Gdje je nestala građanska opcija u (pred)izbornoj Srbiji

Srbija je uveliko zakoračila u predizbornu kampanju za predstojeće vanredne parlamentarne, predsedničke i delom lokalne izbore, zakazane za 3. april, a mnogim biračima su glasačke kutije i dalje veliki izazov, poput onih čuvenih “kutija za nejasna pitanja”.

Očigledno je da u moru stranačkih i unutarstranačkih sukoba, paranja i krpljenja partijskih šavova, raznih koalicionih kombinacija, ipak vlada prilična konfuzija. Čini se da u tom zamešateljstvu ko se kome priklonio – bilo iz interesa, bilo iz sličnih političkih nazora – upravo najviše luta ne tako davno uočljiva i prepoznatljiva takozvana građanska Srbija. Nestali ili utopljeni i rasuti po raznim strankama i pokretima, poklonici građanske opcije dospeli su u velike dileme i nedoumice za koga glasati kad su građanske vrednosti u ponuđenim stranačkim kombinacijama takoreći (i)zbrisane.

Nakon ruske agresije na Ukrajinu i izbegavanja jasnog i glasnog stava dela opozicije, koja, navodno, pretenduje građanskoj opciji, taj je upitnik postao je još veći. Tako, recimo, nove nedoumice izaziva političko koketiranje, uključujući i predsedničkog kandidata Zdravka Ponoša, iza kog stoji najjača opoziciona koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije u kojoj su Stranka slobode i pravde, Narodna stranka i Demokratska stranka. Invaziju Rusije Ponoš diplomatski naziva “intervencijom”, što znatan deo građanske Srbije dovodi u nedoumicu – “budi li se istok ili zapad” i “čiji koraci tutnje u napad”.

I dok su se s jedne strane, u centru Beograda u znak solidarnosti sa žrtvama rata u Ukrajini okupljali aktivisti nevladine antiratne organizacije “Žene u crnom” i građani, sa druge strane, članovi grupa Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) razvili su plakat i uzvikivali parole podrške Rusiji.

Zato se građanska opcija na političkom tasu opozicije ili nije izjasnila ili ćuti. Ili tim ćutanjem daje za pravo onima koji tvrde da je, zapravo, i nema – bar ne u svom pojavnom obliku korektiva i protivteže konzervativnom, nacionalnom i ekstremnom na političkoj sceni.

Ima li uopšte građanske Srbije?

“Građanska Srbija je odavno nestajala, a sad se pitamo da li je i dalje ima. U predistoriji ovog aktuelnog partijskog jednoumlja glavna je bila orijentacija vladajućeg trenda da se poništi Demokratska stranka i građanska orijentacija uopšte. U tome su uspeli sa užasnom propagandom i nastupima na ovoj našoj sceni koja je u velikoj meri nacionalistički usmeravana a sada, uglavnom, desno orijentisana.

Ako se ovde nešto radilo baš sistematično, to je bilo kompletno uništavanje te demokratsko-građanske-liberalne opcije. I to sa očiglednim nasiljem koje se pojavilo sa Srpskom naprednom strankom (SNS), koju nazivam ‘napredovanje u nazadovanju'”, kaže dr. Ratko Božović, sociolog kulture, književnik i višedecenijski kritičar ovdašnje i šire političke scene u regionu.

Dodaje da, ako je i postojala ikakva pluralnost, onda je vladavina naprednjaka u potpunosti pokrila taj prostor, pa se simbiozom države i partije došlo do jednopartijske države.

Nevolja je, veli Božović, u nesaglasnosti u samoj opoziciji u kojoj, na žalost, vladaju partikularni interesi, a ne ideologija koja nije demokratska, pa je zavladao dominantan nacionalizam sa približnim usmerenjem prema desnici.

Država u slobodnom padu

“I laiku je jasno i vidljivo da se Srbija poslednjih godina nalazi u fazi slobodnog pada i da je totalno propadanje i demokratska destrukcija naše zajednice neupitna realnost. To, naravno, ne čudi, jer se ne dešava od juče. Čak mislim da je ovo završnica procesa koji traje nekoliko poslednjih vekova.

Srbija, suštinski, nikada nije izašla iz feudalizma, jer je svest ljudi uglavnom ostala podanička i sve suprotno od slobodne, građanske svesti. Narodi na ovim prostorima nikada nisu završili procese nacionalnog sazrevanja, iako su ti procesi započinjani više puta i prekidani ratovima. Iz takvog okruženja uskočili smo u socijalizam, potpuno nespremni da shvatimo koncept građanske odgovornosti i prava i obaveza svakog pojedinca”, smatra Aida Ćorović, aktivistkinja za ljudska prava i istoričarka umetnosti.

Ona ukazuje da je Srbija pre 30-ak godina imala jednu od ključnih uloga u “nacionalnim buđenjima”, a sve “strašne gubitke sada je neko rešio da naplati i kapitalizuje”, što je većina oberučke prihvatila.

“Neprirodne anahrone pojave nasilnog vraćanja u Srednji vek, povratak vrednostima koje se najkraće sažimaju u sintagmi ‘krv i tlo’, nacionalizam, šovinizam i verski fundamentalizam, postali su ključni poslednjih decenija”, naglašava Ćorović.

U takvom okruženju, iracionalno je očekivati postojanje snažnih građansko-liberalnih opcija, kada je davljena i gušena na najbrutalniji način više od tri decenije.

Po mišljenju Sonje Biserko, predsednice Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, liberalno-građansko društvo ovde je uvek bilo na margini. Građanski savez nikada nije prešao cenzus, a Liberalno-demokratska partija (LDP) je to postigla samo jednom, da bi posle izvesnog vremena nestala sa političke mape, što zbog unutrašnjih slabosti partije, ali i zbog kampanja koje su se vodile protiv te opcije. Danas, kao zamena, postoji Građanski demokratski forum, ali sa malim izgledima da pređe cenzus.

Društvo zapuštene djece

Zbog čega su u gotovo svim stranačkim i koalicionim opcijama opozicije i dalje dominantne nacionalne teme, kosovski mit, koketiranje za ratnim zločinima i zločincima dok se u društvu očituje ksenofobija, regionalnom povezivanju, trajnom pomirenju?

“U nacionalno nezrelom, primitivnom i na mnogo načina nedovršenom i nekonsolidovanom narodu i društvu koje je napravljeno od takvih građana, to su teme koje ih ‘lože’ i okupljaju. Mislim da bi jednako iracionalno bilo da od sasvim malog deteta tražimo da hoda, piše ili govori kao odrasla osoba. Naše društvo je društvo zapuštene dece, koja još dugo neće biti sposobna da razmišlja kao odrasli ljudi. I to je tako. Što pre prihvatimo tu činjenicu, biće nam lakše. Na taj način ćemo razumeti da nam trebaju drugačiji pristupi ka vaspitanju i obrazovanju takvog društva”, smatra Ćorović.

“Nismo sposobni za lekcije iz ‘viših razreda’ i zato bi valjalo da se vratimo na početak školovanja i krenemo od azbuke. Mada i za to treba političke volje, koju gotovo da ne vidim u Srbiji. Lažna slika o ‘nebeskom narodu’, nekoj izmaštanoj izuzetnosti i posebnosti, mržnja prema svemu drugome i drugačijem, agresivnost koja se ispoljava na svakom koraku… sve su to simptomi uplašenosti i inferiornosti koji su ogromni, i teško da ćemo brzo izaći iz takvog emocionalnog i mentalnog stanja”, zaključuje Ćorović.

Biserko na tu temu kaže da se “srpska politička elita nije odmakla od nacionalističke ideologije koja dominira, može se reći, poslednjih nekoliko decenija”. Mediji su važan faktor u promovisanju tih vrednosti, navodi, te joj nije čudo što je društvo ksenofobično, zatvoreno i nespremno za bilo kakav oblik povezivanja. Opozicija nije ponudila alternative, dodaje, već se takmiči u nacionalnim temama sa vladajućom strankom, u čemu teško da je mogu prevazići, jer vladajućem SNS-u stoje na raspolaganju brojne mogućnosti da ostvari dominaciju kada je reč o tim temama.

I uprkos do sada izraženoj sklonosti ka glavnoj opozicionoj koaliciji “Ujedinjena Srbija”, građanski opredeljeni birači, po anketama, imaju “rezervu zbog predloga i promovisanja kandidata koji su izvan tih građanskih uzusa”. Npr. objavljeni komentari Zdravka Ponoša (o Ratku Mladiću kao “briljantnom oficiru” i “tragičnoj ličnosti” bez obzira što se kasnije kao načelnik Generalštaba zalagao za njegovo i hapšenje jedinica pod njegovom komandom koji su počinili zločine). Takođe, ne može se bez izvesne rezerve u smislu građanske orijentacije gledati na kandidata “Ujedinjene Srbije” za gradonačelnika Beograda, Vladetu Jankovića kog je, kako je sam rekao, “savetovao” njegov prijatelj i raniji saradnik Vojislav Koštunica, konzervativno desnih nazora.

Linija manjeg otpora

S druge strane, Ćorović smatra da se radi o “klasičnom primeru linije manjeg otpora” i želji “za instant rešenjima”.

“Ključni problem Srbije nije urgentna promena vlasti Aleksandra Vučića, koja je sada metastazirala u kancer koji proždire svo preostalo, zdravo društveno tkivo, već promena svesti i paradigmi koje živimo. Mene udvaranje nacionalistima i koketerija sa anahronim vrednostima od strane većine opozicionih stranaka i njenih lidera nimalo ne čudi”, ukazuje.

“Rehabilitaciju četničkog vođe i kolaboracioniste nacističke Nemačke, Draže Mihailovića nisu pokrenuli radikali, već viđeni članovi Demokratske stranke. Videli smo da niko od njih nije reagovao nakon što smo Jelena Jaćimović i ja 9. novembra simbolički bacile jaja na mural osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću. I to se radi iz dva razloga – ili pripadaju istom vrednosnom sistemu u kome je Mladić heroj, ili se plaše rejtinga kod potencijalnih birača. Danas nemamo niti jednu stranku i političku opciju koja želi da, donekle, edukuje građane Srbije. Ovde jedino mogu da izuzmem koaliciju ‘Moramo’, sastavljenu od levo-zelenih pokreta. Oni se makar trude da naprave pomake u ekološkim temama i urbanizaciji koja je se otima kontroli”.

Na pitanje postoji li danas neki natruh da će u Srbiji oživeti građanska svest, lišena ksenofobije i nacionalizma, i da će se populus, makar delimično, okrenuti njenim vrednostima za vreme ili posle ovih izbora Biserko kaže:

“Dve dominantne građanske opcije koje postoje danas u Srbiji su koalicija oko raznih delova Demokratske stranke i razne inicijative među kojima je najznačajnija, po mom mišljenju, ‘Ne davimo Beograd’. Ona je pandan zagrebačkom ‘Možemo!’ koje je posle niz godina aktivizma osvojila vlast u Zagrebu. I može se reći, sudeći po biografijama tih mladih ljudi, da oni predstavljaju liberalno građansko društvo. Građani će se opredeljivati između ove dve opcije.

Došlo je i do smene generacija na svim nivoima, ali još se nije iznedrila nova politička, koja bi bila sposobna da ponudi alternativu. Problem je što ni te mlađe generacije nemaju odnos prema nedavnoj prošlosti koji bi garantovao okretanje ka regionalnoj saradnji i rešavanju problema koji proizilaze iz raspada Jugoslavije”.

Aida Ćorović, pak, ocenjuje da toga nukleusa građanskog društva više nema ili je “zaista malen”.

“Većina onih za koje znam da nešto valjano rade, su namerno i svesno proterani iz javno vidljivog prostora, njihov rad se svesno umanjuje i bagateliše”, tvrdi Ćorović.

“Zapravo, duboko verujem da samo nastojanja pojedinaca, uporan i konstantan rad sa ljudima u zajednici i predanost takvom radu, menjaju jedno društvo na bolje. Dok god ima takvih posvećenika, imam nadu i za Srbiju i za region.

Treba, istovremeno, ukazati i na fenomen konvertitstva, koje je jedna od rak-rana našeg društva. Premda uvek sadrži vrednosne i moralizatorske delove, konvertitstvo nikada nije posledica ideoloških ubeđenja, već ličnog interesa, dok je pretpostavka njegovog zadovoljenja legitimizacija predstavnika vlasti i njihovih politika, uz svesrdnu pomoć onih koji imaju pristup javnom prostoru i simbolički kapital. Lako potkupljivi, agresivni, spremni na kooperaciju, neophodni svakoj vlasti, kod nas su se poslednjih deset godina toliko umnožili da im se ne zna broj. Recept je jednostavan – što manji legitimitet vlasti, to više konvertita”, upozorava Ćorović.

Izbori bi ipak mogli pomjeriti stvari

Po mišljenju Ratka Božovića, “još nije sasvim ugašeno svetlo stranaka demokratske orijentacije”. Nije spreman, kako ističe, da “konačno stavi tačku na tu orijentaciju”.

“Ta liberalno-građanska i demokratska opcija postoji, ali ne u onoj kohezionoj formi kakva se u jednom vremenu pokazivala. Ne smemo zaboraviti da u tom demokratskom savezu koji, kažem, nije sasvim kohezioni, ima ipak u tom smislu nečeg od tog spoja. I sada, još nešto što je nastalo izvan toga, recimo, osnivanjem pokreta ‘Ne davimo Beograd’, kao i u orijentaciji Pokreta slobodnih građana”, ukazuje Božović.

“U Demokratskoj stranci i njenim savezima je, kao što znamo, bio veliki broj intelektualaca i ljudi od formata, ali – kako to biva kod nas – sve što valja ne traje dugo. I ako sile destrukcije nastaju u samoj stranci, oko nje, a naročito protiv nje, onda dolazi do toga da je ta stranka oslabila. Ona je sada, čini mi se, u izvesnom usponu naprosto zato što joj se pridružuje mnogo mladih ljudi, a još je prisutan jedan značajan broj intelektualaca i to ne treba zaboravljati, jer ona komponuje u sebi jedan i moderniji senzibilitet i to je jedan uočljiv izbor razlike u odnosu na te nacionalističke, desničarske, ekstremističke orijentacije ili na ono što vladajuća stranka želi i nameće”, ocenio je Božović.

Veruje da bi ovi izbori, ipak, mogli da pomere neke stvari u Srbiji.

“Odlično je što se desio ovaj ekološki ustanak, koji se, doduše, nije srećno ukomponovao sa strankama opozicije, a moralo bi biti, i međusobno. A to je moglo biti jedno žarište promene jer one dolaze ‘odozdo’, od građana koji vide gde žive i ne bi da se guše u ovom zagađenom vazduhu, u sredini koja se ekološki uništava. To bi moglo izazvati promene i desilo se i u biračkom skoru u tom smislu da je građanstvo krenulo odozdo, a te mikroekološke organizacije su najbolje što se ovde dogodilo poslednjih godina”, uveren je Božović.

Ostaje, naravno, uviđanje koliko je društvo u Srbiji spremno da se vrati pluralnosti, ka jednoj demokratskoj i građanskoj opciji.

“To je već pitanje, s obzirom na svu tu mašineriju koju vodi Aleksandar Vučić i koji stoji iza svega – i vodi, i rukovodi, i navodi, i prevodi, i razvodi, i uvozi, on drži sve konce…”

Opozicija, zaključuje Božović, “mora stvari isterati do kraja”. “Nema njihove koncentracije bez snažne potrebe da se obelodani istina zato što ovde i jeste stradala istina”.

Vučićeva zloupotreba medija je ‘za Guinnessa’

Poslednjih godina opozicione stranke su strašno lutale, ističe dalje Božović, “i nesaglasne su u tome šta hoće, da se uspostavi jedan red i normalna medijska sfera jer ih ovde kao nikad do sada, moglo bi se reći ‘za Guinnessa’ nije tako maksimalno zloupotrebio kao Aleksandar Vučić”.

“Koalicija nije shvatila da građani moraju biti obavešteni šta se dešava u državi, a oni gotovo ništa ne znaju. Čak i kad smo u Beogradu imali one velike proteste, neki delovi grada nisu imali pojma šta se dešava u centru. Masa nepismenih ljudi ovde nema načina da koristi i razume društvene mreže. Ovo što čuju preko TV, to je njima istina o državi”, primećuje Božović.

Kaže i da se “ovde ide na sistematsko razaranje onoga što je pluralistička i demokratska opcija”.

“Ogroman problem su i apstinenti, koji su izgubljeni u vremenu i prostoru. Oni koji su bili okrenuti ka demokratiji, iako možda neprisutni u izborima, oni su mogli biti pridobijeni većom logikom da njihova apstinencija znači da rade za ovu vlast koja je nepodnošljiva sa stanovišta demokratije. Vlada kult ličnosti, jer je ovaj čovek postavio jednu, jedinu, svoju volju”, zaključuje Božović.