Promjenom svijesti do promjene vlasti – kako će opozicija Vučiću ‘na crtu’

Nedoumice oko izbornih persona i kolona su sveprisutne, manje ili više u iskustvenoj bojazni da se u stvarnosti Srbije neće ništa promijeniti.

Čak i u nezavisnim medijima debate o izborima su najčešće isprazne (EPA)

Što su bliži izbori u Srbiji, koji slede u aprilu – od predsedničkih i parlamentarnih do prestoničkih i lokalnih – to se predizborni milje među neodlučnim glasačima na sve strane razvlači, vuče, gužva… Sudeći po opštim reakcijama u javnosti, ne bi se reklo da je biračima sasvim svejedno hoće li im ostati “isti žulj”, da li će neko drugi na isti ili sličan način stati na njega ili će to “kurje oko” samo otpasti.

U tim se bojaznima i strahovanjima, poput refrena, skoro svakodnevno metaforično pominju već antologijski “Kurta i Murta”, kao primer o korišćenju istog konja sa kog jedan sjaše da bi ga drugi uzjahao. Nedoumice oko izbornih persona i kolona sveprisutne su, manje ili više, u iskustvenoj bojazni da se u stvarnosti Srbije neće ništa promeniti.

Šta bi, dakle, eventualna, smena vlasti donela Srbiji, o čemu građani ništa ili malo toga znaju, niti su imali šansi da čuju, može li neko da održi obećanu reč i kako i kome (po)verovati? Čak i u nezavisnim medijima debate o tome su najčešće isprazne – nema predstavljanja konkretnih programa i svode se na nagađanja o kandidatima.

Proganjana, optuživana da je u službi tajkuna

Čemu se, dakle, nadati ako bi se dogodila promena vlasti?

“Opozicija u Srbiji, koliko god politički heterogena bila, bori se za osnovni atribut demokratskog političkog života – smenjivost vlasti. Posle 20 godina uvođenja stvarnog višepartijskog sistema (formalno 30 godina), Srbija se našla na istom mestu gde je bila 2000. godine uoči izbora, kada su poraženi Slobodan Milošević i Socijalistička partija Srbije [SPS], demontažom partijske države, gde se samo jedna politička stranka priznaje kao ‘prava’, a sve ostale kao izdajničke i ‘antinarodne’. U tom smislu, Srpska napredna stranka [SNS] je istinska naslednica Miloševićeve SPS, koja nikada nije stvarno prihvatila politički pluralizam u javnom životu i njegove konsekvence”, kaže Žarko Korać, profesor psihologije, dugogodišnji političar, nekadašnji poslanik i ministar u vladi Zorana Đinđića.

Korać podseća da je “sadašnja Skupština Srbije bukvalno jednopartijska, jer u njoj nije predstavljena opozicija koja je većinski bojkotovala poslednje izbore”.

Pri tom je, kaže, “i politički proganjana, optuživana da je u službi tajkuna, izdajnička, plaćena iz inostranstva, nemoralna, kriminalna… I sve to bez gotovo ikakvog slobodnog pristupa medijima, pa se svih ovih godina bori za puko preživljavanje na političkoj sceni. Malo ljudi se, zbog neminovnog javnog linča, uopšte i usuđuje da priđe opoziciji”.

Zato je, tumači Korać, “manje-više potpuno zapostavila pitanje svog jasnog političkog programa, svodeći sve na kritiku vlasti. Psiholozi bi rekli – ponašala se reaktivno, a ne proaktivno.”

Iako se može imati razumevanja za objektivnu poziciju u društvu i reakciju na to, opozicija je, tvrdi Korać, ipak izbegla ili propustila da jasnije definiše svoje političke prioritete, što čak i njihove birače i simpatizere često zbunjuje.

Koliko može platforma ‘Plan za dan posle’?

“Promena vlasti u aprilu bi Srbiji donela oslobađanje od mafije, organizovanog kriminala, korupcije, bede i siromaštva kao filozofije ove vlasti, kao i od progona neistomišljenika i slobodnih medija. Građani elemente našeg veoma razgrađenog programa mogu da čuju jedino na našim Facebook stranama ili uživo u našem stalnom obilasku Srbije”, kaže Borislav Stefanović, zamenik predsednika Stranke slobode i pravde (SSP), koja je u predizbornoj koaliciji sa Narodnom strankom i Demokratskom strankom.

Neobaveštenost građana o detaljnom političkom i ekonomskom programu objašnjava time što i sami mediji, čak i oni nezavisni i profesionalni, nisu previše zainteresovani za taj program i konkretnu ponudu građanima Srbije. Postoji istovremeno i “refleksija javnosti, koja je zasićena i poslovično nezainteresovana za čitanje programa političkih partija”.

Prema njegovim rečima, SSP je stranka koja ima verovatno najprecizniji program i konkretnu ponudu građanima Srbije, predstavljenu u više krugova u obilasku Srbije i razgovoru sa građanima. Ta platforma se zove “Plan za dan posle”.

Važno je, dodaje Stefanović, da u Srbiju nameravaju uvesti specijalnog tužioca za borbu protiv korupcije državnih funkcionera, sa sopstvenom policijom, efikasan zakon o poreklu imovine, koji će omogućiti oduzimanje nedokazive imovine. Deo “Plana za dan posle” je i povećanje plata zdravstvenim radnicima, nastavnicima, posebne mere u poljoprivredi i vraćanje nivoa subvencija kakve su bile do 2012. godine.

“I, svakako – lustracija, ali i mnoge druge stvari koje će zaustaviti mafiju i pokušaje podele i nesigurnosti u našem narodu, koje sprovode naprednjaci već 10 godina.”

‘Građani nas ne čuju na zarobljenim medijima’

“Viđenje znatnog dela javnosti – ali i režima – svodi se na besmislica tipa: ‘nemate politiku i program’. Time pokušavaju da ubede građane kako je opozicija isključivo na pozicijama ‘protiv’ režima, a bez jasne politike ‘za’. To je udbaška metoda, koja, zajedno sa društvenim konstruktom ‘svi su isti’, predstavlja štit režima protiv bilo kakve smene ili ugrožavanja njihove pljačke naroda i očuvanja vlastitog o(p)stanka na slobodi”, ističe Stefanović.

Kako u svemu tome da se snađu građani i kako da razmišljaju “šta bi se desilo, ako bi se desilo” kad već stranke nemaju jasne ideje i ponuđena rešenja problema?

“Građani za sada ne mogu da nas čuju na zarobljenim medijima, već samo na malom broju profesionalnih i nezavisnih medija u kablovskom sistemu, na Facebooku i, ono što je najvažnije, na terenu, u našim stalnim obilascima Srbije. Samo u prethodnih godinu i po dana smo obišli hiljade kilometra i predstavili naš ‘Plan za dan posle’ po stotinama sela, opština i gradova Srbije”, podseća Stefanović.

“I ne samo to, prvi smo moje kolege Dragan Đilas, Marinika Tepić, Dejan Bulatović i ja potpisali izjavu kod notara da – ukoliko ne sprovedemo navedene mere u roku od šest meseci nakon promene vlasti – napuštamo politiku. Važno je napomenuti da smo za sve mere u ekonomiji, povećanju plata, poljoprivredi, obrazovanju, zdravstvu i borbi protiv korupcije, u samom budžetu pronašli postojeća sredstva, tako da naš program ne počiva na lepim željama, već preciznim i postojećim sredstvima u Srbiji koja sad naprednjaci rasipaju na korupciju i besmislene projekte”, uverava Stefanović.

‘Dišemo li kineski vazduh, čiju vodu pijemo?’

Poslednjih meseci ekološki protesti, u kojima je učestvovalo hiljade ljudi širom Srbije, postali su zamajac u buđenju građanske energije, bez obzira na stranačku pripadnost. Zbog tog masovnog bunta, čak se i vlast povukla i poništila neke sporazume i ugovore, recimo, sa rudarskom kompanijom Rio Tinto – mada ta priča još nije ni blizu kraja. U međuvremenu je taj “zeleni front” formirao svoju izbornu kolonu i na biračkim spiskovima u aprilu će, čini se, biti ozbiljan protivnik u budućem participiranju u vlasti.

Šta ti pokreti i udruženja planiraju, kakvi su im program, koliko računaju na “svoje”, protestima “regrutovano” biračko telo?

“Pre svega, potrebna je promena svesti, a onda promena vlasti. Ovo će biti prvi izbori posle tri decenije višestranačja u Srbiji, u kojima se kao dominantna nametnula tema zaštite životne sredine, jer je većini postalo kristalno jasno da se reke ne mogu trpati u cevi, razrovariti i raskopati sela, zagaditi okolina na sve načine. Oko toga će se narod opredeljivati na ovim izborima. Dakle, osnovni resursi i najvažnije vrednosti – poput čiste vode i vazduha i zdrave, plodne zemlje – jesu upravo ono što motiviše ljude da se ujedine i bore za to. Verujem da će se ovaj režim ‘okliznuti’ upravo na temi ekologije. Rudarska korporacija Rio Tinto, kao paradigma svog tog zla, otimačine i pljačke naših resursa – to su omče oko vrata ovom režimu”, smatra Aleksandar Jovanović Ćuta iz pokreta Ekološki ustanak.

Prvo, da vidimo, veli on, čiji je ovo zemlja, čiji vazduh udišemo, recimo u Smederevu ili Boru? Da nije “kineski”, s obzirom na njihove fabrike? Ili kome ovde pripadaju izvorišta reka? Da nisu možda “Coca-Colina”, jer su im i prethodna i sadašnja vlast dale dozvole da ih uzurpiraju.

Ekološki pokreti niču kao ‘pečurke poslije kiše’

“Dakle, prvo je i osnovno da vodu, vazduh i zemlju dovedemo u status da je to naše. Primera radi, kod nas voda nije ustavna kategorija, kao što je u Sloveniji, pa ne može biti predmet trgovine niti zakupljivanja. Takođe, cilj je da se resetuju svi zakoni o rudarstvu i da, konačno, znamo čime raspolažemo”, smatra Jovanović.

Na pitanje da li su domaći ekološki pokreti objedinjeni i ujedinjeni za izlazak na izbore, Jovanović kaže da u Srbiji postoji više od 2.500 ekoloških organizacija, pokreta, inicijativa, udruženja i da “niču kao pečurke posle kiše” u lokalnim sredinama, ali da se radi na njihovom ukrupnjavanju i objedinjavanju.

“Mi ćemo sada prvi put izaći na izbore. Za sada se zna da će na zajedničkoj listi biti Ekološki ustanak – Aleksandar Jovanović, Ne davimo Beograd – Dobrica Veselinović, Otvorena građanska platforma Akcija – Nebojša Zelenović. Pokazaćemo da se može ići zajedno i da to ne mora biti tek izborna matematika ni kalkulacija. Mi se znamo sa terena i imamo apsolutno iste programske ideje i ciljeve”, navodi Jovanović.

Šta bi eventualna promena vlasti donela Srbiji – o čemu građani ništa zapravo ne znaju, niti su imali šansi da čuju u vezi ekologije, ali i drugih resursa, dakle životno važnih za stanovništvo?

Nedostatak ozbiljnije podrške iz Evrope

“Mislim da je jasno da živimo u zemlji kojom upravlja kriminalna ekipa, okupljena oko režima SNS-a i Aleksandra Vučića. Promena koju pokret ‘Ne davimo Beograd’ želi da donese jeste sam način kako se bavimo i kako politika funkcioniše. To, pre svega, znači da građani moraju da imaju moć i da se pitaju za stvari koje se tiču toga kako će se njihov kraj, grad ili zemlja razvijati. Sa druge strane, iz stalne komunikacije sa građanima na terenu, mislim da su oni čuli ideje i program koji ‘Ne davimo Beograd’ predlaže, što poslednji rezultati na referendumu i pokazuju. Pokazuju da ima nade i snage da se ova vlast promeni na izborima koji nam slede u aprilu”, smatra Dobrica Veselinović iz Pokreta “Ne davimo Beograd”.

Posebno važnim smatra to što je sve više mladih koji prepoznaju važnost svog učešća i aktivizma u borbi za vlastitu budućnost.

“Ekološki protesti u Srbiji su prvi ozbiljan pokušaj mobilizacije velikog dela građana protiv politike vlasti. Moguće da su bili tako masovni baš zato što su paradoksalno delovali nepolitički. U svakom slučaju, pokazalo se da postoji potencijal za promenu vlasti, što bi trebalo da ojača uticaj opozicije u Srbiji”, ističe Žarko Korać.

Upozorava, međutim, da “osnovni problemi ostaju”. Na sceni je, kaže Korać, gotovo potpuni medijski monopol vlasti, nedostatak ozbiljnije podrške iz Evrope, medijski linč svakoga ko kaže bilo šta kritički o vlasti, a pod tim uslovima partijski život je skoro ugušen.

‘Vučić će uraditi apsolutno sve kako bi ostao na vlasti’

“Teško je zato znati koja bi bila politika opozicije kada bude došla na vlast. Vrlo je verovatno da bi usledile serije bliskih izbora sve dok se ne bi jasnije profilisale političke opcije”, zaključuje Korać.

Konačno, na pitanje kuda dalje ide Srbija ako Vučić ode, Borislav Stefanović kaže: “Nije pitanje ako, već – kad?”

“Srbija nakon Vučića mora proći kroz bolan period čišćenja i oslobađanja naših institucija, odgovornosti pred zakonom za one koji su kršili zakone, proces lustracije za one koji su uzurpirali državu radi proganjanja drugih i kršenje njihovih prava, kao potreba za brzim ekonomskim oporavkom, detaljna reforma Bezbednosno informativne agencije [BIA], radio-televizije Srbije [RTS] i drugih medija. Ukratko, čeka nas čišćenje ‘Augijevih štala’ i temeljna promena sistema u Srbiji, uz očuvanje stabilnosti i sigurnosti naroda i potrebe za brzom i zakonskom odgovornošću za lopove i mafiju. To neće biti lako, ali je nužno. Srbija će jedinstveno i snažno pobediti zlo i izboriti se za svakog čoveka.”

Postavlja se i pitanje koliko je važno da se razotkrije ozbiljno preteća desnica koja će se pojaviti na narednim izborima, u koaliciji ili samostalno? Dobrica Veselinović smatra da će Vučić “uraditi apsolutno sve kako bi ostao na vlasti”.

“Videli smo već na šta je spreman kroz razne napade na pripadnike i simpatizere ‘Ne davimo Beograd’ prethodnih godina. To će raditi i kroz desničarske organizacije, radikalizujući njihovo delovanje kako bi ih koristio kao paravan, gde naposletku on ispada umerena i prihvatljiva opcija. Ne samo desnicu, on koristi različite organizacije kao svoje kišobrane da njima zbuni birače i unese dodatnu konfuziju. Mi smo na to spremni, a to što on sada radi pokazuje da se opravdano plaši da će ove izbore izgubiti”, kaže Veselinović.

Nacionalna obijležja, četiri ocila, rat za ‘svete srpske zemlje’

Prema mišljenju Aleksandra Jovanovića, “desna strana bi se odmah pozvala na nacionalna obeležja, četiri ocila, išla bi da ratuje za ‘svete srpske zemlje’, na istoriju o kojoj pojma nemaju, a nama se ovde, zapravo, Kosovo dešava u dolini Jadra, na čitavom ovom prostoru gde nestajemo”.

“Da vidimo šta, zapravo, nemamo, a pre svega taj osećaj šta je, zapravo, sreća. Kad prođete ulicama, vidite tu sumornu svakodnevicu na licima ljudi, bez osmeha, bez nade”, ističe Jovanović.

I Stefanović smatra da je “u Srbiji desnica uvek bila faktor političkog delovanja, sa određenim uticajem i uspehom”.

“Ako se profiliše desnica koja nije Vučićeva i koja ne postoji samo kad njemu to odgovara i treba, imaju šansu da pređu cenzus na budućim izborima”, smatra Stefanović.

Izvor: Al Jazeera