod nas nezavisni analitičari, novinari i, uopšte, intelektualci smatraju da je ovim što je učinio Putin približio kraju svoj režim, pa se pojavila nada. Još pre nekoliko meseci, pre godinu dana, takva nada nije postojala. Ali, evo sada, čini mi se da ima nekog optimizma u smislu takvih očekivanja, jer, kako kažu – noć je najtamnija pred svitanje“.

Srbija je u raskoraku između rusofobije i rusofilije

Srbija je jedna od retkih država u kojoj se organizuju i skupovi podrške Rusiji, poput nedavnih desničarskih u Novom Sadu, u Beogradu takođe. Predsednik Srbije i državni vrh su podržali Ukrajinu, ali nisu uveli sankcije Rusiji kao što je to učinila cela Evropa. Srbija je u raskoraku između rusofobije i rusofilije. Viktorija to ovako vidi: „Ne živim ovde, pa uglavnom sve saznajem na internetu. Koliko sam shvatila, sve to je predmet trgovine pred vaše izbore“.

A na pitanje kako razmišljaju njeni sunarodnici koji žive izvan svoje zemlje, Viktorija kaže da, bez obzira gde žive – u Rusiji ili van njenih granica – minimalan broj podržava rat u Ukrajini i Putina.

„Problem je propaganda jer u Rusiji odavno gotovo da nema slobodnih medija, što je tipično za bilo koju autokratiju, posebno ’sirovinske’ kakva je u Rusiji, jer ona zarađuje od nafte i gasa, tako da ne brinu za poreske obveznike i one koji bi izašli na proteste“.

Koliko će još trajati? Ne zna, ali iz odgovora provejava optimizam.

„Nisam ni vojni, ni politički ekspert i ne mogu da predvidim kako će se dalje razvijati vojno-politička situacija. Ali, znam da je Putin prvo ’istrošio’ rusku vojsku, uz veliki broj poginulih i nema više puno rezervi. Takođe, uništeno je mnogo naoružanja, a u isto vreme sankcije koje su uvedene veliki su šok za ekonomiju Rusije i mnoštvo ljudi će vrlo brzo osetiti posledice tih sankcija. Ovo je rat koji skoro nikom ne odgovara osim vladajućih koji su na vrhu Rusije, tako da ne verujem da ovo može trajati još dugo. Mislim da će se sledeće godine Rusija temeljno promeniti i da rata više neće biti“, uveren je Pjotr Nikitin, Rus koji živi u Srbiji i koji se pridružio protestu protiv ruske invazije. Naglašava da je reč o „bratskim narodima“, podsećajući da „Ukrajinci i Belorusi nikad pre nisu bili u sukobu”.

Pjotr ne misli da je antiratna podrška u Beogradu zakazala zato što je na skup došlo malo Beograđana.

„Nije važno koliko je ljudi došlo, važno je da nas ima, da se čuje i glas iz Srbije. Ali, šteta je što u srpskom društvu uglavnom vlada ravnodušnost, uopšte. To me je malo razočaralo“, kaže Pjotr.

Nada da će ovo biti kraj Putinu, ali i Lukašenku

Na pitanje ima li ravnodušnosti i u Rusiji i koliko, s obzirom na represiju režima i koliko je, uopšte, snažan otpor Putinu, Pjotr posredno objašnjava i svoj pogled otkud rat u Ukrajini.

„Putin je odavno izgubio, on je imao veliku podršku naroda, koju je odavno izgubio i to je jedan od razloga zašto mu je bio potreban rat. Svi Rusi koji imaju informacije, koji znaju šta se dešava, protiv su ovog rata zato što mi volimo Ukrajinu. Od detinjstva smo učili da je to kolevka naše čitave kulture i nikom normalnom u Rusiji ne bi palo na pamet da bombarduje tu zemlju, da ruši njene gradove koji izgledaju potpuno isto kao i ruski gradovi, ljudi koji tamo žive ne razlikuju se od ljudi koji žive sa druge strane granice. Ovaj rat nema nikakvu podršku u Rusiji, osim onih koji veruju propagandi i to je sve“.

Darja iz Belorusije, koja je u Beogradu sedam godina i upravo završava studije gotovo ljutito kaže da, iako se njena zemlja smatra saveznicom Rusije, to nije tačno.

„Rusiju podržava predsednik Aleksandar Lukašenko, ali narod Belorusije ne podržava Putina, ni njegovu politiku, nego Ukrajinu i protiv je okupacije“, kategorički tvrdi Darja.

Ne usuđuje se da prognozira kad bi rat mogao da stane.

„Zaista ne znam. Jedina moja velika nada je da će ovo biti kraj Putinu, ali i Lukašenku. Znam da se beloruski narod bori, iako sad ne možemo otvoreno da protestvujemo, mi radimo sve što možemo. Evo, danas, naši su sprečili i radnici železnice u Belorusiji su sprečili da Rusi dobiju tenkove, rakete i bombe i drugo oružje. Belorusi neće ratovati protiv Ukrajine, mi smo uz njih i uvek ćemo biti“, poručuje Darja.

Ogrnuta beloruskom zastavom, vraća se među učesnike skupa koji horski uzvikuju: „Ratu ne!“, „Slava Ukrajini“, „Putin ubica“…

U međuvremenu, Ukrajinom i dalje odjekuju eksplozije, propaganda ubija istinu, a bombe ljude i gradove. Kraj ratu se ne nazire, a i kad god da bude – još zadugo odjekivaće turoban i tragičan eho besmisla i zla.